ĐERĐ SERBHORVAT: Kad kinta određuje svest

04 Oct 2017

O Kataloniji i Vojvodini iz malo drugačijeg ugla

Nema opravdanja za to šta je španska policija uradila u Kataloniji. (Mada, šta drugo očekivati od policije?) A na fejsu svi do zadnjeg izražavaju solidarnost sa Kataloncima, mada uglavnom (priznajem, i ja spadam među njih) samo površno znaju zašto je zapravo raspisan referendum.

Znamo da se odlučivalo o nezavisnosti Katalonije, i da se relativna većina onih koji imaju pravo glasa izjasnila ZA. (U Mađarskoj bi, u sličnom slučaju, referendum bio uspešan ali nevažeći, jer nije postignuta kvalifikovana većina.) Osim Katalonaca, referendum niko nije priznao, zapravo: niko od onih čije je važno mišljenje – osim, možda, nekih grupa alternativnih, autonomaško-revolucionarno-antiglobalistički nastrojenih pankera.

U Kataloniji živi etnička grupa koja je zatirana za vreme Frankovog režima, ta etnička grupa samu sebe definiše kao nacija, imaju svoj jezik, kulturu, svest – to je verovatno bio razlog za raspisivanje referenduma o nezavisnosti.

Maksimalno sam za priznavanje prava svake nacije na samoopredeljenje, i bio bih spreman da verujem u sve to – ali ako bi to u Evropi i Evropu vodilo u nekom dobrom pravcu.

Jedna od novijih vesti je i da bi jedan deo etničke grupe Sekelja želela da se definiše kao nacionalna manjina (znači, ne kao Mađari) u Mađarskoj, što bi međutim – ako bi Sekelji postali samostalna nacija – bio jak adut u rukama rumunske države: vidi, bogati, pa Mađara je u Transilvaniji manje od milion, kakvu to oni autonomiju uopšte zahtevaju? Razvod uvek ima cenu, makar simboličnu.

Prvo što sam u vezi Katalonije skontao me je razočaralo, glavni razlog njihovog nacionalizma je ekonomske prirode. Katalonija je neto-uplatnica u Španiji, to jest stanovnici pokrajine sa širokim samoupravnim pravima, autonomijom i lokalnom vladom zarađuju mnogo više od prosečnog Španca, što znači da plaćaju i više poreza. Ako je to stvarno njihova prvobitna i jedina motivacija, smatram da je njihovo stremljenje ka nezavisnosti dostojno prezira, kao što ne razmišljam drugačije ni o Bregzitu, o britanskom ekonomskom nacionalizmu. Kada čovek živi u zajednici, smatram da je pravedno da oni koji zarađuju više – i više stavljaju u zajednički kasu, neka budu solidarni.

Deo britanskih glasača, oni koji su glasali za Bregzit tek je sledećeg dana, sa glavoboljom od alkohola konzumiranog prethodne noći, shvatio šta su to izglasali. Vrednost funte je naglo pala, a oni su počeli da razmišljaju pored čaja u pet sati, šta li će biti sa radnicima iz inostranstva koji čiste smeće za britanskim građaninom ili koji, takođe, leče istog građanina kada se razboli… Zamislimo, kako bi se probudio u Barseloni pristalica nezavisnosti Katalonije prvog jutra te famozne nezavisnosti. Verovatno isto, kao i deo pristalica Bregzita sa gomilom pitanje bez odgovora.

Do 2003. godine Španija nije bila država koja je izdržavala Evropsku uniju, nego baš naprotiv, korisnica zajedničkih sredstava – do istočnog proširenja EU Španija bila jedna od najviše dotiranih država. U to vreme se ni Katalonci nisu nešto posebno bunili (ali jesu siromašniji Baski, i baskijska teroristička organizacija, ETA). Ali, radi poređenja, pretpostavimo, da bi Katalonija postala samostalna članica Evropske unije u istom bogovetnom trenutku kada bi proglasila nezavisnost (mada ne verujem, da bi to, iz pravnog aspekta, bilo moguće). Katalonija, bi, naravno, kao danas jedna od najbogatijih evropskih regiona izdvajala značajna sredstva u evropsku kasu – jedino je pitanje, znači, da li bi bilo bolje ako bi ubuduće Brisel pokupio sve što je dosad odnosio Madrid. Ne znam. Pitanje je hipotetičko.

