DINKO GRUHONJIĆ: Radiotelevizija Vojvodine, vukovarski sindrom

12 Nov 2008

– Mi smo se iz 24.000 kvadrata modernog televizijskog prostora morali preseliti u sedam-osam hiljada kvadrata…

Dinko Gruhonjić– Mi smo se iz 24.000 kvadrata modernog televizijskog prostora morali preseliti u sedam-osam hiljada kvadrata neuslovnog prostora za koji još plaćamo kiriju od sedam miliona dinara mesečno; u toj zgradi, kadgod nešto ozbiljnije radimo, mi moramo da isključujemo struju da ne bi poiskakali osigurači; da ne govorim o tome da nam je menza smeštena u podrumu u kojem je nekada bila mrtvačnica…, vajkala se tako Dina Kurbatinsky Vranešević, generalna direktorica Radiotelevizije Vojvodine (RTV), nečega što bi trebalo da bude “pokrajinski javni servis”, i umalo prisutnima na jednom okruglom stolu naterala suze na oči.

Vajkala se direktorica i da su im reportažna kola starija od njenog 30-godišnjeg radnog staža na RTV-u; da su im predajnici toliko loši da pokrivaju svega dve trećine vojvođanske teritorije a očekuju pretplatu od tri trećine; vajkala se da je građevina na Iriškom vencu u kojoj su smešteni predajnici zapravo najobičnija “krljotina”; kazala je da ne daje ni pišljiva boba na medijske krtitike i kritičare, jer “ne znate vi u kakvim uslovima ovi ljudi rade”; ugasio se Vučelin duh a probudio se duh autonomaštva u njoj pa je skoro suzu pustila zbog toga što se novac od pretplate deli tako što prvo ide u Beograd pa tamo direktno ni manje ni više nego Tijanić odlučuje koliko kome pripada… I još je kazala da neće valjda sad svaki građanin da odlučuje o tome kako treba da izgleda program RTV-a. A o povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću govorila je kao o “ministru za informacije”, sve puckajući prstima i gurkajući laktovima svoju blisku saradnicu koja je sedela do nje, da je podseti ko je, do đavola, taj Šabić i kakvi su to nebulozni zahtevi. Odbijala je svaku kritiku na račun programa na manjinskim jezicima, na kojima manjine u svojim nošnjama, kako to Laslo Vegel jednom reče, “samo igraju i pevaju”, u emisijama izvučenim iz naftalina…

Nastup generalne direktorke zaista je nalikovao na paradu pijanstva i kiča. Em se retko pojavljuje u javnosti, em je i bolje da se ne pojavljuje. Isto važi i za njene “bliske saradnike”: “iskusne urednike”, “mlade menadžere”, taj “spoj mladosti i iskustva”, kako je nazvala svoj “tim” kada ga je imenovala. A u prevodu, taj spoj mladosti i iskustva nije ništa drugo nego spoj sledećih “profesionalaca”: bivši direktor RTV Priština i njegov pomoćnik u vreme aparthejda na Kosovu tokom protekle decenije; bivši spiker bez dana novinarskog iskustva, bivši veroučitelj, pa zatim čitava plejada vučelićevaca, radikala, deesesovaca i uopšte kojekakvih skupljenih s koca i konopca, a preostalih nakon 20 godina monumentalnog potonuća nekadašnje solidne Radiotelevizije Novi Sad, prve medijske žrtve miloševićevog konsenzualnog ludila. Malo je tu časnih izuzetaka, jako malo, koji su, možda, uspeli spasiti obraz tako što su se posakrivali po redakacijama kulturnog ili dokumentarnog programa, ili iza kamera i koji, bez preke potrebe, nisu u društvu pominjali gde su zapravo zaposleni…

I zato nije lako onim studentima novinarstva koji su prinuđeni da televizijsku praksu pohađaju upravo na kontaminiranom RTV-u i koji se na fakultet vraćaju zapanjeni ne cenzorskom nego autocenzorskom atmosferom koja tamo vlada. Jer, ne treba novinarima RTV-a – a prosek godina je 51 – nikakav bivši direktor prištinske televizije da im objašnjava šta se sme a šta se ne sme raditi. Dovoljno su oni programirani da i sami znaju koje su reči a naročito koji su likovi zabranjeni za upotrebu na “javnom servisu Vojvodine”.

I tu teško da može išta da pomognu i medijski konsultanti iz Engleske, i ambasada Velike Britanije u Beogradu, i Misija OEBS-a u Srbiji, koji evo valjda već dve godine obučavaju novinare RTV-a kako se “profesionalno” radi posao. Jer su, naprosto kao i u svim oblastima života u Srbiji, i ovde stvari postavljene potpuno naglavačke. Na nesretnom, tragičnom a bogami i smešnom RTV-u čiji je indeks gledanosti na ponižavajućem nivou – i to ne zbog predajnika i loših uslova rada već zbog kadra koji tamo radi a naročito zbog kadra koji kadrom upravlja – nemoguće je napraviti bilo šta dok se ne raskrsti s prošlošću. A i za to je možda postojao recept, koji smo, verovatno, zanavek profućkali. Naime, sadašnja ambasadorska ekselencija, veseli novosadski političar i bivši novinar Televizije Novi Sad Miodrag Mile Isakov negde tamo odmah posle 5. oktobra, kada ga još nije bila uhvatila ljubav prema Koštunici, predlagao je jednostavno, jeftino a efikasno rešenje: pre transformacije RTV Novi Sad u javni servis otpustiti sve zaposlene, od portira do direktora, i raspisati novi konkurs. Pa se presabrati gde je ko bio, šta je ko radio, podvući crtu i – imati novu televiziju. Em bi to pomoglo dekontaminaciji, em bismo se na taj način  makar malo iskupili za Vukovar, em je to zapravo jedina moguća stvar i to ne samo kada je RTV u pitanju već bukvalno sve “nacionalne institucije”.

