DINKO GRUHONJIĆ: Tradicija zla se nastavlja

18 Feb 2009

Ovo što se godinama unazad, a naročito nakon slavne pobede nad NATO-om 1999. godine, gotovo redovno dešava baš u No…

Dinko GruhonjićOvo što se godinama unazad, a naročito nakon slavne pobede nad NATO-om 1999. godine, gotovo redovno dešava baš u Novom Sadu, očekivano je baš kao što je očekivano da će posle nedelje doći ponedeljak. Umniji ljudi su na to upozoravali na vreme: gubitak Kosova izazvaće „prirodnu” reakciju nacionalista, koji će još čvršće prigrliti Vojvodinu e da bi „dokazali” da je ona „naša”.

Vojvodina je tokom 20. veka pretrpela tektonske demografske promene, pa se etnička struktura stanovništva od vremena posle Prvog svetskog rata do danas drastično promenila. Od nekadašnjeg dugovekovnog srazmera, koji bi se mogao svesti na formulu „trećina Srba, trećina Nemaca, trećina Mađara”, prema poslednjem popisu stanovništva, Srba je danas više od 65 odsto, Mađara nešto više od 14 odsto, a Nemaca u promilima – manje od 5.000. Ne ulazeći sada u uzroke ovih demografskih eksplozija, jer bi nam za to trebao čitav jedan naučni rad, valja podsetiti da je i u protekloj deceniji na području „severne srpske pokrajine” bilo i etničkih čišćenja i zastrašivanja za koja, za sada – i to dosta trapavo – odgovara jedino vojvoda Šešelj, pa je čak i on na korak od puštanja na privremeni raspust.

Težnja srpskih nacionalističkih krugova da „markiraju teritoriju” kao odvajkada srpsku tada se najdrastičnije pokazala u Sremu, kroz etničko čišćenje Hrvata, i u delovima Bačke, gde je takođe provođena kampanja zastrašivanja, koju su mahom predvodili upravo Šešeljevi radikali i još kojekakve takozvane „paravojne formacije”, a u stvari grupacije pod čvrstom kontrolom Miloševićevog DB-a.

Posle petooktobarskog „daha slobode” i gubitka iluzija koje je donelo ubistvo Zorana Đinđića, stvari su se pod sigurnom rukom Koštunice dr Vojislava počele vraćati „na pravo mesto”. Drugim rečima, umesto „tigrova”, „belih orlova” i slične egzotične faune, na scenu su stupili „obrazi”, „strojevi” i slične mašine za proizvodnju mržnje. U čemu je osnovna razlika između ovih grupacija? One prve, animalnih naziva, bile su namenjene za eksport na komšijsko tržište, gde su, uz licencu države Srbije, na miru seirili, ubijali a naročito pljačkali sve – od štekera preko zlatnih lančića sa vratova, do nafte. U međuvremenu, ponestalo je komšija, a ponestalo je i zuba toj nezasitoj zlikovačkoj aždaji, pa je preostalo još samo da se usmere na „radove po kući”. Drugim rečima, oni postoje kako bi se, po potrebi – a naročito po naređenju – obračunali sa „unutrašnjim neprijateljem”. A ima li teritorije bogatije „protivnicima srBstva” od ove naše Vojvodine? Milina jedna, zagrabiš, mlataraš kako hoćeš, pa dohvatiš – volj ti Mađara, volj ti protestanta, volj ti Sabahudina, a naročito volj ti Albanca ili Roma. A tek su posebna poslastica – neposlušni Srbi, kojekakvi Čanci, Pajtići i njima slične „odrođene vrste”.

I danas, kao i onomad, početkom devedesetih godina prošlog veka, princip je isti: nije tu reč o skupini „mladih entuzijasta” koji su „nacionalno osvešćeni” pa iz svoga džepa i iz viška slobodnog vremena pevaju „Nož, žica, Srebrenica”, kliču Mladiću, „kolju Šiptare”, salutiraju sa „sig heil!”. Ne, tu je reč o vođama klerofašističkih, neonacističkih i inih šovinističko-rasističkih bandi koji su, brate mili, na redovnoj plati. Uostalom, nije li upravo Koštunica dr Vojislav još 1996. godine pisao za časopis „Obraz” iz kojeg će kasnije, vođen mudrom rukom podmlatka DSS, izrasti isti ovaj pokret „Obraz”, koji će svoj prvi zapaženiji nastup imati baš na otvaranju izložbe ratnih fotografija Rona Haviva „Krv i med”, pogađate – u Novom Sadu?

