Dino Jahić: Zbog interesa se prodaje ljudska i profesionalna etika

13 May 2016

Na početku svi krenemo da menjamo svet, a onda shvatiš da je super ako uspeš barem neku mrvicu da promeniš u svom okruženju

Dino Jahi? je istraživa?ki novinar i glavni i odgovorni urednik Centra za istraživa?ko novinarstvo Srbije (CINS). Pre dolaska u Beograd radio je kao istraživa?ki novinar i zamenik urednika u Centru za istraživa?ko novinarstvo u Sarajevu. Prethodno je bio novinar na sarajevskoj televiziji Hayat i urednik magazin Eho koji je pokrenuo sa kolegama sa fakulteta. Završio je novinarstvo na Fakultetu politi?kih nauka u Sarajevu.

U maju 2014. godine dobio je NUNS-ovu nagradu za najbolju online istraživa?ku pri?u u prethodnoj godini, za tekst o kupovini nagrada novcem poreskih obveznika. Te godine još jedna njegova pri?a bila je kandidat za nagradu – o korupciji u obrazovnom sistemu Bosne i Srbije – koju je istraživao kao dobitnik Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost. U 2015. godini bio je finalista za NUNS-ovu nagradu u kategoriji štampani mediji.

Istraživao je brojne teme, uglavnom iz oblasti kriminala i korupcije: trgovinu drogom, kriminal u sportu, kupovinu nagrada i priznanja, eksploataciju šljunka i peska, imovinu funkcionera, budžetske pronevere, izgradnju malih hidroelektrana, korupciju u obrazovanju, pravosu?e, itd. Sara?ivao je sa mnogim me?unarodnim organizacijama, poput Thomson Reuters Fondacije – završio je njihovu obuku za trenere novinarstva i u?estvovao u njihovim drugim edukacionim programima. Njegove tekstove su objavljivali austrijski Der Standard, ameri?ki The Christian Science Monitor, nema?ki Sueddeutsche Zeitung, kao i brojni regionalni mediji: Vreme, Nin, Dani i drugi.

Dino Jahi? za portal Maglo?ista? govori o neophodnosti istraživa?kog novinarstva, o odgovornosti novinara, o medijsko – tabloidnom bla?enju istraživa?kih novinara, o ne(reagovanju) državnih organa nakon objavljivanja pri?a, kao i o sitnim interesima i kompromisima zbog kojih novinari krše osnovne principe novinarstva, prodaju sebe i posao kojim se bave.

Zašto ste po?eli da se bavite baš istraživa?kim novinarstvom?

To je nekako bio logi?an splet doga?aja u mojoj karijeri. Pre nego što sam po?eo da se bavim istraživa?kim novinarstvom radio sam za sarajevski TV Hajat. Radili smo emisiju o kriminalu, išli smo u patrole sa policijom, radili smo pri?e iz zatvora, pose?ivali smo doga?aje visokog rizika, radili konstrukcije krivi?nih dela, tako što smo sa glumcima, na osnovu sudske dokumentacije i izjave svedoka, inspektora i tužilaca, rekonstruisali ono što se stvarno dešavalo. Zatim sam dobio priliku da radim u sarajevskom Centru za istraživa?ko novinarstvo gde sam video da imam na raspolaganju vreme da stvari istražim do kraja i dovedem neke stvari do rešenja. To je bio momenat koji mi je nedostajao ranije. Kad sam prvi put radio na ozbiljnom istraživanju, shvatio sam da me to zanima. Istraživa?ko novinarstvo ide i uz neke karakteristike kod osoba, znatiželja, želja za otkrivanjem novih stvari, pa i ona utopijska želja da se nešto menja u našoj okolini. Na po?etku svi krenemo da menjamo svet, a onda shvatiš da je super ako uspeš barem neku mrvicu da promeniš u svom okruženju, da ukažeš na to da nešto ne valja ili da je nešto dobro. Nakon što sam se iz privatnih razloga preselio u Beograd, bilo je logi?no da nastavim raditi isti posao u Centru za istraživa?ko novinarstvo Srbije (CINS).

Na koje objavljene pri?e ste posebno ponosni?

Teško je ne biti ponosan na neku svoju pri?u, koliko god to neskromno zvu?alo, zato što su naše pri?e proizvod istraživanja od tri do pet meseci, a nekad i do godinu dana. Kada toliko dugo radite na jednom tekstu, teško ga je napraviti tako da ne bude dobar i da ne budete na njega ponosni posle toliko vremena rada. To su stotine stranica pro?itanih dokumenata, desetine ljudi sa kojima razgovarate, sve je do najsitnijeg detalja provereno u potpunosti, a sve što je objavljeno, bazirano je na ?injenicama i dokumentima. Ponosan sam na svaku svoju pri?u koju sam radio, kao i na svaku pri?u koju smo radili u CINS-u.

