DINKO GRUHONJIĆ: Srbija – vrtić ili sanatorijum?

09 Mar 2018

Da li je Vučić pohađao vrtić "1984"?

Nedavno su mediji otkrili da je jedan državni vrtić u Novom Sadu poneo ime – “Čarobni breg”. Potom su se neki mediji zezali na račun “kumova” tog imena. Objasnili su, naime, da taj naziv neizbežno asocira na jedan od najpoznatijih romana svetske književnosti, “Čarobni breg” Tomasa Mana. Pa su postavili pitanje kakvi to vaspitači i pedagozi mogu vrtiću dati ime po istoimenom romanu. Jerbo je radnja romana smeštena u jedan sanatorijum u Švajcarskoj i jer fizička bolest pacijenata-protagonista romana neodoljivo i stalno asocira na bolesnu Evropu toga vremena.

Vest, međutim, nije doživela naročitu slavu, već je – utisak je – primljena nekako sa poslovičnom sveznadarskom skepsom i pitanjem koje visi u vazduhu, a koje glasi: “Pa, šta, u čemu je problem, nije valjda da Tomas Man ima tapiju na Čarobni breg?” Pa, jebi ga, kako da vam kažem, problem je prilično veliki, čak tragičan. Jer, ukoliko u Predškolskoj ustanovi “Radosno detinjstvo” ne postoji baš niko ko bi domišljatim autorima naziva novog vrtića skrenuo pažnju da ime možda baš i nije prikladno za jedno obdanište, šta možemo iz toga zaključiti?

Pre svega, valja imati na umu da je reč o državnoj predškolskoj ustanovi. Što znači da broj zaposlenih sasvim sigurno nije mali. Pritom, ako je reč o predškolskoj ustanovi – a jeste – bilo bi sasvim logično da su značajan broj onih koji su zaposleni – vaspitači i pedagozi. A ako su vaspitači i pedagozi, dalo bi se zaključiti i da su završili određene visoke škole, kako bi se mogli uopšte kandidovati za posao u vrtićima. A ako su već završili takve škole, logično bi bilo i da su ponešto u životu pročitali, sem pregledanja slikovnica. Naposletku, više nego logično bi bilo zaključiti da su barem čuli, ako ga nisu već čitali, za roman “Čarobni breg”. Tim pre jer je, kako već spomenusmo, reč o jednom od najpoznatijih romana u istoriji svetske književnosti. I jer ga je pisao lično Tomas Man, otac modernog nemačkog jezika. Pa kako im se onda “omakao” takav gaf?

Zauberberg

Oni koji ne vole da čitaju, možda su mogli da pogledaju i istoimeni film (SCREENSHOT: YouTube)

Jedan od odgovora mogao bi biti da ih prosto zabole ona stvar kako će se vrtić zvati. Jer: radio ne radio, radi ti radio, kad si već dogurao do državne firme. U kojoj vrlo brzo stekneš akutnu kurcobolju za sve što se oko tebe dešava, pošto je to valjda jedini način da preživiš u tom kontaminiranom okruženju uglavnom ispunjenom kombinacijom neradnika i preispoljnih lenština. Pa makar radio i sa baš malom decom.

Drugi odgovor bi mogao biti da od svih tih silnih zaposlenih naprosto niko nije nikada čuo za “Čarobni breg”, a možda ni za Tomasa Mana, pa se samim tim nije ni imao razloga buniti ili barem pažnju skrenuti. Da li je to uopšte moguće? Odgovor je: nažalost – da! Pa, kako, majku mu?

Pa jednostavno, što bi onomad rekao Rambo Amadeus: “Ostala je samo fukara i raja i mi s njima na belome lebu”. Jer ovo nedoba traje već trideset (30) godina, čisto da se podsetimo. I, što bi rekle pametne glave, takvo nedoba iz ljudi izvlači sve najgore. To jest, iz onih ljudi koji i dalje preživljavaju ovde.

SNS

A pored “Čarobnog brega” obeležen je teritorij (FOTO: Dinko Gruhonjić)

Sećam se, kada smo bili klinci, još u petom-šestom razredu osnovne škole organizovali smo po stanovima “Kviskoteku”. Domaćin stana je ujedno bio i domaćin kviza i samim tim je bio zadužen da pripremi pravu pravcatu dečju “Kviskoteku”, sa svim rubrikama i sa svim pitanjima (problematična je bila igra detekcije). To je, dakako, zahtevalo i određeni istraživački napor, pa su se pitanja množila što iz glave, što iz, recimo, enciklopedije Jugoslovenskog leksikografskog zavoda, popularne i najbolje “Krležijane”. Zadesila bi se, međutim, od ta četiri takmičara (domaćin je ujedno bio i voditelj i žiri, to jest inkarnacija i Olivera Mlakara i Laze Goluže), i poneka budala, preciznije – glupan, koji bi se zamislio čak i nad pitanjem: “Koja reka teče ispod Savskog mosta”, pa bi – i uprkos dubokom razmišljanju – i tada odgovorio sa: “Dunav!” Posle toga je, naravno, ostatak ekipe počinjao da se valja od smeha i da upire prstom u glupana. Jer, tada je, naime, bilo sramota biti glup.

I u kakvom je to vrtiću odrastao The Aleksandar Vučić, kada je u noći izborne pobede na lokalnim izborima u Beogradu, na ivici suza radosnica, obavestio pučanstvo da mu je najdraži poklon za pobedu te noći doneo otac. A o kakvom je poklonu reč? Pa o Acinom omiljenom jelu. A kakvo je to jelo? To je jelo koje je The Tata doneo u šerpici. A šta je u šerpici? U šerpici su, ispričao je Mali Šešelj, punjene lignje u nekom specijalnom sosu čiji recept zna samo The Mama.

Sećanja na dane kada je je The Aca pohađao vrtić “1984”

Hajde da vizualizujemo taj prizor: Vučića seniora supruga zadužuje da pohita ka izbornom štabu “naprednjaka”, kako se jelo u šerpici ne bi ohladilo. Šerpica je ona mala, starinska, recimo bela sa crvenim tačkicama ili crvena sa belim tačkicama. Takva je jer Aca navija za Zvezdu. Otac grabi šerpicu, ušuškava je u aluminijumsku foliju, pa u papir, pa u deblju najlonsku kesu i trčećim korakom ispada na ulicu, gde uskače u gradski autobus koji samo što mu nije zatvorio vrata pred nosom. Izlazi na stanici u blizini izbornog štaba i utrčava u zgradu, ali ga na ulazu sačekuje portir koji za njim viče: “Alo, matori, kud si ti pošao!?”

U tom trenutku, pojavljuju se Goran Vesić, Ivan Tasovac i Siniša Mali koji portiru kažu: “U redu je, ovaj je naš”. I sprovode The Tatu do The Ace, koji nestrpljivo raspakuje poklon i suzama radosnicama vlaži lignje koje se još uvek puše u šerpici. I sećanja naviru, sećanja na dane kada je pohađao vrtić “1984” (Nineteen Eighty-Four) na Novom Beogradu.

Nego, kakve će postraumatske sindrome sa sobom vući deca koja odrastu u vrtiću “Čarobni breg”, kada im jednog veoma lepog dana ta knjiga dođe pod ruku?

(Lupiga.com, naslovna fotografija: Dinko Gruhonjić) 

Podelite ovu stranicu!