DINKO GRUHONJIĆ: Moramo se ozbiljno pripremati za okršaj sa nacionalistima

27 May 2018

"Nacionalista koji teži ka miru je moguć isto koliko i krokodil vegetarijanac: on licemerno lije suze dok proždire plen"

Rečeno mi je da treba nešto da kažem na temu “Šta nam smeta kod drugih?” Pošto nama prisutnima ne smeta ništa, koristiću zamenicu “njima”. Kod drugih im smeta upravo to – što su „drugi“. A smeta im zato što ne znaju ni ko su „prvi“. To je identitetski problem. Jer su ovdašnji identiteti iskonstruisani na nacionalističkim mitovima a ne na činjenicama.

Pored toga što sam novinar, ja predajem novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Generacija koja će sada upisati fakultet rođena je 1999. godine. Dakle, četiri godine nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini. Mislim da premalo obraćamo pažnju na te generacije. A oni su naprosto znatno drugačiji od nas jer mi nažalost istorijsko sećanje na ratove. Da li su opasniji i gori od nas, ili ih baš briga za naše teške brljotine koje im ostavljamo u nasledstvo? Šta mladim Srbima smeta kod Bošnjaka? Šta mladim Bošnjacima smeta kod Srba? Da li oni uopšte poznaju jedni drugi ili su jedni drugima egzotični? Jako je komplikovano odgovoriti na ova suštinska pitanja zajedničke budućnosti.

Naša kćerka, koja je rođena 2006. godine u Novom Sadu, nedavno se sasvim slučajno na Instagramu dopisivala sa nekom nepoznatom devojčicom iz Hrvatske. U jednom trenutku, Dunja joj je, kako to već klinci rade, poslala srce kao poruku. A devojčica ju je upitala: „Ti mene ipak voliš iako sam iz Hrvatske?“ Dunja je odgovorila potvrdno, naravno, a devojčica joj je poslala stotinu srca. Dunja je odgovorila istom merom, iako joj – ruku na srce – nije baš bilo jasno zašto je to pita, jer od svoje prve godine života letuje u Hrvatskoj i jer je odgajamo tako kako je odgajamo – jugoslovenski. Međutim, kada studentima postavim pitanje da li su, na primer, nekada bili u Iloku, prelepom mestašcu u hrvatskom delu Srema koje je, kao i Novi Sad, takođe na Dunavu i udaljeno nekih četrdesetak kilometara od glavnog grada Vojvodine, oni me uglavnom bledo gledaju. Onda ih pitam da li su ikada razmišljali o tome zašto nikada nisu razmišljali da skoknu do Iloka i kupe, recimo, graševinu, frankovku ili traminac, vina koja su i značajno jeftinija i znatno bolja od svega što kupujemo u superhipermarketima. Ili da obiđu tamošnju tvrđavu i popiju kafu pored Dunava s pogledom na Bačku Palanku. Da vide vinograde i pejzaže koji podsećaju na Toskanu… Nisu, kažu, i čini mi se da se malo postide zbog toga što su jednu stranu sveta, onu zapadnu, nekako izbrisali iz svojih ličnih geografija. I ja ne mislim da su to oni uradili svesno, niti zato što su mrzitelji. Ali, možda time stvar zapravo postaje još i gora.

Prijatelj mi je ispričao anegdotu sa safarija na kojem je bio u Južnoafričkoj Republici, u kojoj navodno više ne postoji aparthejd. Da ne dužim, suština te priče je da je jedan od nosača opreme za lovce – a svi su nosači crnci – tako nezgodno pao da se čuo jezivi zvuk lomljenja noge. Odvezla ga je hitna pomoć, a kada je moj prijatelj sutradan upitao svoje lovačke kolege belce iz Južnoafričke Republike kako je povređeni crni mladić, oni su ga pogledali i potpuno iskreno upitali: „Koji mladić?“ Oni, dakle, te mlade a crne ljude naprosto ne primećuju, oni nisu u njihovom vidnom polju, oni dakle za njih – ne postoje. I to je krajnji stadij rasizma, njegov glavni cilj i najteža posledica. Dok su se crnci i belci mrzeli, to je bilo grozno ali su barem imali određena – makar i negativna – osećanja jedni za druge. Ovako, pak, tim belcima su hirurški precizno odstranjena bilo kakva – naglašavam bilo kakva – osećanja za crnce. To je krajni oblik dehumanizacije ljudskog bića. Možemo li zamisliti šta bi sve bili spremni da urade tim ljudima čije postojanje čak i ne primećuju?