Tako?e, ponosan sam na pri?u u kojoj smo koleginica i ja dokazali da preduze?a, institucije i pojednici u Bosni i Srbiji kupuju priznanja i nagrade u inostranstvu. To su blještave i sjajne ceremonije u Be?u, Londonu, Berlinu na kojima se uz šampanjac dodeljuju nagrade za najboljeg menadžera, za najuspešnijeg biznismena, za najbolju školu, itd. I sve to lepo izgleda i zvu?i, me?utim, ispostavilo se da iza tog glamura nema ništa. Oni šalju stotine pisama potencijalnim kandidatima u kojima se nude nagrade, a onaj ko odlu?i da plati odre?enu cifru, taj i dobije nagradu na tim sve?anostima. Mi smo krenuli od jedne organizacije da bismo na kraju došli do šest koje to rade i do nekoliko stotina dobitnika iz Bosne i Srbije. Pretraživali smo unazad 15 godina medijsku arhivu pokušavaju?i da saznamo što više informacija o tim organizacijama i dobitnicima.

Naši biznismeni i funkcioneri vole da se pohvale ku?i da su dobili nagradu za najbolji grad kao što je bio slu?aj sa Draganom ?ilasom i Beogradom, a da to se pla?a iz javnih sredstava. Dakle, poreski obveznici pla?aju da bi se funkcioneri kasnije hvalili da su dobili odre?ene nagrade u inostranstvu iza koje ne postoji nikakav adekvatan argument da bi nagrada uopšte bila dodeljena. Bilo je zanimljivo to istražiti jer slu?aj nije bio klasi?an kriminal i korupcija, nego nešto malo druga?ije.

Koliko je opasno danas baviti se istraživa?kim novinarstvom i da li ste imali bilo kakve neprijatnosti tokom rada, kao što su pretnje i sli?no?

Svako ko se odlu?i baviti istraživa?kim novinarstvom na neki na?in je spreman da ima neugodnosti u odre?enom trenutku. Ako dobijemo pretnju, nekakvo upozorenje, onda je u redu. Opasni su oni koji ne prete, koji samo urade nešto. Do sada je bilo nekoliko ne preterano strašnih situacija, pa nisu ni nešto vredni da ih posebno izdvajam. Neke moje kolege su bile u ozbiljnijim problemima zbog svojih istraživanja. Tu mislim na one pretnje – „slomi?u ti nogu“, „ubi?u te“ i sli?no. Gore i opasnije su ove perfidnije poruke izme?u redova gde nas proglašavaju za strane pla?enike, neprijatelje države i to se dešava u momentu kada neko od nas objavi neku dobru istraživa?ku pri?u, kada dokažemo da je neko omogu?io nelagalnu dobit svojoj porodici, da je neko prekršio neki zakon, pa kontra-argument ne bude objašnjenje tog nekoga ili reakcija države i institucija nego se dešavaju napadi na nas u tabloidima. U javnosti se tako stvara klima koja sutra ne znamo šta može da proizvede. Ako je stvar u tome da se finansiramo od donacija, država dobija mnogo više novca i od Evrospke unije i od stranih kreditora pa niko ne proglašava funkcionere za strane pla?enike jer uzimaju kredite od stranih banaka. Niko ne proglašava politi?are stranim pla?enicima zato što koriste EU fondove, pa, zašto su onda novinari izuzetak? Zato što mi dokažemo da su ti politi?ari zapravo u?inili nešto loše i ta taktika, na žalost, funkcioniše godinama. Kad se kaže „strani pla?enik“, ljudi obi?no zamišljaju vile, skupe automobile, putovanja, dok u 95% slu?ajeva istraživa?ki novinari koje znam žive kao podstanari, nemaju svoj automobil i nemaju ni blizu rešena finansijska pitanja.

Kome gra?ani više veruju – Informeru ili CINS-u?

S obzirom na društvo u kojem živimo, na žalost, ljudi više veruju Informeru i to nije samo posledica ovog trenutka, to je posledica više od 20 godina zaglupljivanja naroda. To je društveni problem u kojem dominira kultura rijalitija i isprazne demagogije u prajm terminima u medijima u kojima je važnije re?i puno, a ne re?i ništa konkretno ili ne uraditi ništa. Ljudi su oguglali na sve, pa im je lakše pro?itati tri reda u nekim novinama o istraživa?kim novinarima, neprijateljima države, nego uzeti ?etiri stranice nekog istraživa?kog teksta. CINS ima svoju publiku i mi znamo da oni veruju u ono što mi radimo, ali se plašim da je to manjina.

U poslednje vreme u Srbiji se pojavljuje sve više organizacija, medija (CINS, BIRN, KRIK, VOICE…) koji se bave istraživa?kim novinarstvom i sve je više evropskih konkursa u kojima se novinari pozivaju da rade istraživa?ke pri?e.

Ja se ne bih složio sa tezom da je sve više projekata i novca za istraživa?ko novinarstvo. Na žalost, sve je teže prona?i izvore finansiranja za istraživa?ke pri?e. Pojavljuju se mlade generacije novinara koji ne?e da sede negde i da im neko govori šta da pišu i šta da rade. Meni se nikad u proteklih više od 10 godina nije dogodilo da mi neko kaže „to možeš“, „to ne možeš“, „to smeš“, „to ne smeš“. Mi imamo slobodu da istražujemo sve dok poštujemo principe novinarske profesije.

