ĐERĐ SERBHORVAT: Kad kinta određuje svest

04 Oct 2017

O Kataloniji i Vojvodini iz malo drugačijeg ugla

Nema opravdanja za to šta je španska policija uradila u Kataloniji. (Mada, šta drugo o?ekivati od policije?) A na fejsu svi do zadnjeg izražavaju solidarnost sa Kataloncima, mada uglavnom (priznajem, i ja spadam me?u njih) .

Znamo da se odlu?ivalo o nezavisnosti Katalonije, i da se relativna ve?ina onih koji imaju pravo glasa izjasnila ZA. (U Ma?arskoj bi, u sli?nom slu?aju, referendum bio uspešan ali nevaže?i, jer nije postignuta kvalifikovana ve?ina.) Osim Katalonaca, referendum niko nije priznao, zapravo: niko od onih ?ije je važno mišljenje – osim, možda, nekih grupa alternativnih, autonomaško-revolucionarno-antiglobalisti?ki nastrojenih pankera.

U Kataloniji živi etni?ka grupa koja je zatirana za vreme Frankovog režima, ta etni?ka grupa samu sebe definiše kao nacija, imaju svoj jezik, kulturu, svest – to je verovatno bio razlog za raspisivanje referenduma o nezavisnosti.

Maksimalno sam za priznavanje prava svake nacije na samoopredeljenje, i bio bih spreman da verujem u sve to – ali ako bi to u Evropi i Evropu vodilo u nekom dobrom pravcu.

Jedna od novijih vesti je i da bi jedan deo etni?ke grupe Sekelja želela da se definiše kao nacionalna manjina (zna?i, ne kao Ma?ari) u Ma?arskoj, što bi me?utim – ako bi Sekelji postali samostalna nacija – bio jak adut u rukama rumunske države: vidi, bogati, pa Ma?ara je u Transilvaniji manje od milion, kakvu to oni autonomiju uopšte zahtevaju? Razvod uvek ima cenu, makar simboli?nu.

Prvo što sam u vezi Katalonije skontao me je razo?aralo, glavni razlog njihovog nacionalizma je ekonomske prirode. Katalonija je neto-uplatnica u Španiji, to jest stanovnici pokrajine sa širokim samoupravnim pravima, autonomijom i lokalnom vladom zara?uju mnogo više od prose?nog Španca, što zna?i da pla?aju i više poreza. Ako je to stvarno njihova prvobitna i jedina motivacija, smatram da je njihovo stremljenje ka nezavisnosti dostojno prezira, kao što ne razmišljam druga?ije ni o Bregzitu, o britanskom ekonomskom nacionalizmu. Kada ?ovek živi u zajednici, smatram da je pravedno da oni koji zara?uju više – i više stavljaju u zajedni?ki kasu, neka budu solidarni.

Deo britanskih glasa?a, oni koji su glasali za Bregzit tek je slede?eg dana, sa glavoboljom od alkohola konzumiranog prethodne no?i, shvatio šta su to izglasali. Vrednost funte je naglo pala, a oni su po?eli da razmišljaju pored ?aja u pet sati, šta li ?e biti sa radnicima iz inostranstva koji ?iste sme?e za britanskim gra?aninom ili koji, tako?e, le?e istog gra?anina kada se razboli… Zamislimo, kako bi se probudio u Barseloni pristalica nezavisnosti Katalonije prvog jutra te famozne nezavisnosti. Verovatno isto, kao i deo pristalica Bregzita sa gomilom pitanje bez odgovora.

Do 2003. godine Španija nije bila država koja je izdržavala Evropsku uniju, nego baš naprotiv, korisnica zajedni?kih sredstava – do isto?nog proširenja EU Španija bila jedna od najviše dotiranih država. U to vreme se ni Katalonci nisu nešto posebno bunili (ali jesu siromašniji Baski, i baskijska teroristi?ka organizacija, ETA). Ali, radi pore?enja, pretpostavimo, da bi Katalonija postala samostalna ?lanica Evropske unije u istom bogovetnom trenutku kada bi proglasila nezavisnost (mada ne verujem, da bi to, iz pravnog aspekta, bilo mogu?e). Katalonija, bi, naravno, kao danas jedna od najbogatijih evropskih regiona izdvajala zna?ajna sredstva u evropsku kasu – jedino je pitanje, zna?i, da li bi bilo bolje ako bi ubudu?e Brisel pokupio sve što je dosad odnosio Madrid. Ne znam. Pitanje je hipoteti?ko.

