DINKO GRUHONJIĆ: Srbija na maslinovim grančicama

26 Nov 2013

Kod nas nema fašističkih ispada, samo su fašisti na vlasti

“Srbija je izvoznik stabilnosti u regionu”, tako nešto je nedavno rekao Aleksandar Vučić, “predvodnik demokratskih promena” u Srbiji, prvi potpredsednik Vlade Srbije (skraćeno: PPV), koordinator svih službi bezbednosti, predsednik Srpske “napredne” stranke, i ko zna šta još a ukratko – Gospodar Vučić, kako mu tepaju po ugledu na istorijskog imenjaka. To o tradicionalnom eksportu maslinovih grančica iz Srbije ka susedima Vučić je izvoleo izjaviti povodom sage o međusobnim tužbama Hrvatske i Srbije za genocid.

“Jedino kod nas nema nemira i nereda na nacionalnoj i bilo kojoj drugoj osnovi, nema tih fašističkih ispada kakvih ima u Hrvatskoj”, rekao je istom prilikom Vučić, demonstrirajući neprestani unutrašnji sukob koji vri u njemu. Sukob između radikalskog velikosrbijanskog Vučića do 2008. godine i Vučića sa imidžom Majke Tereze koji pokušava samom sebi nametnuti, otkako je radikalsku kožu zamenio “naprednjačkom”.

U tom smirenom, mirotvoračkom naporu, naspram onog nekrofilnog iz nedavne prošlosti, Vučić sebe pokušava navežbati tako što drži sklopljene ruke u nekakvoj pozi sličnoj tibetanskoj. Psiholozi vele da ta poza ima veze sa pokušajem osobe da zauzda sopstveni temperament ili pak sopstvenu podvojenu ličnost, a politički propagandisti tvrde da Gospodar tako pokušava ostati koncentrisan i na prste prebrojati šta je zapravo hteo reći.

Istorija je stvarno prefrigana stara dama koja se vazda ponavlja kao farsa. Dok smo devedesetih godina imali posla sa ozbiljnim tiraninom, koji je oko sebe imao moćnu mašineriju nasleđenu iz one jake jugoslovenske države, danas kao političkog vožda imamo njegovu karikaturu. O tome je poodavno pisao Radoje Domanović, ali problem je što je ovde štošta napisano, ali niko ništa ne čita. Vođa je, dakle, evidentno: i slep, i nemoćan, i ne zna šta će sam sa sobom, čime svoje podanike suvereno vodi ka padu u provaliju. Sluđeno društvo mu se ne suprotstavlja, jer i pad u provaliju je ipak let, pogotovo ako letimo “Air Serbiom”, “Etihadom” i avionom zvanim Novak Đoković.

Za razumeti je tzv. međunarodnu zajednicu, koja nesmiljeno podržava Vučića u njegovim pregnućima da i zvanično prizna nezavisnost Kosova. Sa aspekta elementarne pravde, to je pošteno: podržati Vučića, Dačića&Nikolića u nameri da potpišu ono što su onomad izgubili, ulazeći u rat sa celim svetom i pokušavajući etničkim čisćenjem “prilagoditi” brojno stanje Albanaca na Kosovu velikosrbijanskom shvatanju “stabilnosti”. “Međunarodnoj zajednici” je lako, jer oni se drže one čerčilovske devize koja otprilike kaže: baš vas briga, nećete vi živeti tamo. I neće. Ali, hoćemo mi, kad smo se ovde već zatekli i ostajemo živeti u Srbiji. I pristajemo na ovakav život.

Interes, dakle, te “međunarodne zajednice” jeste da dobije regionalnu stabilnost i da pacifikuje Balkan. Tja, na tu su kartu igrali i polovinom devedesetih, kada su Miloševića prisilili da potpiše Dejtonski sporazum pa smo videli na šta je to izašlo. Ovaj put možda se nisu prevarili, jer je Srbija, kao glavni pokretač ratova na prostoru bivše Jugoslavije, u međuvremenu postala krezuba i siromašna toliko da ne može povesti nikakve nove luđačke pohode prema susedima. U tom smislu, Vučić je i u pravu, kada govori o “izvozu stabilnosti”. Ali, pravilnije bi bilo reći da Srbija (možda) više nije sposobna da izveze nestabilnost.

