DINKO GRUHONJIĆ: Radiotelevizija Vojvodine, vukovarski sindrom

12 Nov 2008

– Mi smo se iz 24.000 kvadrata modernog televizijskog prostora morali preseliti u sedam-osam hiljada kvadrata…

Dinko Gruhonji?– Mi smo se iz 24.000 kvadrata modernog televizijskog prostora morali preseliti u sedam-osam hiljada kvadrata neuslovnog prostora za koji još pla?amo kiriju od sedam miliona dinara mese?no; u toj zgradi, kadgod nešto ozbiljnije radimo, mi moramo da isklju?ujemo struju da ne bi poiskakali osigura?i; da ne govorim o tome da nam je menza smeštena u podrumu u kojem je nekada bila mrtva?nica…, vajkala se tako Dina Kurbatinsky Vraneševi?, generalna direktorica Radiotelevizije Vojvodine (RTV), ne?ega što bi trebalo da bude “pokrajinski javni servis”, i umalo prisutnima na jednom okruglom stolu naterala suze na o?i.

Vajkala se direktorica i da su im reportažna kola starija od njenog 30-godišnjeg radnog staža na RTV-u; da su im predajnici toliko loši da pokrivaju svega dve tre?ine vojvo?anske teritorije a o?ekuju pretplatu od tri tre?ine; vajkala se da je gra?evina na Iriškom vencu u kojoj su smešteni predajnici zapravo najobi?nija “krljotina”; kazala je da ne daje ni pišljiva boba na medijske krtitike i kriti?are, jer “ne znate vi u kakvim uslovima ovi ljudi rade”; ugasio se Vu?elin duh a probudio se duh autonomaštva u njoj pa je skoro suzu pustila zbog toga što se novac od pretplate deli tako što prvo ide u Beograd pa tamo direktno ni manje ni više nego Tijani? odlu?uje koliko kome pripada… I još je kazala da ne?e valjda sad svaki gra?anin da odlu?uje o tome kako treba da izgleda program RTV-a. A o povereniku za informacije od javnog zna?aja Rodoljubu Šabi?u govorila je kao o “ministru za informacije”, sve puckaju?i prstima i gurkaju?i laktovima svoju blisku saradnicu koja je sedela do nje, da je podseti ko je, do ?avola, taj Šabi? i kakvi su to nebulozni zahtevi. Odbijala je svaku kritiku na ra?un programa na manjinskim jezicima, na kojima manjine u svojim nošnjama, kako to Laslo Vegel jednom re?e, “samo igraju i pevaju”, u emisijama izvu?enim iz naftalina…

Nastup generalne direktorke zaista je nalikovao na paradu pijanstva i ki?a. Em se retko pojavljuje u javnosti, em je i bolje da se ne pojavljuje. Isto važi i za njene “bliske saradnike”: “iskusne urednike”, “mlade menadžere”, taj “spoj mladosti i iskustva”, kako je nazvala svoj “tim” kada ga je imenovala. A u prevodu, taj spoj mladosti i iskustva nije ništa drugo nego spoj slede?ih “profesionalaca”: bivši direktor RTV Priština i njegov pomo?nik u vreme aparthejda na Kosovu tokom protekle decenije; bivši spiker bez dana novinarskog iskustva, bivši verou?itelj, pa zatim ?itava plejada vu?eli?evaca, radikala, deesesovaca i uopšte kojekakvih skupljenih s koca i konopca, a preostalih nakon 20 godina monumentalnog potonu?a nekadašnje solidne Radiotelevizije Novi Sad, prve medijske žrtve miloševi?evog konsenzualnog ludila. Malo je tu ?asnih izuzetaka, jako malo, koji su, možda, uspeli spasiti obraz tako što su se posakrivali po redakacijama kulturnog ili dokumentarnog programa, ili iza kamera i koji, bez preke potrebe, nisu u društvu pominjali gde su zapravo zaposleni…

I zato nije lako onim studentima novinarstva koji su prinu?eni da televizijsku praksu poha?aju upravo na kontaminiranom RTV-u i koji se na fakultet vra?aju zapanjeni ne cenzorskom nego autocenzorskom atmosferom koja tamo vlada. Jer, ne treba novinarima RTV-a – a prosek godina je 51 – nikakav bivši direktor prištinske televizije da im objašnjava šta se sme a šta se ne sme raditi. Dovoljno su oni programirani da i sami znaju koje su re?i a naro?ito koji su likovi zabranjeni za upotrebu na “javnom servisu Vojvodine”.

I tu teško da može išta da pomognu i medijski konsultanti iz Engleske, i ambasada Velike Britanije u Beogradu, i Misija OEBS-a u Srbiji, koji evo valjda ve? dve godine obu?avaju novinare RTV-a kako se “profesionalno” radi posao. Jer su, naprosto kao i u svim oblastima života u Srbiji, i ovde stvari postavljene potpuno naglava?ke. Na nesretnom, tragi?nom a bogami i smešnom RTV-u ?iji je indeks gledanosti na ponižavaju?em nivou – i to ne zbog predajnika i loših uslova rada ve? zbog kadra koji tamo radi a naro?ito zbog kadra koji kadrom upravlja – nemogu?e je napraviti bilo šta dok se ne raskrsti s prošloš?u. A i za to je možda postojao recept, koji smo, verovatno, zanavek profu?kali. Naime, sadašnja ambasadorska ekselencija, veseli novosadski politi?ar i bivši novinar Televizije Novi Sad Miodrag Mile Isakov negde tamo odmah posle 5. oktobra, kada ga još nije bila uhvatila ljubav prema Koštunici, predlagao je jednostavno, jeftino a efikasno rešenje: pre transformacije RTV Novi Sad u javni servis otpustiti sve zaposlene, od portira do direktora, i raspisati novi konkurs. Pa se presabrati gde je ko bio, šta je ko radio, podvu?i crtu i – imati novu televiziju. Em bi to pomoglo dekontaminaciji, em bismo se na taj na?in  makar malo iskupili za Vukovar, em je to zapravo jedina mogu?a stvar i to ne samo kada je RTV u pitanju ve? bukvalno sve “nacionalne institucije”.

