DINKO GRUHONJIĆ: Opozicija u Vučićevom kazinu

08 Mar 2017

Kada je već propuštena prilika za bojkot, zašto se opozicija ne objedini oko suštinskog pitanja: efikasnog sprečavanja izborne krađe, koju će Vučić sasvim sigurno organizovati?

U Srbiji je u toku još jedna predizborna histerija. Ovaj put, u pitanju su redovni predsednički izbori. Od 2012. godine i dolaska na vlast Vučića i kamarile, imali smo 2014. godine vanredne parlamentarne izbore i vanredne lokalne izbore za Skupštinu grada Beograda. Prošle godine na redu su bili redovni lokalni i pokrajinski izbori, ali je Vučić odlučio da zajedno s njima raspiše još jedne vanredne parlamentarne izbore. U oba slučaja, vanredni izbori bili su raspisani mimo logike parlamentarne demokratije, a u skladu sa makijavelističkom logikom rejtinga i marketinga.

Vučić, dakle, neprestano radi ono što se od jednog radikala i može očekivati: temeljito razara institucije i utire put ka autokratiji. Zato je sada sasvim logično što se kandidovao za predsednika Republike, jer je – pored institucija – razorio i sve oko sebe i pretvorio najbliže saradnike, uključujući i Tomislava Nikolića, u bizarne marionete. Drugim rečima, on nema poverenja više ni u koga. Sem možda u brata Andreja, kojeg bi najradije postavio za premijera Srbije, kad već sam Aleksandar ne može da se klonira pa da obnaša i predsedničku i premijersku funkciju.

U takvom poretku stvari, logično je i da će Vučić predsedničku kampanju, bez trunke stida, voditi direkt iz premijerske fotelje. Njegovi čauši u vidu spikerke parlamenta, opskurne Maje Gojković, zato su – ne trepnuvši – “privremeno” raspustili parlament. Vele, dok se izbori ne završe, da se parlament ne bi pretvorio u predizbornu pozornicu.

“Kapilarni glasovi” 

izboriSve to je u skladu sa onim što je Vladimir Beba Popović, Vučićev glavni strateg za “raspamećivanje” građana preko Pinka, tabloida itd, rekao jednom našem kolegi koji još uvek ima smelosti da kritikuje Vučića: “Niste nama vi problem, problem su nam ovih naših milion i po ludaka, navijača, koji glasaju za Vučića. Ja njima moram svaki dan da smišljam novu utakmicu, jer ako je ne smislim – oni će preći na drugi stadion”.

Dodajmo svemu ovome i notornu činjenicu da su svi izbori od 2012. do danas, od kako nas Vučićevi “naprednjaci” jašu, obilovali ne samo nepravilnostima, već i pretnjama, ucenama, korupcijom pa neretko i prebijanjem izbornih konkurenata, naročito na lokalnom nivou, u skladu sa devizom cilj opravdava sredstvo. A cilj je svevlast, od nivoa mesne zajednice, preko gradova i opština, pokrajine Vojvodine, do države. U susret predsedničkim izborima, već mesecima je u toku nešto što su “naprednjaci” nazvali prikupljanjem “kapilarnih” glasova. U prevodu na naš jezik to doslovce znači: direktori javnih i komunalnih preduzeća, škola, vrtića i drugih institucija imaju jasan zadatak da opravdaju mesto na koje su postavljeni tako što će na različite načine “ubeđivati” (čitaj: ucenjivati) svoje zaposlene da glasaju za Vučića na predsedničkim izborima. Prikupljači glasova zastrašuju i obične građane tako što im zvone na vrata i anketiraju ih da li će glasati za Vučića. U rukama drže nešto što liči na birački spisak, što je jasna poruka u stilu: “Znamo gde stanujete”.

Kada se sve to sabere, onda ispada da će predsednički izbori 2017. godine ličiti na sprintersku trku na 100 metara, u kojoj će Vučić u startu imati 90 metara prednosti u odnosu na ionako nejaku opoziciju. Logično se onda postavlja pitanje zašto je opozicija, barem kada su u pitanju ovi preostali glavni igrači, pristala da trči takvu trku? A ako je već pristala, zašto se do sada nije ozbiljno potrudila da organizuje jaku kontrolu izbora?

