DINKO GRUHONJIĆ: Tradicija zla se nastavlja

18 Feb 2009

Ovo što se godinama unazad, a naro?ito nakon slavne pobede nad NATO-om 1999. godine, gotovo redovno dešava baš u Nov…

Dinko Gruhonji?Ovo što se godinama unazad, a naro?ito nakon slavne pobede nad NATO-om 1999. godine, gotovo redovno dešava baš u Novom Sadu, o?ekivano je baš kao što je o?ekivano da ?e posle nedelje do?i ponedeljak. Umniji ljudi su na to upozoravali na vreme: gubitak Kosova izazva?e „prirodnu” reakciju nacionalista, koji ?e još ?vrš?e prigrliti Vojvodinu e da bi „dokazali” da je ona „naša”.

Vojvodina je tokom 20. veka pretrpela tektonske demografske promene, pa se etni?ka struktura stanovništva od vremena posle Prvog svetskog rata do danas drasti?no promenila. Od nekadašnjeg dugovekovnog srazmera, koji bi se mogao svesti na formulu „tre?ina Srba, tre?ina Nemaca, tre?ina Ma?ara”, prema poslednjem popisu stanovništva, Srba je danas više od 65 odsto, Ma?ara nešto više od 14 odsto, a Nemaca u promilima – manje od 5.000. Ne ulaze?i sada u uzroke ovih demografskih eksplozija, jer bi nam za to trebao ?itav jedan nau?ni rad, valja podsetiti da je i u protekloj deceniji na podru?ju „severne srpske pokrajine” bilo i etni?kih ?iš?enja i zastrašivanja za koja, za sada – i to dosta trapavo – odgovara jedino vojvoda Šešelj, pa je ?ak i on na korak od puštanja na privremeni raspust.

Težnja srpskih nacionalisti?kih krugova da „markiraju teritoriju” kao odvajkada srpsku tada se najdrasti?nije pokazala u Sremu, kroz etni?ko ?iš?enje Hrvata, i u delovima Ba?ke, gde je tako?e provo?ena kampanja zastrašivanja, koju su mahom predvodili upravo Šešeljevi radikali i još kojekakve takozvane „paravojne formacije”, a u stvari grupacije pod ?vrstom kontrolom Miloševi?evog DB-a.

Posle petooktobarskog „daha slobode” i gubitka iluzija koje je donelo ubistvo Zorana ?in?i?a, stvari su se pod sigurnom rukom Koštunice dr Vojislava po?ele vra?ati „na pravo mesto”. Drugim re?ima, umesto „tigrova”, „belih orlova” i sli?ne egzoti?ne faune, na scenu su stupili „obrazi”, „strojevi” i sli?ne mašine za proizvodnju mržnje. U ?emu je osnovna razlika izme?u ovih grupacija? One prve, animalnih naziva, bile su namenjene za eksport na komšijsko tržište, gde su, uz licencu države Srbije, na miru seirili, ubijali a naro?ito plja?kali sve – od štekera preko zlatnih lan?i?a sa vratova, do nafte. U me?uvremenu, ponestalo je komšija, a ponestalo je i zuba toj nezasitoj zlikova?koj aždaji, pa je preostalo još samo da se usmere na „radove po ku?i”. Drugim re?ima, oni postoje kako bi se, po potrebi – a naro?ito po nare?enju – obra?unali sa „unutrašnjim neprijateljem”. A ima li teritorije bogatije „protivnicima srBstva” od ove naše Vojvodine? Milina jedna, zagrabiš, mlataraš kako ho?eš, pa dohvatiš – volj ti Ma?ara, volj ti protestanta, volj ti Sabahudina, a naro?ito volj ti Albanca ili Roma. A tek su posebna poslastica – neposlušni Srbi, kojekakvi ?anci, Pajti?i i njima sli?ne „odro?ene vrste”.

I danas, kao i onomad, po?etkom devedesetih godina prošlog veka, princip je isti: nije tu re? o skupini „mladih entuzijasta” koji su „nacionalno osveš?eni” pa iz svoga džepa i iz viška slobodnog vremena pevaju „Nož, žica, Srebrenica”, kli?u Mladi?u, „kolju Šiptare”, salutiraju sa „sig heil!”. Ne, tu je re? o vo?ama klerofašisti?kih, neonacisti?kih i inih šovinisti?ko-rasisti?kih bandi koji su, brate mili, na redovnoj plati. Uostalom, nije li upravo Koštunica dr Vojislav još 1996. godine pisao za ?asopis „Obraz” iz kojeg ?e kasnije, vo?en mudrom rukom podmlatka DSS, izrasti isti ovaj pokret „Obraz”, koji ?e svoj prvi zapaženiji nastup imati baš na otvaranju izložbe ratnih fotografija Rona Haviva „Krv i med”, poga?ate – u Novom Sadu?