A ina?e, ako ih ve? tako boli pla?anje velikog poreza, što ne podržavaju špansku vladu koja bi bila sli?na ma?arskoj vladi: neka siromašni pla?aju više! Neka i tamo bude PDV rekordnih 27%, neka se i tamo uvede jedinstvena poreska stopa za sve, i eto, ve? ?e bogatima, poput njih, ostati više u džepu. Omaž Kataloniji, što bi rekao Orvel – samo na drugi na?in.

Ako nekom moraju biti poznati ekonomski razlozi za stremljenje ka nezavisnosti, onda su to upravo stanovnici bivše Jugoslavije. Šta je bio najve?i problem Slovenaca? Da pla?aju previše Beogradu, to jest nerazvijenim republikama i Kosovu. Ni Hrvati nisu ostali dužni, bar ne u tom diskursu. Istorija nas me?utim u?i da ljudi ne u?e iz istorije, tako da ja ne bih insistirao na toj paraleli. Možda bih još samo ukazao na to, da su nas skupo koštale borbe za nezavisnost (pre svega) Hrvatske, mada nisu oni krivi za osvaja?ku politiku Beograda, nagonsko ubijanje izvršeno od strane JNA i srpskih paravojnih jedinica. Ali stabilizaciju hrvatske ekonomije nije spre?avao samo Beograd i nerazvijeni krajevi bivše SFRJ, nego i korumpirani režimi, plja?kaški odnosi divljeg kapitalizma i privatizacija. Turizam ih je koliko-toliko izvukao, ali ni pristup EU nije donelo o?ekivani Eldorado: od kada je Hrvatska postala ?lanica Eu, i tamo je po?eo egzodus u zapadne države, a porast životnog strandarda se ni ne spominje.

Lepa je, zna?i, nezavisnost, kao klinac sam i ja lepio na torbu nalepnicu za oznaku države sa slovom V. Glasao sam za autonomaške partije, mada je to, delom, bilo protestno glasanje. Tada su još i ma?arske partije bile autonomaške, ho?u re?i: zalagali su se za autonomiju (izme?u ostalog) Vojvodine.

Ako bih još glasao „ku?i”, u Vojvodini (ne glasam, jer ne pla?am tamo ni porez), tako bih i danas postupio kada bi postojala autonomaška partija koju ne vode politi?ari koji žive od politike, kakav je, na kraju krajeva, postao Nenad ?anak. Ve?i deo politi?ara-autonomaša je postao „trikster” – šarlatan, šaljivdžija…

Ali ideja Republike Vojvodine nije samo zbog toga bezizgledna, to jest nije samo zbog toga besmislen grafit Vojvodina = Katalonija. Paralele se u beskraju susre?u, ali ove nemaju šanse. Vojvodina je uvek bilo srpsko pitanje, a na nekom referendumu o nezavisnosti ne bi bila mogu?a ni obi?na, a kamoli kvalifikovana ve?ina. Kolonisti oduvek strahuju od autonomije, to je zapravo iz njihovog aspekta sasvim razumljiv stav, ali od 2000. godine na srpskim parlamentarnim izborima svaki put pobe?uju stranke, koje su, kao recimo demokrati, samo preko volje bile pristalice autonomije (jer su im bili potrebni glasovi autonomaša), ili koje su bili protiv svake vrste autonomije, kao recimo postradikalni naprednjaci (koji šrkgu?u samo za autonomiju Srba na Kosovu – sada kada je to prakti?no izgubljena stvar). Mada je najvažnije pitanje posle 1918, a naro?ito posle 1945. – ili bar rasprave unutar Komunisti?ke partije upu?uju na to [1] – bilo rešavanje problema nacionalnih manjina, ali pošto su to (bar po vlastitom mišljenju) uglavnom „rešili” (pove?ao se broj pripadnika nacionalnih manjina u partiji, razvijala se nastava na jezicima manjina, dozvoljena je upotreba maternjeg jezika u državnoj upravi itd.), rasprave izme?u Novog Sada i Beograda su se uglavnom svodile na ekonomiju. U po?etku zbog toga jer je Vojvodina prakti?no oplja?kana (pometeni su tavani, odre?eni mnogo ve?i porezi, premeštene fabrike, ukinute investicije). Kasnije se u samoj Vojvodini vodila borba za resurse: koji okruzi, opštine, gradovi da dobiju nešto i šta to, gde da se razvija infrastruktura, gde da se gradi fabrika, hotel, ribnjak. Da li da auto-put vodi kroz centar Novog Sada, ili radije nadomak grada – da li se još iko se?a te rasprave, koja je bila od velike važnosti, i stvarala politi?ke provalije? Opštine sa ve?inskim ma?arskim stanovništvom su uglavnom bile nerazvijene, njihova sposobnost zagovaranja svojih interesa je – pošto su pozicije njihovih politi?ara bile slabije, u njihovim krugovima je bilo manje partijskih ?lanova – bila minimalna, i zbog toga do dan-danas ispašta ma?arska zajednica (mada je industrija isto tako i drugde propala).

