DINKO GRUHONJIĆ: Trulimo, natenane

25 Apr 2011

Od nepravde koja strašno boli porodice žrtava, gore je jedino krvavo licemerje kojekakvih „novinarskih” udruženja koja su te, 1999. godine, okupljala najgori šljam srbijanskog novinarstva.

Teško je zamisliti išta podlije nego kada dželat počne tražiti pravdu za sopstvenu žrtvu. To se u Srbiji, međutim, dešava stalno jer su dželati i dalje slobodni dželati a žrtve su i dalje žrtve, koje lutaju prostorima svoga jada, u potrazi za odgovorima gde su grobovi njihovih najmilijih i gde su odgovori na pitanje „ZAŠTO?”

Tako porodice pobijenih radnika Radiotelevizije Srbije već 12 godina tragaju za odgovorom na to novinarsko pitanje: „Zašto?” Robiju je jedini popio Dragoljub Milanović, jedan od mnogobrojnih monstruma Miloševićeve ratne propagande. Popio je robiju jer je utvrđeno da je, kao direktor RTS-a, svesno žrtvovao 16 ljudskih života da bi genocidni režim dobio propagandni rat protiv celog sveta. Kako je dobio taj rat, imali smo, na žalost, priliku da se uverimo i sami. I na jednak način ga dobija i danas, sa jednim novim Milanovićem.

Gebelsi iz naših sokaka

Od nepravde koja strašno boli porodice žrtava, gore je jedino krvavo licemerje kojekakvih „novinarskih” udruženja koja su te, 1999. godine, okupljala najgori i mnogobrojni šljam srbijanskog novinarstva. I koja i danas okupljaju te iste ili slične revizionističke udarnike. Koji nisu spremni da progovore ama baš niti jednu reč o tome kako je moguće da se jedna država nađe u ratu sa Slovenijom, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i na kraju sa celim svetom? I kakva je njihova uloga bila u tome?

Ne, nego udaraju u talambase kako bi oni, časni i pošteni, da se 23. april ubuduće ima obeležavati „kao dan sećanja na ubijene u medijima koji su bespravno proglašeni vojnim ciljem”. Bez odgovora na pitanje otkud to da se RTS uopšte mogao naći na toj listi, šta je taj RTS radio tokom devedesetih godina prošlog veka, i zašto niko nije javio zaposlenima da se evakiušu?

To su, dakle, gebelsi iz naših sokaka, fine i tihe komšije koje se uredno u prolazu jave i nama i našoj deci. Oni, koji su opoganili i opoganjuju novinarsku profesiju tako da se neće oporaviti boktepita koliko decenija. Oni koji su, nakon „napornog” rada, izveštavajući iz logora, posle toga ljuljuškali sopstvenu decu u krilu i s ljubavlju prema cveću zalivali svoje bašte. Isti oni koji su, posle 5. oktobra 2000. godine, zahvaljujući zaslugama u slobodarskom izveštavanju sa vukovarskog ratišta, postali predsednici ili generalni sekretari istih tih udruženja „novinara”. Oni, iz čijih su pera izlazili naslovi „Ćuruvija dočekao bombe”. Oni, koji su podržavali legaliste i koji danas potpisuju peticije u kojima traže da pravosuđe nema pravo da bude pravosuđe i da ispita moguće inspiratore atentata na Đinđića. I sada bi žrtvama da sole pamet o tome šta se desilo 23. aprila 1999. godine!

To su isti oni koji su svesni da u momentu NATO bombardovanja, to jest potpunog uništavanja zgrade Televizije Novi Sad u njoj ne da nije bilo nijednog kolege, nego je i sva oprema iz nje bila iseljena (doduše, ni danas se nekako ne zna gde je ta oprema završila). To su isti oni, nelustrirani i krivično negonjeni, koji će nastaviti sve da čine kako bi nas zadržali u mraku kojim su nas darivali. Pa, dokle?!

Nema dna

Pa dotle dok smo mi smo isti oni koji nismo učinili dovoljno da pročistimo svoju profesiju od propagatora genocida, već smo, eto, pristali čak i da sedimo s njima za istim stolom, „u ime novinarske egzistencije”. Sedimo sa istim onima koji su danas spremni da brane kojekakve kusturice i vukotiće od sopstvenih kolega, koji i dan-danas rade za kojekakve službe, ubogi i nesrećni, poružnjeli od zla i ćopavi od nesreće koju su posejali svuda oko naše dece i oko nas. Sa istim onima koji bi nas popili u čaši vode samo da im se za to pruži prilika. A pružiće im se, nema sumnje, ukoliko nastavimo da im praštamo ono što je neoprostivo: sve one ljudske smrti kojima su svojim izveštavanjem doprineli.

Da je nemoguć napredak medija u Srbiji bez jasnog podvlačenja krivične i lustracione linije o tome ko je novinar bio a ko genocidni propagandista, imamo prilike da se uverimo svaki dan. Zato je svako kukanje o ugroženoj novinarskoj egzistenciji, o potrebi da se sa takvim „kolegama” sedi za istim stolom – samo bedan izgovor, koji nam jedino omogućava da postanemo saučesnici u truljenju jednog postgenocidnog društva, koje u svakoj svojoj pori odbija sebi to da prizna. Odbija to sebi da prizna jer su se saučesnici u zločinu uvukli u svaku tu društvenu poru i beznadežno je zagadili. Oni su spremni na sve kako bi sebi, i svojoj imovini, i sopstvenoj savesti omogućili da nekažnjeno nastavi da opoganjuje buduće generacije. A na šta smo mi spremni i koliko nas je uopšte preostalo, normalnih i od zlikovaca nekorumpiranih novinara?

Ako smo spremni za akciju kao što to danas pokazujemo, onda nam je budućnost izvesna. Neprestano se ovde postavlja pitanje kada će srbijansko društvo konačno dotaći dno? Odgovor je vrlo jednostavan: neće nikada, jer srbijansko društvo ne propada, već truli. A proces truljenja zna da potraje, do u beskraj i natenane.

Dinko Gruhonjić

Podelite ovu stranicu!