Nije li javna tajna da su se mladi neonacisti iz Nacionalnog stroja, nakon upada na onu antifašisti?ku tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nakon što im je postalo gusto, za savet obratili upravo jednom ovdašnjem univerzitetskom DSS profesoru, koji im je zabrinuto uzvratio: „Nadam se da policiji niste pominjali moje ime?!” Nije li isto tako javna tajna da pojedine duhovne nevladine organizacije sa masovnim brojem pristalica ustupaju neke svoje prostorije u Novom Sadu ovim „ekstremistima”? Nije li opštepoznato da je ovaj „firer” iz novosadske avlije, iako pod teretom raznih krivi?nih prijava i presuda, ipak uspeo da pre nekoliko meseci prona?e sebi rezervni juna?ki položaj u Veroni, u Italiji? Heh, da li je ?ekao u redu za šengensku vizu sa onim silnim studentima? Da li ju je dobio na nekoliko meseci ili na nekoliko godina, po povlaš?enim uslovima, kao, recimo, „novinar”?

A kakve veze sa tim imaju oni srednjoškolci, od kojih bar polovina, za razliku od „firera”, nikada u životu ni do Beograda nije stigla, me?u kojima je najviše maloletnika, koji su ju?e ponovo urlali novosadskim ulicama, nesretni što im je ovaj put policija prepre?ila put do romskog naselja Veliki Rit? Nemaju nikakve veze. Oni su klinci koji su odrasli u vremenu zla, koji su trovani mržnjom po?ev od ku?e, preko škole pa sve do medija. Kada sam bio njihovih godina, meni su idoli bili recimo Džoni Štuli? i pokojni Lenon. Njima su idoli Ratko Mladi? i Radovan Karadži?. I u toj jednoj re?enici, jednom pore?enju, sadržana je sva nesre?a i sav užas te dece, koji prirodno traže junake svoga doba, a fašisti?ka kamarila im potura mu?kove u vidu prononsiranih ratnih zlo?inaca i autora prvog genocida na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.

I onda zaista nema potrebe da se postavlja pitanje zašto su fašisti i nacisti najaktivniji u Vojvodini. Uz proklamovanu politiku vojvo?anske administracije, koja kao papagaj dobronamerno ponavlja da se zalaže za multietni?nost, multikulturalnost, multikonfesionalnost, multijezi?nost…, politi?arima i ljudima koji odlu?uju o sudbini Srbije a naro?ito Vojvodine, promi?e jedan „sitan detalj”: Vojvodina jeste (još uvek) multietni?ka ali Vojvodina je sve manje i manje interetni?ka. Ovde ljudi sve manje žive jedni sa drugima, a sve više jedni pored drugih. U pojedinim sredinama ovde se ve? zapatio fenomen „prištinskog korzoa”, gde mladi razli?itih nacionalnosti šetaju suprotnim stranama ulice i pose?uju razli?ite kafi?e.

Vojvodina naprosto nije mogla ostati imuna na krvavi raspad Jugoslavije po etni?kom principu. Njen greh je, me?utim, što je u njoj uspelo da opstane dovoljno manjina i dovoljno „rasrbljenih Srba” da to deluje krajnje iritiraju?e na kleronacionalisti?ke krugove, koji su se, u potrazi za novim identitetom i markiranjem teritorije, recimo odrekli ?ak i kulturnog blaga kao što je pravoslavni barok, u kojem je bila sazidana ve?ina vojvo?anskih pravoslavnih crkava. Nove crkve grade se u vizantijsko-raškom stilu, a i one stare, kada se restauriraju, poprimaju obrise tog stila, nesumnjivo kulturno-istorijski jednako vrednog ali atipi?nog za ove severne predele.

A Obrazi, Strojevi i njima sli?ne mašine za fabrikovanje mržnje nastavljaju nesmetano da rade na regrutaciji novih nesre?nih i obezglavljenih mladih fašista, kojima nude jakne na kojima velikim slovima piše „SrbIN” u zamenu za rokenrol, slobodu i mo? mišljenja sopstvenom glavom. I ma koliko se „zvani?nici” trudili da nas ubede da je re? o „minornim grupicama”, ne treba im verovati. Zlo se vratilo ku?i i ono ?eka svoj momenat, ono ?eka da dobri ljudi za?ute. Ako ga, ne daj bože, do?eka, ono ?e ga – nemojte u to uopšte da sumnjate – iskoristiti na sebi svojstven zverski na?in. A dok god država dozvoljava takvima da vršljaju, iako ih je baš ta država okarakterisala kao fašiste i naciste, to ?e zna?iti da oni imaju podršku i dalje prejakih nacionalsocijalisti?kih akademsko-crkveno-politi?ko-tajkunskih krugova zla. Koji nam, sami od sebe i dobrovoljno, nikada ne?e sjahati s grba?e. A sada se svojim ?eljustima i obrazima keze na Vojvodinu.

(www.e-novine.com)

Podelite ovu stranicu!