Nova snaga i “stara opozicija” 

Banalno objašnjenje, koje i nije netačno barem kada su građani u pitanju, jeste da ljudima niko ne može oduzeti pravo da se nadaju. Drugo objašnjenje, koje je bliže političkoj pragmi, jeste da opozicija, a naročito ova koja se percipira kao “nova”, predsedničke izbore koristi kao platformu za formiranje novih partija ili pak za pokušaj spasa/preuzimanja nekih starih partija, a pre svega Demokratske stranke.

I zaista, probudila se nada kod građanski opredeljenih birača, naročito kada je u pitanju predsednički kandidat Saša Janković, dojučerašnji zaštitnik građana, osoba koja je sasvim solidno obavljala tu državnu funkciju, a u nekoliko navrata je pokazao i nedvojbenu hrabrost, kada je izašao na crtu samom Vučiću. Utisak je da će Janković osvojiti, kako sadašnje prognoze kažu, do nekih 15 odsto glasova, slično kao i Vuk Jeremić, osoba koja sebe takođe predstavlja kao novu na političkoj sceni, iako to uopšte nije. Ali, ambiciozni i uglavnom beskrupulozni Jeremić svoju šansu traži u širokom rasponu birača, takozvanih mekih nacionalista, od Demokratske stranke Srbije, preko Dačićevog SPS-a pa sve do Demokratske stranke.

Vučić je proklamovao da mu je cilj pobeda već u prvom krugu predsedničkih izbora i prognoze mu za sada idu na ruku. Opoziciji je cilj da ga osujeti u tom planu pa da se vidi ko će protiv njega biti u drugom izbornom krugu. Procene su da bi Vučić, kao dokazani egomanijak, zaista poludeo od besa ukoliko ne bi pobedio u prvom krugu. Ali, valja nam se opet podsetiti argumenta o neravnopravnoj trci na 100 metara…

Drugim rečima, šta ukoliko Vučić dobije izbore? Opozicija će i ovako i onako posle izbora biti zauzeta međusobnom borbom oko postizbornog plena. Vuk Jeremić će možda praviti sopstvenu političku partiju, a možda će pokušati da preuzme Demokratsku stranku, koja se do dana današnjeg nije oporavila od izbornog poraza iz 2012. godine, u čemu im je nesebično pomagao SNS, tako što ih je rasturao, terao kroz “toplog zeca” i ponižavao gde god je stigao. Aktuelni i neubedljivi predsednik DS-a Dragan Šutanovac podržao je Sašu Jankovića na izborima, jer ga je strah da će mu Jeremić “oteti” stranku. To nije uverilo članstvo i birače DS-a, tako da će značajan broj demokrata, uprkos zvaničnoj podršci Jankoviću, ipak glasati i za Jeremića. Tu je i Pokret Dosta je bilo, koji je taman bio izgradio mesto na političkoj sceni kao “nova snaga”, ali mu je taj koncept sada veoma ozbiljno ugrožen pojavom Jeremića i Jankovića. Nema sumnja da će se taj pokret nastaviti “koprcati”, kao što nema sumnje da će mu Jeremić i Janković odlamati komadić po komadić članstva. Šta će se tek desiti sa strankama “stare opozicije”, poput SDS-a Borisa Tadića, LDP-a Čedomira Jovanovića, LSV-a Nenada Čanka…

Minimalni konsenzus 

OpozicijaA šta ukoliko Vučić dobije izbore u prvom krugu? To će biti strahovit udarac za ionako labilnu i padu sklonu opoziciju. I šta ako, na primer, posle takvog trijumfa Vučić odluči da raspiše još jedne vanredne parlamentarne izbore, s ciljem da iskoristi njihovo novo rivalstvo i da ih jednostavno počisti sa političke scene i ostavi izvan parlamenta?

Šta da se radi, sada kada se pristalo na njegova pravila igre? Jedino što je suvislo jeste da se opozicija, bez obzira na ideološke razlike, objedini oko jednog zajedničkog cilja: kontrole izbora. Uostalom, nije takvo davno bilo kada je formiran DOS, početkom 2000. godine, a minimalni konsenzus postigli su upravo oko pitanja sprečavanja izborne krađe, u koju je Miloševićev režim bio ogrezao. Bila je to zaista, najblaže rečeno, heterogena opoziciona grupacija, ali to je ujedno bio početak Miloševićevog kraja.

