DINKO GRUHONJIĆ: Političke elite su samo ogledalo društva

29 May 2012

"Mi ne propadamo, mi trulimo"

Možda je sada pravo vreme za jednu trilateralnu „deklaraciju o pomirenju”: DS, SPS i SNS. Pa da idemo dalje.

Na moje pitanje: „Dokad će Srbija propadati, odnosno, da li ima dna ili zapravo postoje samo pregrade”, jedan mudar čovek mi je odgovorio: „Mi ne propadamo, mi trulimo. A truljenje, znate, ume da potraje”. Mudar čovek je kolumnista Autonomije, Mirko Đorđević.

No, o političkim „elitama” ovdašnjim svašta je već ispisano u ovim postizbornim danima i sve je, što se njih tiče, manje-više jasno. Na moje slično pitanje o propadanju Srbije, jedna mudra žena, Latinka Perović, mi je odgovorila: „Ja putujem po Srbiji i vidim šta se dešava. Srbija nema kapaciteta. Nema”.

I, fakat – nema, i to nije sramota priznati, samo se valja pogledati u ogledalo. Ali, manimo se priče o političkim „elitama”. Pravo pitanje je kako je moguće da one, takve-nikakve, prljave, korumpirane, krvavih ruku, uopšte mogu da nastanu i opstanu. Odgovor je sličan kao i kada su ovdašnji mediji u pitanju: mediji nisu „samonikli”, oni jesu ogledalo društva u kojem postoje. Ista je stvar i sa političarima: njih smo iznedrili mi, baš takvi kakvi jesmo – nikakvi, korumpirani, krvavih ruku…

Grobar kao logičan izbor

Za ljubitelje fatalizma, izbor Nikolić master Tomislava za predsednika Srbije više je nego logičan: „Država koja je pobila toliko nesrba – bira grobara po profesiji za predsednika. To je neka viša pravda”. Nešto slično ovim teškim rečima jedne moje prijateljice napisao je i New York Times odmah posle drugog kruga predsedničkih izbora. Nije tu reč o bilo čijem naslađivanju „našom nesrećom”. To je naprosto posledica činjenice da građanima ovdašnjim zapravo niko nikada nije rekao jednu vrlo prostu, mada groznu stvar: naša tranzicija nije obična, ona je postratna, postratnozlikovačka i – postgenocidna. Građanima to niko nikada nije rekao, ili oni to naprosto nisu želeli da čuju, pitanje je sad? Pokušavajući da „zaboravimo” ratove, mi smo negde „zaturili” činjenicu da je jedan veliki broj stanovnika Srbije u njima učestvovao. I da se jedan manji deo njih na njima ovajdio. A da se jedan znatan deo njih iz ratova vratio sa „vijetnamskim sindromom”. I da svi oni žive tu, u našim komšilucima.

Zemlja s nasleđem libricida

Pre drugog kruga predsedničkih izbora, spin-doktori Demokratske stranke gazili su protivkandidata Nikolića pričom o spornoj diplomi i tituli mastera. Spinovanje nije uspelo. Više ljudi glasalo je za Nikolića, nego za Tadića, koji definitivno ima pravu diplomu. Javna je tajna da nije Tomislav jedini politički „elitista” sa sumnjivom diplomom u Srbiji. Taman posla, ima ih i-ha-haj! Ali, u opštoj inflaciji obrazovanja, nemali je broj građana do diploma stigao na sličan, sumnjiv način. Na kojekakvim privatnim, a bogami i državnim univerzitetima. Zašto bi onda ti isti građani glasali protiv potencijalnog falsifikatora, master Tomislava? Pa oni sasvim dobro razumeju tu filozofiju „snalaženja”. Drugim rečima, veliki broj žitelja Srbije je korumpiran. A kad smo kod ljubavi prema obrazovanju i prema knjigama, valja se setiti i da je Srbija i „postlibricidna” zemlja. Jer ono što je urađeno „u naše ime” sa sarajevskom Vijećnicom 1992. godine se zove libricid: pokušaj zatiranja jedne kulture, jednog identiteta kroz masovno spaljivanje vrednih knjiga.