Nije li javna tajna da su se mladi neonacisti iz Nacionalnog stroja, nakon upada na onu antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nakon što im je postalo gusto, za savet obratili upravo jednom ovdašnjem univerzitetskom DSS profesoru, koji im je zabrinuto uzvratio: „Nadam se da policiji niste pominjali moje ime?!” Nije li isto tako javna tajna da pojedine duhovne nevladine organizacije sa masovnim brojem pristalica ustupaju neke svoje prostorije u Novom Sadu ovim „ekstremistima”? Nije li opštepoznato da je ovaj „firer” iz novosadske avlije, iako pod teretom raznih krivičnih prijava i presuda, ipak uspeo da pre nekoliko meseci pronađe sebi rezervni junački položaj u Veroni, u Italiji? Heh, da li je čekao u redu za šengensku vizu sa onim silnim studentima? Da li ju je dobio na nekoliko meseci ili na nekoliko godina, po povlašćenim uslovima, kao, recimo, „novinar”?

A kakve veze sa tim imaju oni srednjoškolci, od kojih bar polovina, za razliku od „firera”, nikada u životu ni do Beograda nije stigla, među kojima je najviše maloletnika, koji su juče ponovo urlali novosadskim ulicama, nesretni što im je ovaj put policija preprečila put do romskog naselja Veliki Rit? Nemaju nikakve veze. Oni su klinci koji su odrasli u vremenu zla, koji su trovani mržnjom počev od kuće, preko škole pa sve do medija. Kada sam bio njihovih godina, meni su idoli bili recimo Džoni Štulić i pokojni Lenon. Njima su idoli Ratko Mladić i Radovan Karadžić. I u toj jednoj rečenici, jednom poređenju, sadržana je sva nesreća i sav užas te dece, koji prirodno traže junake svoga doba, a fašistička kamarila im potura mućkove u vidu prononsiranih ratnih zločinaca i autora prvog genocida na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.

I onda zaista nema potrebe da se postavlja pitanje zašto su fašisti i nacisti najaktivniji u Vojvodini. Uz proklamovanu politiku vojvođanske administracije, koja kao papagaj dobronamerno ponavlja da se zalaže za multietničnost, multikulturalnost, multikonfesionalnost, multijezičnost…, političarima i ljudima koji odlučuju o sudbini Srbije a naročito Vojvodine, promiče jedan „sitan detalj”: Vojvodina jeste (još uvek) multietnička ali Vojvodina je sve manje i manje interetnička. Ovde ljudi sve manje žive jedni sa drugima, a sve više jedni pored drugih. U pojedinim sredinama ovde se već zapatio fenomen „prištinskog korzoa”, gde mladi različitih nacionalnosti šetaju suprotnim stranama ulice i posećuju različite kafiće.

Vojvodina naprosto nije mogla ostati imuna na krvavi raspad Jugoslavije po etničkom principu. Njen greh je, međutim, što je u njoj uspelo da opstane dovoljno manjina i dovoljno „rasrbljenih Srba” da to deluje krajnje iritirajuće na kleronacionalističke krugove, koji su se, u potrazi za novim identitetom i markiranjem teritorije, recimo odrekli čak i kulturnog blaga kao što je pravoslavni barok, u kojem je bila sazidana većina vojvođanskih pravoslavnih crkava. Nove crkve grade se u vizantijsko-raškom stilu, a i one stare, kada se restauriraju, poprimaju obrise tog stila, nesumnjivo kulturno-istorijski jednako vrednog ali atipičnog za ove severne predele.

A Obrazi, Strojevi i njima slične mašine za fabrikovanje mržnje nastavljaju nesmetano da rade na regrutaciji novih nesrećnih i obezglavljenih mladih fašista, kojima nude jakne na kojima velikim slovima piše „SrbIN” u zamenu za rokenrol, slobodu i moć mišljenja sopstvenom glavom. I ma koliko se „zvaničnici” trudili da nas ubede da je reč o „minornim grupicama”, ne treba im verovati. Zlo se vratilo kući i ono čeka svoj momenat, ono čeka da dobri ljudi zaćute. Ako ga, ne daj bože, dočeka, ono će ga – nemojte u to uopšte da sumnjate – iskoristiti na sebi svojstven zverski način. A dok god država dozvoljava takvima da vršljaju, iako ih je baš ta država okarakterisala kao fašiste i naciste, to će značiti da oni imaju podršku i dalje prejakih nacionalsocijalističkih akademsko-crkveno-političko-tajkunskih krugova zla. Koji nam, sami od sebe i dobrovoljno, nikada neće sjahati s grbače. A sada se svojim čeljustima i obrazima keze na Vojvodinu.

(www.e-novine.com)

Podelite ovu stranicu!