DINKO GRUHONJIĆ: Trulimo, natenane

25 Apr 2011

Od nepravde koja strašno boli porodice žrtava, gore je jedino krvavo licemerje kojekakvih „novinarskih” udruženja koja su te, 1999. godine, okupljala najgori šljam srbijanskog novinarstva.

Teško je zamisliti išta podlije nego kada dželat po?ne tražiti pravdu za sopstvenu žrtvu. To se u Srbiji, me?utim, dešava stalno jer su dželati i dalje slobodni dželati a žrtve su i dalje žrtve, koje lutaju prostorima svoga jada, u potrazi za odgovorima gde su grobovi njihovih najmilijih i gde su odgovori na pitanje „ZAŠTO?”

Tako porodice pobijenih radnika Radiotelevizije Srbije ve? 12 godina tragaju za odgovorom na to novinarsko pitanje: „Zašto?” Robiju je jedini popio Dragoljub Milanovi?, jedan od mnogobrojnih monstruma Miloševi?eve ratne propagande. Popio je robiju jer je utvr?eno da je, kao direktor RTS-a, svesno žrtvovao 16 ljudskih života da bi genocidni režim dobio propagandni rat protiv celog sveta. Kako je dobio taj rat, imali smo, na žalost, priliku da se uverimo i sami. I na jednak na?in ga dobija i danas, sa jednim novim Milanovi?em.

Gebelsi iz naših sokaka

Od nepravde koja strašno boli porodice žrtava, gore je jedino krvavo licemerje kojekakvih „novinarskih” udruženja koja su te, 1999. godine, okupljala najgori i mnogobrojni šljam srbijanskog novinarstva. I koja i danas okupljaju te iste ili sli?ne revizionisti?ke udarnike. Koji nisu spremni da progovore ama baš niti jednu re? o tome kako je mogu?e da se jedna država na?e u ratu sa Slovenijom, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i na kraju sa celim svetom? I kakva je njihova uloga bila u tome?

Ne, nego udaraju u talambase kako bi oni, ?asni i pošteni, da se 23. april ubudu?e ima obeležavati „kao dan se?anja na ubijene u medijima koji su bespravno proglašeni vojnim ciljem”. Bez odgovora na pitanje otkud to da se RTS uopšte mogao na?i na toj listi, šta je taj RTS radio tokom devedesetih godina prošlog veka, i zašto niko nije javio zaposlenima da se evakiušu?

To su, dakle, gebelsi iz naših sokaka, fine i tihe komšije koje se uredno u prolazu jave i nama i našoj deci. Oni, koji su opoganili i opoganjuju novinarsku profesiju tako da se ne?e oporaviti boktepita koliko decenija. Oni koji su, nakon „napornog” rada, izveštavaju?i iz logora, posle toga ljuljuškali sopstvenu decu u krilu i s ljubavlju prema cve?u zalivali svoje bašte. Isti oni koji su, posle 5. oktobra 2000. godine, zahvaljuju?i zaslugama u slobodarskom izveštavanju sa vukovarskog ratišta, postali predsednici ili generalni sekretari istih tih udruženja „novinara”. Oni, iz ?ijih su pera izlazili naslovi „?uruvija do?ekao bombe”. Oni, koji su podržavali legaliste i koji danas potpisuju peticije u kojima traže da pravosu?e nema pravo da bude pravosu?e i da ispita mogu?e inspiratore atentata na ?in?i?a. I sada bi žrtvama da sole pamet o tome šta se desilo 23. aprila 1999. godine!

To su isti oni koji su svesni da u momentu NATO bombardovanja, to jest potpunog uništavanja zgrade Televizije Novi Sad u njoj ne da nije bilo nijednog kolege, nego je i sva oprema iz nje bila iseljena (doduše, ni danas se nekako ne zna gde je ta oprema završila). To su isti oni, nelustrirani i krivi?no negonjeni, koji ?e nastaviti sve da ?ine kako bi nas zadržali u mraku kojim su nas darivali. Pa, dokle?!

Nema dna

Pa dotle dok smo mi smo isti oni koji nismo u?inili dovoljno da pro?istimo svoju profesiju od propagatora genocida, ve? smo, eto, pristali ?ak i da sedimo s njima za istim stolom, „u ime novinarske egzistencije”. Sedimo sa istim onima koji su danas spremni da brane kojekakve kusturice i vukoti?e od sopstvenih kolega, koji i dan-danas rade za kojekakve službe, ubogi i nesre?ni, poružnjeli od zla i ?opavi od nesre?e koju su posejali svuda oko naše dece i oko nas. Sa istim onima koji bi nas popili u ?aši vode samo da im se za to pruži prilika. A pruži?e im se, nema sumnje, ukoliko nastavimo da im praštamo ono što je neoprostivo: sve one ljudske smrti kojima su svojim izveštavanjem doprineli.

Da je nemogu? napredak medija u Srbiji bez jasnog podvla?enja krivi?ne i lustracione linije o tome ko je novinar bio a ko genocidni propagandista, imamo prilike da se uverimo svaki dan. Zato je svako kukanje o ugroženoj novinarskoj egzistenciji, o potrebi da se sa takvim „kolegama” sedi za istim stolom – samo bedan izgovor, koji nam jedino omogu?ava da postanemo sau?esnici u truljenju jednog postgenocidnog društva, koje u svakoj svojoj pori odbija sebi to da prizna. Odbija to sebi da prizna jer su se sau?esnici u zlo?inu uvukli u svaku tu društvenu poru i beznadežno je zagadili. Oni su spremni na sve kako bi sebi, i svojoj imovini, i sopstvenoj savesti omogu?ili da nekažnjeno nastavi da opoganjuje budu?e generacije. A na šta smo mi spremni i koliko nas je uopšte preostalo, normalnih i od zlikovaca nekorumpiranih novinara?

Ako smo spremni za akciju kao što to danas pokazujemo, onda nam je budu?nost izvesna. Neprestano se ovde postavlja pitanje kada ?e srbijansko društvo kona?no dota?i dno? Odgovor je vrlo jednostavan: ne?e nikada, jer srbijansko društvo ne propada, ve? truli. A proces truljenja zna da potraje, do u beskraj i natenane.

Dinko Gruhonji?

Podelite ovu stranicu!