A inače, ako ih već tako boli plaćanje velikog poreza, što ne podržavaju špansku vladu koja bi bila slična mađarskoj vladi: neka siromašni plaćaju više! Neka i tamo bude PDV rekordnih 27%, neka se i tamo uvede jedinstvena poreska stopa za sve, i eto, već će bogatima, poput njih, ostati više u džepu. Omaž Kataloniji, što bi rekao Orvel – samo na drugi način.

Ako nekom moraju biti poznati ekonomski razlozi za stremljenje ka nezavisnosti, onda su to upravo stanovnici bivše Jugoslavije. Šta je bio najveći problem Slovenaca? Da plaćaju previše Beogradu, to jest nerazvijenim republikama i Kosovu. Ni Hrvati nisu ostali dužni, bar ne u tom diskursu. Istorija nas međutim uči da ljudi ne uče iz istorije, tako da ja ne bih insistirao na toj paraleli. Možda bih još samo ukazao na to, da su nas skupo koštale borbe za nezavisnost (pre svega) Hrvatske, mada nisu oni krivi za osvajačku politiku Beograda, nagonsko ubijanje izvršeno od strane JNA i srpskih paravojnih jedinica. Ali stabilizaciju hrvatske ekonomije nije sprečavao samo Beograd i nerazvijeni krajevi bivše SFRJ, nego i korumpirani režimi, pljačkaški odnosi divljeg kapitalizma i privatizacija. Turizam ih je koliko-toliko izvukao, ali ni pristup EU nije donelo očekivani Eldorado: od kada je Hrvatska postala članica Eu, i tamo je počeo egzodus u zapadne države, a porast životnog strandarda se ni ne spominje.

Lepa je, znači, nezavisnost, kao klinac sam i ja lepio na torbu nalepnicu za oznaku države sa slovom V. Glasao sam za autonomaške partije, mada je to, delom, bilo protestno glasanje. Tada su još i mađarske partije bile autonomaške, hoću reći: zalagali su se za autonomiju (između ostalog) Vojvodine.

Ako bih još glasao „kući”, u Vojvodini (ne glasam, jer ne plaćam tamo ni porez), tako bih i danas postupio kada bi postojala autonomaška partija koju ne vode političari koji žive od politike, kakav je, na kraju krajeva, postao Nenad Čanak. Veći deo političara-autonomaša je postao „trikster” – šarlatan, šaljivdžija…

Ali ideja Republike Vojvodine nije samo zbog toga bezizgledna, to jest nije samo zbog toga besmislen grafit Vojvodina = Katalonija. Paralele se u beskraju susreću, ali ove nemaju šanse. Vojvodina je uvek bilo srpsko pitanje, a na nekom referendumu o nezavisnosti ne bi bila moguća ni obična, a kamoli kvalifikovana većina. Kolonisti oduvek strahuju od autonomije, to je zapravo iz njihovog aspekta sasvim razumljiv stav, ali od 2000. godine na srpskim parlamentarnim izborima svaki put pobeđuju stranke, koje su, kao recimo demokrati, samo preko volje bile pristalice autonomije (jer su im bili potrebni glasovi autonomaša), ili koje su bili protiv svake vrste autonomije, kao recimo postradikalni naprednjaci (koji šrkguću samo za autonomiju Srba na Kosovu – sada kada je to praktično izgubljena stvar). Mada je najvažnije pitanje posle 1918, a naročito posle 1945. – ili bar rasprave unutar Komunističke partije upućuju na to [1] – bilo rešavanje problema nacionalnih manjina, ali pošto su to (bar po vlastitom mišljenju) uglavnom „rešili” (povećao se broj pripadnika nacionalnih manjina u partiji, razvijala se nastava na jezicima manjina, dozvoljena je upotreba maternjeg jezika u državnoj upravi itd.), rasprave između Novog Sada i Beograda su se uglavnom svodile na ekonomiju. U početku zbog toga jer je Vojvodina praktično opljačkana (pometeni su tavani, određeni mnogo veći porezi, premeštene fabrike, ukinute investicije). Kasnije se u samoj Vojvodini vodila borba za resurse: koji okruzi, opštine, gradovi da dobiju nešto i šta to, gde da se razvija infrastruktura, gde da se gradi fabrika, hotel, ribnjak. Da li da auto-put vodi kroz centar Novog Sada, ili radije nadomak grada – da li se još iko seća te rasprave, koja je bila od velike važnosti, i stvarala političke provalije? Opštine sa većinskim mađarskim stanovništvom su uglavnom bile nerazvijene, njihova sposobnost zagovaranja svojih interesa je – pošto su pozicije njihovih političara bile slabije, u njihovim krugovima je bilo manje partijskih članova – bila minimalna, i zbog toga do dan-danas ispašta mađarska zajednica (mada je industrija isto tako i drugde propala).

