DINKO GRUHONJIĆ: Vojvodina – iscrpljena kolonija

10 Dec 2013

Pokrajina sa statusom plena

Ustavni sud Srbije je (gle čuda!) osporio u četvrtak podosta odredbi Statuta “Autonomne Pokrajine” Vojvodine. Šta je sve osporeno, to se zasad ne zna, ali brojka sigurno nije mala. Ipak, tvrde “insajderi”, odluka je manje zlo od dva moguća. Veće zlo, koje se po običaju u desnoj političkoj javnosti priželjkivalo, bilo je da Ustavni sud u celosti ukine Statut Vojvodine. Što i ne bi bilo iznenađenje, jer je jedna od sudija koja je odlučivala o Statutu ujedno pisala i tužbu protiv njega, u ime DSS-a.

Ovako, Ustavni sud je dosudio “kompromis”: pokrajinska vlast će imati “čitavih” šest meseci da uskladi neustavne odredbe sa slovom nesrećnog Ustava Srbije, generatora velike većine problema u Srbiji.

Za one kraćeg pamćenja, valja podsetiti da je aktuelni, “mitrovdanski ustav” (jerbo je usvojen na Mitrovdan, 8. novembra 2006. godine) donet doslovno na silu. Em je referendum trajao čitava dva dana, em su te listiće pobrstili kao koza što čuva kupus, em su se i kuso i repato uključilo u kampanju, em su poklekli i tzv. nezavisni mediji, em su čak i pokojnog patrijarha Pavla, pod svaku cenu pa makar i bolesnog, izveli na glasanje…, pa je sve to bilo dovoljno tek za nekih 55 odsto glasova “za” novi ustav. A u Vojvodini je referendum, uprkos svemu pobrojanom, doživeo fijasko: brojači nisu uspeli da navuku ni 44 odsto pozitivnih glasova.

Valja podsetiti i da su poslanici u Skupštini Srbije ukoričeni ustav videli svega pola sata pre nego su za njega unisono, a uz časne izuzetke, podigli ruke. Javna rasprava nije postojala čak ni reda radi, a Koštuničin čovek, tadašnji ministar, pisao je marljivo ustav čak nedelju dana i za to vreme kažu da nije oka sklopio. Na kraju je ustav baš tako i ispao, kao da ga je pijan sastavljao: usvojen je a da nije prošao čak ni jezičku korekturu i lekturu. O pravnoj da ne govorimo.

Zvuči blesavo, zar ne? Ali je još blesavije što je stvarno tako bilo (pa i gore od toga) i što Srbija stvarno ko fol pokušava funkcionisati na osnovu tog “najvišeg konstitituvnog akta”. Koji više nalikuje na čedo akta između Koštuničinih de-es-es-ovaca, radikala (da, ovih Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića), demokrata (Tadića Nejakog Borisa), socijalista (Ivice-marice Dačića). Drugim rečima, taj falsifikovani ustav je bio gotovo proizvod nacionalnog konsenzusa, ostvarenje vajkadašnjeg sna da se Srbi slože i umnože, a idilu su remetili samo osvedočeni izdajnici, poput liberala Čede Jovanovića, autonomaša Neše Čanka i njima sličnog bašibozuka.

Treba se setiti i konteksta u kojem je ustav donet. Beše to vreme kada je onaj izrod Milo Đukanović u maju 2006. “otcepio” Crnu Goru, i tako obezbedio nezavisnost i samoj Srbiji, drugi put nakon Berlinskog kongresa 1878. godine. Nekadašnja “dva oka u glavi” su, uprkos čitavom trudu zvaničnog Beograda, tako postala ipak razroka pa je Srbija, nevoljko, morala krenuti svojim putem, to jest konačno je ostala sama sa sobom, na užas dominantnih nacionalista. Drugim rečima, Milo Đukanović je herojski izvojevao srbijansku nezavisnost!

Potom, potpuno je bilo jasno da Kosovo samo što nije proglasilo nezavisnost pa je zato brže-bolje požureno da se ustav napiše i usvoji. Tobož, tako će Srbija zadržati “južnu pokrajinu” u svome čvrstom zagrljaju kroz preambulu, unatoč faktu da ju je 1999. zasluženo izgubila nakon što je tamo sprovodila aparthejd a potom zbog toga zaratila i sa celim svetom. Ratom dobijeno-ratom izgubljeno-ustavom nesačuvano.