Bilo bi više nego zanimljivo a pre svega bilo bi nužno sprovesti naučno utemeljeno istraživanje među mladim ljudima iz Srbije i Bosne i Hercegovine, kako bismo utvrdili koliki je stepen etničke distance među njima. U Bosni i Hercegovini postoji strašni sindrom zvani dve škole pod istim krovom. U Temerinu pored Novog Sada tokom devedesetih godina, pod izgovorom poštovanja prava mađarske nacionalne zajednice, deca su razdvojena u dve škole, umesto da idu u jednu kao do tada. No, niti dve škole pod istim krovom niti razdvajanje dece u dve škole nije najstrašnije što se može desiti. Žicom ili zidom razdvojena deca u školama pod istim krovom i stotinama metara udaljena deca u školama u Temerinu, nisu najgora posledica nacionalizma, jer su ta deca još uvek svesna postojanja one „drugačije“ dece. Najgora posledica su zidovi u glavama, a potom brisanje iz mozgova geografskih širina i dužina na kojima ti „drugačiji“ žive. Ukoliko nacionalisti u tome uspeju, uradili su gotovo savršen zločin i pripremili teren za njima omiljeni „zamrznuti konflikt“ koji može da eskalira kad god zatreba. U još gorem obliku nego li ikada ranije.

Mi koji smo se ovde okupili nikada i nismo imali dilema oko odgovora na pitanje koliko je nacionalizam razarajući po tkivo naših društava. Nacionalizam, kao što obično biva, u svojoj militantnosti na kraju završi u nacizmu i fašizmu. Suštinski, reč je o autodestruktivnoj ideologiji, koja će na kraju proždrati sopstvene nacije. Ali će usput spržiti i zemlje i narode oko sebe.

Da se ne zavaravamo, ako je reč o srpsko-bošnjačkim odnosima, mada je meni draži građanski pogled na svet pa bih radije pričao o odnosima između Srbije i Bosne i Hercegovine, jasno je da nema i neće biti nikakve „normalizacije“ koju treba da predvode oni koji svoj politički opstanak vezuju za međunacionalnu mržnju kao pogonsko gorivo. Nacionalista koji teži ka miru je moguć isto koliko i krokodil vegetarijanac: on licemerno lije suze dok proždire plen. I sve je to jasno i sve smo to stotinama puta ponovili i izgovorili.

Ono što mene čudi jeste činjenica da se mi još uvek čudimo i iznenađujemo zbog poteza nacionalista. To je pasivna pozicija, koja nas je oterala na marginu društvenih i političkih dešavanja. Jer bez formulisanja politike koja će biti suštinska alternativa nacionalističkim politikama i bez ozbiljnih priprema za politički okršaj sa nacionalistima, neće se ovde ama baš ništa promeniti. Šta je alternativa nacionalizmu? Verovatno internacionalizam globalnog sveta, Evropska unija svakako, ako se već stidimo da priznamo da nam je potreban svejugoslovenski odgovor na nacionalizme. Potreban nam je, dakle, široki i ujedinjeni društveni i politički front u kojem neće biti mesta za nacionaliste.

Sa svoje margine, kao novinar, mogu čvrsto obećati da ću nastaviti da se borim, kao i svako od vas. Jer ne delim mišljenje da smo izgubili bitku. Mislim da, iz nekih razloga, u ozbiljnu bitku zapravo nikada nismo ni stupili. Sem što smo se svi borili na našim malim izolovanim ostrvima od država. Dok se – paradoksalno – nacionalisti istovremeno nikada nisu odrekli bratstva i jedinstva.

(reč na okruglom stolu “Bosna i Hercegovina i Srbija u dijalogu – odgovor civilnog društva”, Tuzla, 26.maj 2018)

Podelite ovu stranicu!