DINKO GRUHONJIĆ: Kontinuitet siledžijske politike

28 Aug 2011

Srbija - dobrovoljni remetilački faktor na Balkanu

Najnovija trabunjanja spoljnog ministra Vuka Jeremića na temu “dobrosusedskih odnosa” a glede posete Jadranke Kosor “Autonomnoj Pokrajini Kosova i Metohija” izazivaju mučninu ne toliko zbog svog sadržaja već pre svega zbog neprestanog ponavljanja loše beskonačnosti srbijanske politike.

Ništa Jeremić nije novo rekao kada je vređao Kosoricu, a nikoga ne iznenađuje ni što je to uradio iz Banjaluke, prestonice genocida. Spoljni Vuk zapravo samo ponavlja mantru srpskog nacionalizma, koji nam, svima zajedno, ne da mira u novije doba bar 25 godina, a koji je žilavo, destruktivno i autodestruktivno, živ evo već više od vek i po. Danas jednako antimoderan kao i u vreme svoga nastajanja. Nije za utehu to što se na njega naslanjaju i ostali balkanski prepolitički nacionalizmi.

Jeremićeva izjava usledila je nakon što je nemačka kancelarka Angela Merkel isprašila tur ovdašnjim vlastima i sasvim im jasno kazala ono što je zapravo jasno svima: da oni nemaju šta da traže na Kosovu. Banjalučka poruka mržnje zapravo je bila više nego očekivana, jer je sasvim u duhu kontinuiteta srbijanske „spoljne politike”: ukoliko nam ne ispunite želje, onda ćemo opet silovati po komšiluku – pa vi vidite šta ćete s nama.

U najkraćem, Srbija se ponaša kao višestruki pravosnažno osuđeni siledžija, koji se „popravlja” utoliko što s vremena na vreme obeća da više neće silovati susede i susetkinje. Za to obećanje, logično, ona očekuje da bude nagrađena, ovaj put kandidaturom za Evropsku Uniju. Jednako kao što godinama pa i više od decenije nije želela da uhapsi i Haškom tribunalu isporuči inspiratore, organizatore i počinioce najgorih zločina na tlu Evrope u 20. veku pa kad je najzad odlučila da to učini – opet je očekivala nagradu. Potom je, kao, ostala zatečena insistiranjima da se sada ima utvrditi ko je zlikovcima pomagao u skrivanju, jer je očigledno da je država to radila… Jednako kao što pušta da joj propada infrastruktura na ključnim evropskim saobraćajnim pravcima, koji – nekim čudom – još uvek prolaze kroz ovu nedođiju, e kako bi ucenjenu Evropu naterala da joj da kredite za puteve i mostove, koji će potom većim delom završiti u džepovima ratnih i poratnih profitera.

Nije, dakle, Srbija ucenjena od Evrope, kao što ovdašnji politički i medijski perači mozgova žele da uvere sopstveni sluđeni puk, već Srbija ucenjuje i Evropu i region već više od 20 godina. Uvek ista priča i uvek ista mantra: kada nemaš ekonomsku politiku (a nemaš je nikad), kada opljačkaš sopstveni budžet i sopstveni narod – ti onda uzmi batinu u ruku i počni mahati i pretiti na sve strane.

Razlika između ove Srbije i one Miloševićeve s kraja osamdesetih godina prošlog veka ipak postoji: sadašnja Srbija je krezuba i osiromašena, nemoćna da vodi ratove po komšiluku. Ona je, međutim, i dalje spremna da „podriva”: da drži Bosnu i Hercegovinu u užasnoj besperspektivnoj poziciji preko svojih plaćenika u vidu vlasti u Republici Šumskoj; u Crnoj Gori preko „prosrpskih” partija i, naravno, preko Riste Sotone; u Hrvatskoj preko gomile otvorenih pitanja koja postoje između dve zemlje (praktično nijedno pitanje nije zatvoreno); u Makedoniji opet preko SPC; na Kosovu preko severa te države koji je izvor svakovrsnog kriminala (Jarinje i Brnjak spalili su, kažu poznavaoci prilika, srpski i albanski kriminalci zajedničkim snagama i posle toga je sva dokumentacija o uzvozu-izvozu nestala bez traga, što je i bio cilj ove „patriotske” akcije)… Srbija je, naprosto, dobrovoljni remetilački faktor na Balkanu!

Ali, kao i ranije, siledžiji više niko ne veruje da će se popraviti pa stiže Merkelica da mu to i saopšti. Domaći odgovor je očekivan: dobro, ako ne date pare, odoh ja onda opet da silujem a vi vidite šta ćete…

Podelite ovu stranicu!