DINKO GRUHONJIĆ: Pao sistem!

10 Jun 2010

Kuća-poso, poso-kuća! Mi nemamo poso, ali imamo zato naše drage redove i naš sistem

Uspeo sam! Blef je upalio! Nakon višednevnog obilaženja SUP-a kod Mosta slobode u Novom Sadu upecao sam broj i podigao nove pasoše za familiju!

Do?em tamo, pri?em, reda radi, dežurnom policajcu o?ekuju?i, kao i prethodnih dana, isti odgovor: Nema više brojeva za danas! Ali se zaprepastim kad mi on ljubazno odgovori: Naravno da ima! I dobijem broj 867. Pogledam na displej iznad šaltera: na redu je broj 831. Dakle: bingo!

No, ne lezi vraže! Nakon što je red po?eo da se kao podmazan odmotava, odjednom zastoj. Rade sve ?etiri šaltera, ali ni makac dalje od broja 845. I onda salom po?e da se pronosi šapat, pun strahopoštovanja: Pao sistem! I svakog novog posetioca koji u?e u šalter-salu ovi veterani ?ekanja obaveštavaju: Pao sistem! Ne budem ja lenj pa upitam onog policajca da li se zna kada ?e sistem ustati. Veli on: To se nikad ne zna…, sve ?ude?i se takvom jednom pitanju.

Jer ko sam ja da se mešam u pitanje pada sistema! Sistem ne bi bio sistem da nema vlastiti sistem kad ?e pasti a kad ?e se podi?i. On ima svoju unutrašnju strukturu koja se odupire bilo kakvoj nama ljudima znanoj logici. Sistem je izvan i iznad nas, i treba da smo sre?ni što, kad ve? postoji, nije previše hirovit. Jer da jeste, onda bi ko onaj Šahbaz iz Top liste nadrealista mogao da nas sve “vžiiiiik”. Sistem je nalik vražjim kompjuterima jer po?iva na toj tehnologiji. A poznato je od ranije svakom našem dobronamjernom gra?aninu koliko su tek kompjuteri blentavi. Pa, ko se od nas nije bar stotinu puta u životu zapitao, rade?i na kompjuteru: Vidi šta mi je sad uradio!

Sistem je, dakle, matriks i s njim se nije zajebavati!

Tako je nekako, imao sam utisak, zvu?ala ta tišina u novoj sali zgrade SUP-a, protkana šapatima: Pao sistem. Roditelji s malom decom, starci, mladi?i i devojke zurili su ispred sebe, drže?i brojeve u oznojenim dlanovima, i u sebi, da ih niko ne ?uje, molili se sistemu.

Red se ipak nekako odmotavao i ja sam nakon ?ekanja od dva i po sata i nakon još nekoliko padova sistema došao na red na šalteru na kojem je službenik jednim prstom jedne ruke kucao potrebne podatke po tastaturi. Ne zato što je informati?ki nepismen, kako bi zlobnici pomislili, ve? zato što je oprezan da oprezniji ne može biti. Jer rad sa sistemom zahteva poseban, gotovo hirurški oprez. I uprkos tome, ?avolji sistem opet padne! Šta bi tek bilo da se službenicima razlete prsti po tastaturi, skeneru i ostaloj komplikovanoj mašineriji! Da, sistem bi se onda definitivno pretvorio u troglavog Šahbaza.

Stezao sam pasoše u rukama i sa blaženim, ali naravno pažljivo skrivenim osmehom prolazio salom kao paun, pra?en pogledima punim poštovanja. Jer, svi su u sali morali znati kroz kakve sam sate i sate, dane i dane pro?iš?enja morao da pro?em da bih stigao do pasoša.

A nikome ne bih priznao da sam izvode kod mati?ara naru?io preko interneta i da nisam ?ekao ni minut. Mislim, pokušao sam da priznam kada sam se probijao kroz onih 500 ljudi koji su stajali u redu ispred mati?ara. I kada sam izgovarao magi?nu re?enicu-formulu za bezbedno propuštanje kroz red: Ja sam preko interneta! Gledali su me s dužnim poštovanjem, a ja sam ih upitao zašto ne odu ku?i i preko “virtuelnog mati?ara”, sa svog ra?unara pošalju zahtev za državljanstvo, rodni list itd. Ali, stara narodna poslovica kaže: Što je virtuelno – to je i kuso! I nijedan ozbiljan maj?in sin ne?e se prepustiti virtuelnom naru?ivanju, jer ?e onda opet da upadne u ralje ?udljivog sistema.

Naravno, nikome ne?u priznati da sam pasoše predao “preko veze”. Premda bih i mogao, jer bi mi ugled u društvu i u komšiluku odmah porastao. U bezveznom društvu ceni se svaka veza.

I kako da priznam da ve? godinama ne idem na poštu da pla?am komunalije, telefon i struju, ve? to radim uz strašni rizik: sedim kod ku?e i sa svog ra?unara popunjavam naloge, pla?am ra?une. Svestan rizika da ?e mi jednoga dana verovatno do?i opomena da godinama nisam pla?ao ra?une i da ?u zbog toga biti osu?en na dugogodišnju zatvorsku kaznu, jer podrivam sistem.

A sistem je pažljivo stvaran, vekovima. Pa zar ima bolje zabave od stajanja po redovima i druženja za ljude koji se na taj na?in takore?i intenzivno socijalizuju? Pa zar nije Zapad baš zato tako truo što su se ljudi otu?ili i ne stoje u redovima? Pa zar ne kaže ona luda ameri?ka-bosanska gastarbajterska pesma ?itavu poentu tog siromašnog zapadnja?kog stila života: Ku?a-poso, poso-ku?a! Mi nemamo poso, ali imamo zato naše drage redove i naš sistem. I naš crveni pasoš, na ?ijim koricama lepo piše “?????“.

Ako ne znamo da radimo – znamo da ?ekamo!

Podelite ovu stranicu!