Mediji su u dosta lošoj politi?ko – ekonomskoj situaciji, a izvori finansiranja u velikoj meri zavise od države, pa se ?esto ne pružaju prilike da se u takvim medijima bavite istraživanjima. U tradicionalnim medijima prosto nema prostora za to, pa ako ho?ete da budete novinar, onda pokušate nešto svoje da uradite, nešto druga?ije. To nije tako samo na Balkanu, istraživa?ko novinarstvo se širom sveta, koje je skupo, širi i prelazi u nevladin sektor.

Nakon objavljivanja istraživa?ke pri?e koja ukazuje na odre?ene nepravilnosti, da li se dešava da reaguju nadležni sudovi ili neki drugi organi?

Naša uloga je da nešto istražimo i otrijemo, potkrepimo ?injenicama i objavimo i tu prestaje naša mo?. Dalje bi trebalo na tome da rade institucije sistema. Ne kažem da svaka naša pri?a treba za rezultat da ima nekakvu optužnicu, me?utim, bilo je takvih pri?a nakon kojih se ništa nije dogodilo. Nekada se zbog pritiska javnosti mogu pokrenuti odre?ene stvari, neka institucija pokrene istragu, nakon ?ega, zbog “proceduralnih grešaka”, zbog gubitka originalnih dokumenata, to se prosto završava i posle nekoliko godina  se više niko toga ne se?a. Kolege iz drugih država ne mogu da veruju šta je sve to što mi otkrivamo, a koliko nema posledica to istraživanje. To je ozbiljan problem i najnegativniji aspekt našeg rada. Frustriraju?e je.

Imali smo primer da je CINS radio na istraživanju o Miroslavu Miškovi?u i objavio fantasti?ne tekstove koji su dokazivali brojne sporne stvari i dve godine se skoro niko nije po?ešao po glavi zbog toga. Niko nije smeo da prenese taj tekst i onda kada je stvorena povoljna politi?ka klima, kad je trebalo da se skupe poeni, da se “rešavaju korupcija i kriminal”, onda je uhapšen Miškovi?. Naravno ne zbog pisanja CINS-a, nego zbog nekih, da ne kažem, bezazlenijih stvari, a onda su mediji uzeli naše tekstove od pre dve godine i stavljali ih na naslovne strane i objavljivali ih kao ekskluzivne tekstove, jer je u tom momentu bilo poželjno da Miškovi? bude uhapšen. Tu je i skoriji primer teksta o bivšem ministru odbrane Bratislavu Gaši?u u kojem smo dokazali na koji na?in je dodeljivan novac njegovim preduze?ima u kojima su bitnu ulogu imali ?lanovi njegove porodice, pa, ništa, to je ministar.

Poslednjih meseci mediji pišu o cenzuri, autocenzuri, kršenju kodeksa novinara, raznim oblicima govora mržnje, ali se plasiraju i razne neproverene ili lažne informacije. Da li gra?ani, po Vašem mišljenju, umeju da razlikuju stvarne i istinite vesti od onih lažnih i ko je kriv za ovakvo neure?eno medijsko stanje u državi?

Ja ne vidim rešenje za taj problem. Bilo bi apsurdno tvrditi da nema cenzure ili da nema autocenzure u medijima. Sa druge strane, to je sad postalo popularno pa je najlakše re?i cenzura i autocenzura. Neugodna je to pozicija i za novinara i za vlasnike medija. Ako po?nete da radite ovaj posao na na?in na koji to rade istraživa?ki novinari, kao što to rade i moje kolege iz CINS-a, vi ste na tapeti zbog toga, ali ste moralno pred sobom i pred drugima ?isti. Sa druge strane ste garantovano podstanar u finansijskim problemima. Lagodnija varijanta je da ?utite i radite po diktatu ili što je još opasnije, radite po vlastitom razmišljaju, „bolje da ne pišem jer ?e sigurno da bude neki problem“ i da se nadate da ?ete nekako da zadržite svoj posao i da nastavite da se vrtite i borite za to malo što imate, iako ste svesni da time ne ?inite dobro ni sebi ni nikom drugom. To je težak izbor. Dugoro?no je druga varijanta prosperitetnija i lakše se postaje piar u nekoj državnoj instituciji ili savetnik u nekom kabinetu.

Ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bi pristao na kompromis, u smislu da prikrijem neku ?injenicu do koje sam došao tokom istraživanja, bez obzira o kome ili ?emu je re?, ili da odlu?im kao urednik da neku pri?u ne objavim zbog ovoga ili onoga, ili da odustanem od teme zbog nekog pritiska – zaista ne mogu da zamislim takvu situaciju. To je pitanje za svakog od nas, koliko je neko spreman da pre?e odre?enu granicu, napravi kompromis, da zbog nekog sitnog interesa proda ljudsku i profesionalnu etiku.

(Natalija Jakovljevi?, Maglo?ista?)

Podelite ovu stranicu!