Miletova se, eto, nije slušala pa se stiglo dokle se stiglo. Nije pomoglo ni ono kada je ?anak štapom razbijao i pljuvao tablu “RTS-Radiotelevizija Novi Sad”, podse?aju?i da je upravo ta medijska ku?a, pod iskusnom rukom novinara Vu?eli?a, narajcala vesele patriote da oslobode Vukovar do temelja… Nije pomogla ni kuknjava medijske javnosti prilikom imenovanja Upravnog odbora RTV-a. Jedan vladika je došao na konstitutivnu sednicu samo da proveri li ?e se poslušati instrukcije “nezavisne regulatorne agencije” o tome ko ima da se imenuje za direktora. Što i nije bio nikakav težak posao, jer je ve? i UO bio imenovan po licu i obli?ju Koštunice i radikala, zaki?en ponekim pravim novinarskim imenom. A i što bi UO pravio probleme kada svakom ?lanu mese?no pripada, kako nam rekoše, po skromnih 95.000 dinara. Ako treba, proveri?emo ovaj podatak preko “ministra Šabi?a”.

Sada vidimo da se opet ra?aju ideje o tome da Vojvodina treba da ima svoju radiodifuznu agenciju, svoj medijski savet i da se novac prikupljen od pretplate ne mrcvari bezveze na putu do Beograda nego da se odmah sliva u Novi Sad. Vidimo i da, možda, postoji volja politi?ara iz Demokratske stranke da “nešto preduzmu oko RTV-a”. Mali je problem u tome šta oni podrazumevaju pod tim “nešto”. I odmah ne mogu a da se ne setim kada je jedan ovdašnji politi?ar, odmah posle 5. oktobra, na moje pitanje zašto su na mestu generalnog direktora jedne novosadske veoma profitabilne firme zadržali ?oveka koji je osvedo?eni prijatelj miloševi?evog režima, odgovorio: “Jeste, kao ?ovek je govno, ali je veoma poslušan. Prikloni?e nam se i bi?e nam veran”.

Dakle, plašim se da je i taktika Demokratske stranke, pogotovo u ovim vremenima “nacionalnog pomirenja” sa SPS-om, partije koja je proizvela zlo?ina?ku pretorijansku gardu “crvenih beretki” koja je na kraju ubila Zorana ?in?i?a, dakle da je i taktika DS-a upravo takva: promeni?e možda upravni odbor i direktorku (mada ko zna, eno vam Tijani?a još tamo gde jeste), a suštinski se ništa ne?e promeniti, jer ima li išta bolje za neku vlast nego da pod sobom ima armiju autocenzurisanih beski?menjaka.

Ili je scenario da se taj RTV zapravo dovede do tolikog apsurda (i sada je ve? dovolno apsurdan) da neko u Beogradu zaklju?i da nam takva medijska ku?a, koju ionako skoro pa niko i ne gleda, zapravo i ne treba? Jer, i takav kakav je, sa prvim programom na srpskom jeziku, koji je mešavina lokalnih novosadskih tema, pravoslavlja, Kosova i “životnih serijala”, ipak je opasnost ako ništa drugo ono zbog jedne stvari – zbog imena. Naime, ta radiotelevizija zakitila se imenom Vojvodine, imenom koje se tako retko i nevoljko izgovara, imenom koje se u vremenskim prognozama ?ak i “liberalnih” beogradskih medija prekrštava u “severna Srbija”. I džaba mu bilo što ?ak i “menadžment” sa ogromnom nelagodom izgovara naziv RTV-a pa radije koriste ime Televizija Novi Sad ili Radio Novi Sad. Oni, uostalom, o?as posla mogu da se pretvore u okorele autonomaše, samo ako osete da je to za njih  profitabilna budu?nost. A hulje to nepogrešivo osete. Zato možda nije budalasta pomisao da se taj javni servis ukine. Jer, eno i medijski eksperti kažu da su retke države koje imaju dva javna servisa.

Drugi je scenario, ?ini mi se, ipak realniji. A taj je da se pusti pri?a da traje tako kako traje, za kratkoro?nu upotrebu garnitura na vlasti. Drugim re?ima, da se ?itava stvar pusti da trune baš kao što je svaka institucija u ovoj nepravednoj državi osu?ena da trune. Jer i ne može ništa drugo nego da trune sa takvima koji ?ine te institucije. I da se lepo potpiše neka deklaracija o pomirenju izme?u njih sa RTV-a i nas, budala, koji smo devedesetih godina radili za nezavisne medije i govorili da je daleko poštenije i ?estitije prodavati lubenice na pijaci nego raditi u Dnevniku ili na Radioteleviziji Novi Sad.

Nit je šah, nit je mat. Srbija živi jedan duga?ki, truli pat koji ?e nas, sve zajedno – a naro?ito našu decu – jako skupo koštati. Jer se tragovi zlo?ina ne mogu sakriti. Zato, neka se Mile vrati iz Izraela i ponovi kako je zamislio transformaciju RTV-a u javni seris. Podrža?emo ga. Jer na kraju ?ovek ne može a da se ne seti one stare vojvo?anske pitalice: “Od ?ega se pita ne pravi?”

Podelite ovu stranicu!