Građani ogrezli u partokratiji

Negde smo ove godine imali prilike da čitamo o tome kako je dva miliona građana Srbije učlanjeno u političke partije. Dobro, ako uzmemo u obzir da su pojedinci učlanjeni i u najmanje dve stranke odjednom, hajde da prepolovimo tu cifru. Dakle: milion građanki i građana Srbije učlanjeno je u političke stranke. Poređenja radi, u onoj „tamnici naroda”, u SFRJ, ukupno je bilo jedan milion članova Saveza komunista. Ta „jednoumna” Jugoslavija, međutim, imala je 23 miliona stanovnika. Nezavisna Srbija ima tek nešto više od sedam miliona. Ili, kako kaže onaj vic: „U Titovoj Jugoslaviji morao si biti član Saveza komunista, ako si želeo da budeš direktor. U ovoj Srbiji moraš biti član partije i ako želiš da budeš čistačica”. No, to građane Srbije nije omelo da se „snađu”, odnosno „prilagode novonastalim okolnostima” i konvertitski iz komunizma više nego masovno prelete u „višestranačje”. Sada tumači stvarnosti kažu da je Srbija „partokratska država”. Jeste, ali to se ne bi moglo izvesti bez plebiscitarne podrške građanki i građana. Baš kao što se ni genocid nije mogao izvesti bez ovdašnjih bystandersa, onih tihih posmatrača, koji ni „a” nisu rekli kada su tutnjali autobusi, kamioni i bageri u Bosnu, na kopanje masovnih grobnica i odvajanje žena od muškaraca.

Mit o građanskoj Srbiji

A šta se desilo s onima koji su, tih devedesetih godina 20. veka, ipak kazali “a” i pobunili se protiv ratne opcije? Oni su bili i ostali margina srpskog društva. Samo se margina još više istanjila. Neki su „pukli”, pa su u međuvremenu uvrteli u glavu da je bolje podržati i Nikolića, samo da „ovi” (Tadić&co.) odu. Neki od ondašnjih su oterali sve u materinu i iselili se odavde. Neki su u međuvremenu odlučili da postanu „pragmatični” pa su ogrezli u korupciji, a neki su stigli i do poslaničkih klupa. Neki su maštali o visoko moralnim „belim listićima” u zemlji odavno lišenoj svakog morala. Drugim rečima, i ta sitna ali bitna građanska margina naprosto se pogubila u ovim „bespućima povijesne zbiljnosti”. Nikada suštinski nije stigla da se politički artikuliše, ako je ikada i imala takve ambicije. Ali, bilo bi pošteno da je neko nekada ovde glasno izgovorio notornu činjenicu: Srbija nikada nije bila građansko društvo, to je odvajkada bila društvena margina. Uz takvu dijagnozu, možda bi i postojale šanse da se ono, to građanstvo, komadić po komadić ispočetka izgradi.

Šansa za Vojvodinu?

A što se tiče one „deklaracije o pomirenju” s početka teksta, to je samo štos, odnosno zakasnela inicijativa: ta je deklaracija potpisana još 2006. godine, kada je donet Ustav Srbije. Zajednički su ga doneli Koštunica, Tadić, radikal Nikolić, Dinkić, Dačić… Poslanici su tekst ustava videli pola sata pre usvajanja i ipak su digli ruke za njega. Građani su glasali na referendumu koji je trajao dva dana i koji je, iz aviona se videlo, bio falsifikovan. Poslanici se nisu bunili, a nisu ni građani. Čemu onda današnja iščuđavanja nad Nikolićem-predsednikom i Tadićem-premijerom? To je samo naša loša beskonačnost.

Ili nije naša? Vojvodina je, naime, glasala protiv ovog ustava i protiv ovakvog predsednika. Valjalo bi da to neko od „vojvođanskih političara” i naglas kaže. Ako takvih političara još uvek ima. Pa da i Vojvodina onda jednom glasa „za”.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!