I gde je tu u celoj priči Vojvodina? Tamo gde je i bila, tu je i ostala – srbijanska kolonija. Ništa se za ovih 95 godina nije promenilo u odnosu Srbijice prema Vojvodini. Ništa se nije promenilo od onih vremena nakon Prvog svetskog rata, kada su vojvođanski Srbi pohitali u zagrljaj braći preko Save i Dunava pa ubrzo shvatili da možda jesu braća ali im kese (novčanici) nisu sestre. No, tada je već bilo kasno. Srbija Vojvodinu do dana današnjeg tretira kao privremeno posednutu teritoriju, koju samo što nije izgubila pa daj da se uzme što se više može, a po mogućnosti da se uzme – sve. I ne može se reći da joj sama Vojvodina počesto u tome nije tercirala, u ime “zajedništva”. Rezultat svega toga je više nego vidljiv: Vojvodina beše nekad rame uz rame sa Hrvatskom a tek malo ispod Slovenije po tim be-de-peima i ostalim ekonomskim pokazateljima. Ali, ne trebate biti nekakav ekonomski ekspert da uočite razmere vojvođanske propasti. Dovoljno je provozati se uzduž i popreko kroz ovu pokrajinu da biste uvideli kolika je bila cena srbijanskih “oslobodilačkih” ratova i besomučnog naci-centralizma i ko je tu cenu najviše platio. Vojvođanska sela, udobno smeštena u preplodnoj ravnici, u kojima sem staraca zapravo više ničega i nema. U kojima se i fasade i ljudi ljušte…

Zato kada Statut “Autonomne Pokrajine” Vojvodine ospori Ustavni sud Srbije, to deluje apsurdno sa više aspekata. Kao prvo, ispričali smo kako je sadašnji ustav donet pa onda kako zaboga uopšte možemo ozbiljno shvatiti i ustavni sud koji dela na osnovu tog pravnog akta? Zatim, u Ustavu Srbije, za razliku od Kosova, Vojvodina jedva da se i spominje, i to kroz nekakve razlomke i brojke, što je valjda jedinstven slučaj u ustavnoj komparatistici. Naime, prema slovu tog ustava, Vojvodini pripada sedam dosto od budžeta Srbija, a od tih sedam odsto – pazite sad ovo! – tri sedmine su namenjene za kapitalne investicije u pokrajini. Ja stvarno nisam neki matematičar, ali ajte molim vas, nemojmo se zajebavati, pa to je najobičnija farsa!

Tamo, u tom ustavu, spominje se i da je Vojvodina nekakva “autonomna pokrajina”. Ako znamo da “autonoman” zapravo znači biti vlastan da donosiš zakone, po čemu i od čega je to Vojvodina autonomna? Od Srbije svakako nije, ali možda jeste od sebe same.

Sve u svemu, i celih 20 i kusur godina od raspada SFRJ, Vojvodina je, kako se to obično kaže, ostala jedini od osam elemenata jugoslovenskog federalizma čiji status je nerešen. Odnosno, koja ima status – plena. Za to je, bez sumnje, kriv pre svega srpski etnonacionalizam, koji Vojvodinu, sem kao ekonomski resurs, doživljava i kao etničku i teritorijalnu kompenzaciju za “izgubljeno” Kosovo.

Kažu da je Đurđevdan (6. maj) bio “hajdučki sastanak”, a Mitrovdan (8. novembar) beše “hajdučki rastanak”. Samim tim, kao logično se nameće i pitanje da li je i sadašnji Ustav Srbije zapravo proizvod hajdučkog mentaliteta, kome krađa – malo je reći – nikada nije bila strana, a uz to je vazda bila i veličana?

Ali, to ne amnestira ni samu Vojvodinu, jer ona je imala i uvek će imati tek onoliko autonomije za koliko se izbori. Za sada je Vojvodina samo “autonomna pokrajina”. Sutra više možda ne bude ni to, već tek “severna Srbija”. Ali, ko zna…

(LupiGa) 

 

Podelite ovu stranicu!