DINKO GRUHONJIĆ: Desna levica, leva desnica, i desanka šakić

26 Nov 2011

Ta leva desnica i desna levica liče na desanku šakić.

E pa baš lepo! Živimo u državi u kojoj bivši ratni huškači dobijaju naknadne presude protiv heroja antiratnog novinarstva. U državi na čijim različitim univerzitetima, bilo privatnim ili državnim, doktoriraju notorni nacionalistički falsifikatori. Doktoriraju na njima i bivše novinarke pod šlemom, potonje manekenke i ekspertkinje za mir u svetu.  Tuže nas i doktoriraju propovednici  klanja i ratne pljačka, zli pomagači i dodavači noževa pravim ubicama. Sve se to dešava ne 200 nego 20 godina nakon početka ratova. A bili su to ne samo ratovi, već i jedna od najvećih pljački sopstvene države – a bogami i okolnih – u istoriji civilizacije. Malo li je!

Pre neki dan uhvatim sebe kako stojim pored bivšeg Miloševićevog portparola, današnjeg zamalo premijera i evropskog političara godine a sutrašnjeg ko zna čega. On svečano otvara put a ja i još 20 novinara izveštavamo. I kao da me neko ubo iglom u zadnjicu, odjednom se osetim kao da sanjam. Kao, legao sam 6. oktobra uveče da spavam i tako sanjam da sam se probudio u novembru 2011. a pored mene on, glavom, bradom i podvaljkom, priča o privrednim podvizima Srbije.  I onda imam onaj osećaj da znam da sanjam, da pokušavam da se probudim, ali ne mogu. Kao prikovan za krevet teškim lancima noćne more i ne mogu da skočim, uštinem se, protrljam oči, protegnem se  i zapalim cigaretu. I guštam je s neizmernim osećajem sreće što je sve to bilo samo ružan san. Ali, avaj, štipam samog sebe kradom tu na putu blizu Inđije, a umesto buđenja, čujem njega kako priča o lustraciji. Koja, naravno, nikome ne treba jer moramo biti zagledani u budućnost.

Istovremeno, glavni urednik tuženog portala biva proglašen za ludog, za čoveka koji je potpuno izgubio kompas pa se ne snalazi. I samim tim društvo, kolege ga puštaju niz vodu. Iako svako jutro, popodne i uveče čitaju isti taj portal i u mraku se kikoću “uvredama” koje urednik izriče na račun onih bivših i ovih sadašnjih, u međuvremenu pomirenih. Niko da se zapita da li, zapravo, o našoj stvarnosti i možemo pričati drugačije nego kao što o njoj govore taj urednik i te internetske novine? Jer svi smo pomireni. Radije ćemo učestvovati u sveopštoj mimikriji, čije nam “norme” nalažu da glumimo normalnost. A sve one koji se drznu da nam ukažu na to da smo smešni, glupi, licemerni i – sve u svemu – bedni, automatski proglašavamo puknutima i ludima. Nesvesni da u ovakvom društvu nema normi jer norme dolaze od reči normalnost.

U takvom društvu deluje i takozvana anarhistička levica, čiji lideri, kao onomad Šešelj, zalivaju borce za ljudska prava čašama i flašama vode na javnim tribinama. Oni ne samo da zalivaju vodom svoje sagovornike, već sa sobom, “za svaki slučaj”, nose i suzavac u spreju. Pa se onda vrate u jedan ekskluzivni beogradski hotel čije ime je Hajat, gde žive u sopstvenom apartmanu…  O čemu li, tada, razmišljaju? Da su kao “crvene brigade”? Da su rođeni zaštitnici radničke klase? Ili da su polupismene anarhističke vehabije i ziloti?

A u stvari sva ta leva desnica i desna levica najviše podseća na desanku šakić.

Dinko Gruhonjić

Podelite ovu stranicu!