Međutim, pre toga, a to se u ovoj zemlji kratkog pamćenja zaboravlja, 1997. godine veći deo opozicije je bojkotovao parlamentarne i predsedničke izbore u Srbiji. Bio je to njihov odgovor na izborno nasilje i taj odgovor je bio efikasan, jer je – makar delimično – okrnjio legitimitet vladavine Slobodana Miloševića. Podsećanja radi, u to vreme je on još uvek bio u milosti Zapada, odnosno proglašavan je “nezaobilaznim faktorom mira i stabilnosti”, što je takođe i Vučićeva današnja pozicija. Bojkot je bez sumnje i sada bio najbolje rešenje, jer bi i Vučiću oduzeo dobar komad legitimiteta vladanja.

Valja podsetiti da je u DOS, kao i u razne vrste političkog, studentskog medijskog, intelektualnog… otpora Miloševiću bilo uloženo veoma mnogo vremena, energije i novca, i iznutra i spolja. Na ovim blickrig izborima za to naprosto nema vremena, a – što je još gore – ne vidi se ni da postoji volja za tako nešto, sem zasad jalovih načelnih dogovora oko toga da bi trebalo obezbediti kontrolu izbora. Dobro, činjenica je da se ono i ovo vreme ne mogu porediti, jer je Vučić i dalje u milosti Zapada i jer samim tim opozicija ne dobija ni izbliza onakvu podršku, ni političku ni materijalnu, kakvu je dobijao DOS. I s te strane, dakle, opozicija se nalazi u poziciji zvanoj kvaka 22. Što opet ne opravdava njenu inertnost kada je kontrola regularnosti izbornog procesa u pitanju. Kao što ne opravdava ni njenu lenjost u formulisanju politike koja bi bila suštinska alternativa Vučićevoj politici, koji je još 2012. godine Demokratskoj stranci “maznuo” evropsku agendu. Zasnivati kampanju na stavu “mi smo protiv Vučića” baš i nije neka politička ideja koja, bar u ovom momentu, može da vodi ka njegovom padu.

Političke crvenkapice 

I onda najedanput sve postaje sumnjivo pa stižemo do teorija zavera. Jer, zaista, zašto bi neko pristao da trči trku na 100 metara dok mu je jedna noga vezana, a njegovom takmacu je ugrađen propeler u zadnjicu? U najgorem slučaju, u pitanju je elementarna politička pragmatičnost i pokušaj zauzimanja pozicija u opozicionoj hladovini, gde ih Vučić neće dirati, do nekih “boljih vremena”. U nešto boljem slučaju, u pitanju je naivnost političkih crvenkapica. U oba slučaja, međutim, opozicija je ušla u Vučićev kazino i odlučila da se kocka sa velikim ulogom. Sa čime se opozicija kocka? Kocka se sa nadom dela građana da će Vučiću već sada videti leđa. Plemenita je ali i iracionalna ljudska potreba da se uvek nadamo boljem. Ali, ko će biti odgovoran ako ta nada bude uništena na ovim izborima? Jer, upravo je to pretnja koja nam visi nad glavom kao giljotina: da građanima oduzmemo nadu na duži rok. Prvo loša odluka da se na izbore ipak izađe, pa nemaran odnos prema kontroli izbora, te na kraju moguća postizborna “tuča” u pokušajima zauzimanja pozicije prvog opozicionara – sve su to ogromni rizici koji mogu da dovedu i do prave katastrofe.

Iz očaja retko kad nešto vredno izraste, pogotovo kada je kockanje u pitanju. Iz besa možda, samo što i bes, kada je politika u pitanju, treba pažljivo osmisliti i raditi, baš mnogo raditi, da bi se artikulisao na način da se samodršcu zatresu gaće, da izgubi kompas i padne sa vlasti kao sa kruške: tvrdo, da sve zazveči!

(Avangarda, karikature: Stups)