Miletova se, eto, nije slušala pa se stiglo dokle se stiglo. Nije pomoglo ni ono kada je Čanak štapom razbijao i pljuvao tablu “RTS-Radiotelevizija Novi Sad”, podsećajući da je upravo ta medijska kuća, pod iskusnom rukom novinara Vučelića, narajcala vesele patriote da oslobode Vukovar do temelja… Nije pomogla ni kuknjava medijske javnosti prilikom imenovanja Upravnog odbora RTV-a. Jedan vladika je došao na konstitutivnu sednicu samo da proveri li će se poslušati instrukcije “nezavisne regulatorne agencije” o tome ko ima da se imenuje za direktora. Što i nije bio nikakav težak posao, jer je već i UO bio imenovan po licu i obličju Koštunice i radikala, zakićen ponekim pravim novinarskim imenom. A i što bi UO pravio probleme kada svakom članu mesečno pripada, kako nam rekoše, po skromnih 95.000 dinara. Ako treba, proverićemo ovaj podatak preko “ministra Šabića”.

Sada vidimo da se opet rađaju ideje o tome da Vojvodina treba da ima svoju radiodifuznu agenciju, svoj medijski savet i da se novac prikupljen od pretplate ne mrcvari bezveze na putu do Beograda nego da se odmah sliva u Novi Sad. Vidimo i da, možda, postoji volja političara iz Demokratske stranke da “nešto preduzmu oko RTV-a”. Mali je problem u tome šta oni podrazumevaju pod tim “nešto”. I odmah ne mogu a da se ne setim kada je jedan ovdašnji političar, odmah posle 5. oktobra, na moje pitanje zašto su na mestu generalnog direktora jedne novosadske veoma profitabilne firme zadržali čoveka koji je osvedočeni prijatelj miloševićevog režima, odgovorio: “Jeste, kao čovek je govno, ali je veoma poslušan. Prikloniće nam se i biće nam veran”.

Dakle, plašim se da je i taktika Demokratske stranke, pogotovo u ovim vremenima “nacionalnog pomirenja” sa SPS-om, partije koja je proizvela zločinačku pretorijansku gardu “crvenih beretki” koja je na kraju ubila Zorana Đinđića, dakle da je i taktika DS-a upravo takva: promeniće možda upravni odbor i direktorku (mada ko zna, eno vam Tijanića još tamo gde jeste), a suštinski se ništa neće promeniti, jer ima li išta bolje za neku vlast nego da pod sobom ima armiju autocenzurisanih beskičmenjaka.

Ili je scenario da se taj RTV zapravo dovede do tolikog apsurda (i sada je već dovolno apsurdan) da neko u Beogradu zaključi da nam takva medijska kuća, koju ionako skoro pa niko i ne gleda, zapravo i ne treba? Jer, i takav kakav je, sa prvim programom na srpskom jeziku, koji je mešavina lokalnih novosadskih tema, pravoslavlja, Kosova i “životnih serijala”, ipak je opasnost ako ništa drugo ono zbog jedne stvari – zbog imena. Naime, ta radiotelevizija zakitila se imenom Vojvodine, imenom koje se tako retko i nevoljko izgovara, imenom koje se u vremenskim prognozama čak i “liberalnih” beogradskih medija prekrštava u “severna Srbija”. I džaba mu bilo što čak i “menadžment” sa ogromnom nelagodom izgovara naziv RTV-a pa radije koriste ime Televizija Novi Sad ili Radio Novi Sad. Oni, uostalom, očas posla mogu da se pretvore u okorele autonomaše, samo ako osete da je to za njih  profitabilna budućnost. A hulje to nepogrešivo osete. Zato možda nije budalasta pomisao da se taj javni servis ukine. Jer, eno i medijski eksperti kažu da su retke države koje imaju dva javna servisa.

Drugi je scenario, čini mi se, ipak realniji. A taj je da se pusti priča da traje tako kako traje, za kratkoročnu upotrebu garnitura na vlasti. Drugim rečima, da se čitava stvar pusti da trune baš kao što je svaka institucija u ovoj nepravednoj državi osuđena da trune. Jer i ne može ništa drugo nego da trune sa takvima koji čine te institucije. I da se lepo potpiše neka deklaracija o pomirenju između njih sa RTV-a i nas, budala, koji smo devedesetih godina radili za nezavisne medije i govorili da je daleko poštenije i čestitije prodavati lubenice na pijaci nego raditi u Dnevniku ili na Radioteleviziji Novi Sad.

Nit je šah, nit je mat. Srbija živi jedan dugački, truli pat koji će nas, sve zajedno – a naročito našu decu – jako skupo koštati. Jer se tragovi zločina ne mogu sakriti. Zato, neka se Mile vrati iz Izraela i ponovi kako je zamislio transformaciju RTV-a u javni seris. Podržaćemo ga. Jer na kraju čovek ne može a da se ne seti one stare vojvođanske pitalice: “Od čega se pita ne pravi?”

Podelite ovu stranicu!