Šta bi se dogodilo da Vojvodina postane nezavisna? Možda bi prošla bolje, jer je sada Vojvodina takoreći neto-uplatnica u Srbiji. Ali znamo da su u Beogradu veće prosečne plate od onih u Novom Sadu. Između nekoliko gradova i ruralnog delova ogromna je razlika. Za razliku od Katalonije Vojvodina – a posebno neki njeni okruzi – ne bi krenula sa nule, nego iz velikog minusa.

I mada se na više mesta argumentuje da bi nezavisna Vojvodina pre mogla postati članica Unije – trenutno se to ne čini izvodljivim ni na osnovu opšteg stanja u Vojvodini, na njenog položaja u Uniji. I, naglašavam, ideja autonomije je već odavno kastrirana.

Nedavno je novosadska izdavačka kuća Forum izdala knjigu (recimo) eseja na mađarskom jeziku sa naslovom Ko si ti, Mađaru iz Vojvodine? (Ki vagy te, vajdasági magyar?)[2]. Autori tih tekstova pišu, a sve to podržavaju i razna ispitivanja javnog mnenja, da je u krugu vojvođanskih Mađara jaka vojvođanska svest. I to nema nikakve veze sa ekonomijom, ta prosečni vojvođanski (mađarski) građanin ne može da se poziva na ekonomsku supremaciju, na visoki stepen stečenog znanja ili stručne spreme. Biti Vojvođaninom znači pre svega kulturno-habitualni stav, to je jedna forma regionalne svesti (mala domovina, rodni kraj), a sama Vojvodina, kao upravna jedinica, odlična je prilika za stvaranje birokratije i odlično mesto za isplatu.

Barselona može o sebi da tvrdi da je jedna od evropskih prestonica inovacija i startapa, kulture i turizma – pa oni su, zaboga, Kataijev salaš Evrope! A o fudbalu da i ne pričamo! Ali šta mi to imamo u Vojvodini? Fudbalsku akademiju u Totovom Selu i gastronomske vragolije Oca Paška. Novosadski Egzit, koji je, kao što znamo, „najbolji” evropski festival…

Šta reći za Novi Sad… – budućnost je baš njihova, takvih gradova-država. Neka se prestonica izdvoji iz pokrajine, to će biti bolje i za njene poreske obveznike. Ni Budimpešti nisu baš preko potrebne severoistočne županije, ali bogami i južnu niziju nosi na grbači. Ajde, priznaću da Moskvi baš godi da joj pripadaju plinska polja u nedođiji. Ni Pariz ne bi dugo opstao bez provincijskih puževa, Prag bi propao bez plantaža hmelja…

Lepa je, znači, ta nezavisnost, samostalnost, samoodržavanje. Još lepše bi bilo da niko ne plaća porez. Samo da nije tog ukiseljenog sledećeg jutra, kada se budiš sam, i shvataš da nisi apotekar, pa ne znaš sebi da umutiš lek protiv glavobolje. Ležiš u svom samačkom krevetu u škotskoj suknji, ćebe sa natpisom „Barsa” je već odavno skliznulo sa tebe, i nekako je čudno flekava tvoja majica sa natpisom Vojvodina = Republika. Pa onda još pride shvatiš da je nestalo i toalet-papira, a sa nacionalnim ponosom ćeš bogme teško obrisati dupe.

(Autonómia)

Podelite ovu stranicu!