Što se “izvoza stabilnosti” iz Srbije ka susedima tiče, to je nešto što bi teško iko od suseda samom sebi poželeo. Jer, eto, “jedino kod nas nema nemira i nereda na nacionalnoj i bilo kojoj drugoj osnovi, nema tih fašističkih ispada kakvih ima u Hrvatskoj”. Što implicite treba čitati kao staru Vučićevu poruku da je Hrvatska fašistička tvorevina. Drugim rečima, nikada nije zgoreg malo “pogurati” predrasude o čudovišnim Hrvatima, kako bi se ojačalo stanje “zaleđenog rata”, dobru ne trebalo. Pa eno ga Šimunić na Maksimiru, treba li boljeg dokaza za to od takve ustaške svinjarije koju je priredio?!

A mi smo nevini poput leptirića. Doduše, jesmo malo razbijali i palili ambasade, tukli hrvatske navijače u Novom Sadu, doveli parolu “Nož, žica, Srebrenica” na nivo himne svakog iole većeg fudbalskog kluba u Srbiji, koju su u međuvremenu stigli malo i evoluirati u “Oj, Pazaru novi Vukovaru, oj, Sjenice nova Srebrenice…”, jeste da linčujemo Sonju Biserko zbog najave da će svedočiti u korist Hrvatske u Hagu, jeste da se iživljavamo na Zvonku Bogdanu jer se drznuo otpevati “Ne dirajte mi ravnicu”, jeste da volimo da bijemo “pedere”… Sve to jeste, ali – je l te – nije to ništa organizovano, sve su to samo skupine mladih entuzijasta, koje nemaju podršku države. Dok je Hrvatska, poznato je to i najmanjem srpskom sokolčiću na grani, genocidna tvorevina koja je sarađivala sa nacistima, dok je Srbija krvarila u Drugom svetskom ratu. E sad, zašto se onda “elita” u Srbiji stidi partizana, a veličaju i Nedića, i Ljotića, a naročito “čiča Dražu” Mihailovića, o čijem je gibaničarskom pokretu čak i RTS snimio serijal znakovitog naziva “Ravna gora”, sve se trudeći uveriti nas da su bradate spodobe bili nekakvi antifašisti, koji su se usput (za)bavili i koljačkim šovinističko-genocidnim radnjama?

I, stvarno, da li su u pravu oni moji drugari koji gunđaju jer je RTS od naših novaca snimio “Ravnu goru”? Nisu. Ja mislim da je RTS postupio sasvim ispravno. Naime, da li većina građana podržava četnike a samim tim i seriju u kojoj se oni veličaju? Podržava, ubedljivo! Samim tim, ako većina to podržava, to onda mora da jeste u javnom interesu da javni servis snima seriju o četnolikim antifašistima? Pa neg šta je! Plus što je zgodan izgovor za genocid i etnička čišćenja iz devedesetih godina.

“Jedino kod nas nema nemira i nereda na nacionalnoj i bilo kojoj drugoj osnovi, nema tih fašističkih ispada kakvih ima u Hrvatskoj”, veli, dakle, Vučić. U pravu je (ne)čovek Gospodar. Kod nas su dokazani fašisti na vlasti, na čelu s njim. Doduše, zbunjeni su to neki fašisti, kakvi i priliče sluđenoj zemlji Srbiji, koja se koprca od nemila do nedraga, u moralnom raspadu, spremna da implodira kao novogodišnje bure baruta i raspe po sebi i susedstvu sve same maslinove grančice.

(LupiGa.com) 

Podelite ovu stranicu!