Šta bi se dogodilo da Vojvodina postane nezavisna? Možda bi prošla bolje, jer je sada Vojvodina takore?i neto-uplatnica u Srbiji. Ali znamo da su u Beogradu ve?e prose?ne plate od onih u Novom Sadu. Izme?u nekoliko gradova i ruralnog delova ogromna je razlika. Za razliku od Katalonije Vojvodina – a posebno neki njeni okruzi – ne bi krenula sa nule, nego iz velikog minusa.

I mada se na više mesta argumentuje da bi nezavisna Vojvodina pre mogla postati ?lanica Unije – trenutno se to ne ?ini izvodljivim ni na osnovu opšteg stanja u Vojvodini, na njenog položaja u Uniji. I, naglašavam, ideja autonomije je ve? odavno kastrirana.

Nedavno je novosadska izdava?ka ku?a Forum izdala knjigu (recimo) eseja na ma?arskom jeziku sa naslovom Ko si ti, Ma?aru iz Vojvodine? (Ki vagy te, vajdasági magyar?)[2]. Autori tih tekstova pišu, a sve to podržavaju i razna ispitivanja javnog mnenja, da je u krugu vojvo?anskih Ma?ara jaka vojvo?anska svest. I to nema nikakve veze sa ekonomijom, ta prose?ni vojvo?anski (ma?arski) gra?anin ne može da se poziva na ekonomsku supremaciju, na visoki stepen ste?enog znanja ili stru?ne spreme. Biti Vojvo?aninom zna?i pre svega kulturno-habitualni stav, to je jedna forma regionalne svesti (mala domovina, rodni kraj), a sama Vojvodina, kao upravna jedinica, odli?na je prilika za stvaranje birokratije i odli?no mesto za isplatu.

Barselona može o sebi da tvrdi da je jedna od evropskih prestonica inovacija i startapa, kulture i turizma – pa oni su, zaboga, Kataijev salaš Evrope! A o fudbalu da i ne pri?amo! Ali šta mi to imamo u Vojvodini? Fudbalsku akademiju u Totovom Selu i gastronomske vragolije Oca Paška. Novosadski Egzit, koji je, kao što znamo, „najbolji” evropski festival…

Šta re?i za Novi Sad… – budu?nost je baš njihova, takvih gradova-država. Neka se prestonica izdvoji iz pokrajine, to ?e biti bolje i za njene poreske obveznike. Ni Budimpešti nisu baš preko potrebne severoisto?ne županije, ali bogami i južnu niziju nosi na grba?i. Ajde, prizna?u da Moskvi baš godi da joj pripadaju plinska polja u nedo?iji. Ni Pariz ne bi dugo opstao bez provincijskih puževa, Prag bi propao bez plantaža hmelja…

Lepa je, zna?i, ta nezavisnost, samostalnost, samoodržavanje. Još lepše bi bilo da niko ne pla?a porez. Samo da nije tog ukiseljenog slede?eg jutra, kada se budiš sam, i shvataš da nisi apotekar, pa ne znaš sebi da umutiš lek protiv glavobolje. Ležiš u svom sama?kom krevetu u škotskoj suknji, ?ebe sa natpisom „Barsa” je ve? odavno skliznulo sa tebe, i nekako je ?udno flekava tvoja majica sa natpisom Vojvodina = Republika. Pa onda još pride shvatiš da je nestalo i toalet-papira, a sa nacionalnim ponosom ?eš bogme teško obrisati dupe.

(Autonómia)

Podelite ovu stranicu!