DINKO GRUHONJIĆ: U Srbiji ljudski život ne vredi ni pišljiva boba!  

08 feb 2019

Od hirurga-snajperiste pa do toga da hitnoj pomoći isključe telefon za hitne slučajeve zbog dugovanja veoma je kratak put

“Isključen broj hitne pomoći u Novom Bečeju!”, glasi vest. Zašto je isključen? Jer je Dom zdravlja u tom vojvođanskom mestu već 427 dana u neprekidnoj blokadi zbog duga većeg od milion evra, od čega najveći deo iznosi potraživanje izvesnog distributera lekova.

Potom su zaposleni preko društvenih mreža obavestili javnost o broju mobilnog telefona preko kojeg ih mogu dobiti. Taj su broj, naravno, sami obezbedili. Dakle, ne okrećite uzalud 194, već zovite 0600809413.

“Dešavalo se već u poslednjih godinu dana da zbog duga isključe neke telefone, ali niko nije verovao da je moguće da isključe telefon od životne važnosti za pacijente. Taj broj pozivaju ne samo Novobečejci, već svi koji se nađu na potezu između Kikinde i Zrenjanina, što je najveća teritorija koju pokriva jedna služba hitne pomoći u Vojvodini”, kazali su za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) zaposleni u Hitnoj pomoći.

Ova, više morbidna nego bizarna vest, još je jedan u nizu dokaza da je Srbija odlično eksperimentalno područje za antropologe: taman kad pomislite da vas više ništa ne može iznenaditi, kad ono – cvrc!

Šalu na stranu, odavno ništa užasnije nisam pročitao. Mada, ako objektiviziramo stvarnost u kojoj smo se sticajem nekih nesretnih kosmičkih okolnosti zatekli, shvatićemo vrlo brzo da je ta vest sasvim logična, bolje reći paradigmatična. Jer, prema različitim demografskim procenama, zaključak je vazda isti: u Srbiji ljudski život ne vredi ni pišljiva boba! Da je drugačije, ne bi ovde godišnje umiralo 40.000 ljudi više nego što ih se rađa, ne bi se odavde godišnje iseljavalo, šta ja znam, 60.000 sposobnih građana, ne bi građani kao glavni strah isticali “bolest i nemogućnost lečenja”, ne bi Srbija bila rekorder u broju bromazepama i antibiotika po glavi stanovnika, ne bi – na kraju krajeva – opravdano bila izmišljena nova, rimovana poslovica “Srbija ubija!”

O čemu nam ova vest još govori? Govori i o tome da je na delu i dalje divljačka, krvava privatizacija nekadašnjih društvenih resursa, u čemu se ne preza niti od uništavanja ionako ubogog državnog zdravstvenog sistema. Ako imaš para – možda i imaš šanse da se izlečiš, ako nemaš – hajde na listu za čekanje na operaciju ili zračenje i pomoli se bogu ili kome već hoćeš. To je, navodno, kapitalizam. A u stvari je najobičnija pljačkaška prvobitna akumulacija kapitala koja nikako da se već jednom okonča. Taj se državni zdravstveni sistem drzi doslovno o koncu entuzijazma onih lekara, sestara i tehničara koji još uvek znaju da je ljudski život najdragoceniji.

Inače, dug Doma zdravlja u Novom Bečeju je prouzrokovan dugom lokalne državne apoteke. A državne apoteke su oterane u dugove kako bi, putem čuvenih javno-privatnih partnerstava, mogle biti gurnute u ruke podobnim i prebogatim privatnim veletrgovcima lekovima. Jer u bolesnom društvu najlakše se obogatiti na lekovima. Ovde apoteke rade kao dragstori, po 24 sata dnevno i ima ih na svakom ćošku. Apoteka, kladionica i kafana, pa bujrum – birajte!

Dakle, dve decenije od završetka ratova, još uvek ima da se krčmi od nasleđa Jugoslavije pa ispada da je to bila prebogata država, kad ima još materijala i imovine za pljačku. No, onakav raspad Jugoslavije i uloga Srbije u njemu direktno je proporcionalan sa činjenicom da je Hitnoj pomoći u malom Novom Bečeju isključen telefon zbog dugova, 20 godina kasnije. Uopšte, bagatelisanje ljudskog života u Srbiji je takođe direktno proporcionalno “dešavanjima” iz devedesetih godina 20. veka. A to nisu bila nikakva “dešavanja”, već dobro osmišljen nacionalistički plan za ratnu pljačku, etničko čišćenje i genocid. Jer, kako da funkcioniše zdravstveni sistem, kada Aleksandar Vučić upravo istoga dana kada Hitnoj pomoći u Novom Bečeju isključuju telefon predlaže da u Beogradu dve ulice ponesu imena Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića, očeva nacionalsocijalističke i klerofasističke ideje velike Srbije.

U Srbiji se, dakle, i dalje slavi smrt a ne život. U Srbiji je, u Novom Sadu, na Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici svojevemeno radio hirurg-snajperista. Osoba,  dakle, koja je sa zloglasnim “crvenim beretkama” putovala, previjala im rane “junačke” a u slobodno vreme uzimala snajper i tako se “opuštala”, ubijajući “inoverce”.

A od hirurga-snajperiste pa do toga da hitnoj pomoći isključe telefon za hitne slučajeve zbog dugovanja, kao što vidimo, veoma je kratak put.

Kome to nije jasno, ništa mu nije jasno. I džaba mi iz nedelje u nedelju šetamo i protestujemo. Jesu Vučić/Dačić zgodna paradigma, oni su i uzrok i posledica svih naših zala, jer su metafore nacionalsocijalizma i klerofašizma koji su Srbiju povukli u propast i truljenje. Ali, koliko je opravdano gnevnih građana iz tih protestnih kolona svesno da bagatelisanje tuđih života, života onih koji nisu “kao mi”, koji nisu “Srbi”, direktan put u bagatelisanje sopstvenih života? To pitanje da rešimo pa da uključimo i 194 u Hitnoj pomoći u Bečeju. Samo će, nakon takve autorefleksije i priznanja, linija biti neprestano preopterećena…

(Avangarda) 

Podelite ovu stranicu!