DINKO GRUHONJIĆ: Koalicija četničke šajkače i vajkrema u Vojvodini

20 Sep 2016

No, da se sad ne pravimo ludi, samo bi totalno neupućena osoba mogla reći da je iznenađena ovim potezom neuspešno lečenih radikala

Skupština Vojvodine dobila je, uz dosadašnji zvanični grb i zastavu, i takozvane tradicionalne simbole, koji su u stvari najobičniji istorijski falsifikat, kojim Srpska napredna stranka (SNS) još jednom pokazuje da Vučić dlaku menja, ali nacionalističku ćud nikako. Namera je jasna i očigledna: da se ponište vojvođansku multietničnost i multikulturalnost i da se ova pokrajina, koju Srbija i dalje tretira kao koloniju, dodatno „posrbi“. I da se obesmisli. Jer zamislite samo koliko će jarbola trebati da bi se, kao što zakoni i statuti propisuju, ispred institucija izvesile državna zastava Srbije, zvanična zastava Vojvodine i ona „tradicionalna“. Teška i namerna sprdnja.

Uzaludna su bila upozorenja istoričara i heraldičara da je reč o simbolima koji nikada zvanično nisu bili korišćeni kao simboli Vojvodine pa kako onda, k vragu, mogu da se zovu tradicionalnim. Reč je o simbolima koji su samo jedan od nekoliko ad hoc simbola koji su korišćeni tokom revolucionarnog srpskog pokreta 1848.–1849. godine u Vojvodini u okviru Ugarske, a koji nikada nisu ni formalno usvojeni ni bili opšteprihvaćeni.

Novi „tradicionalni“ grb zapravo je grb Kneževine Srbije, koji je korišćen od 1839. do 1882. godine, u vreme kada je sadašnja Vojvodina, koja je u sastav Srbije ušla nakon Prvog svetskog rata, bila deo Austro-ugarske monarhije. Iz ovoga proističe, kako su primetili istoričari Milivoj Bešlin i Momir Samardžić, da je namera „naprednjačke“ vlasti bila da se poništi svaka autentičnost i samosvojnost Vojvodine, kao i njen istorijski identitet.

Logično se postavlja i pitanje zašto kao tradicionalne simbole nisu izabrali zastavu i grb Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata, koje je, kao deo Austrijske carevine, postojalo 11 godina, od 1849. do 1860. godine. Međutim, dodali su Bešlin i Samardžić, ti stvarni simboli Vojvodstva su odražavali državu u kojoj su nastali, pa je centralni likovni prikaz – crni habsburški orao, koji se predlagačima ovih tzv. tradicionalnih simbola ne sviđa, te su ih prećutali.

„Rečju, demijurzi ove farsične predstave su se ponašali kao svaki kupac u supermarketu – odabrali su ono što njihovom izmišljanju tradicije najviše odgovara. A to je falsifikovanje i izrugivanje prošlosti“, naveli su Bešlin i Samardžić.

Ovi groteskni simboli, naravno, odmah su izvrnuti ruglu pa su se na društvenim mrežama pojavile karikaturalne verzije zastave i grba koji predstavljaju kombinaciju četničke šajkače i popularnog mađarskog namaza „vajkrem“. To je ilustracija činjenice da je u koaliciji sa Vučićevim SNS-om u Skupštini Vojvodine i Savez vojvođanskih Mađara (SVM), najjača stranka te nacionalne manjine u Vojvodini.

No, da se sad ne pravimo ludi, samo bi totalno neupućena osoba mogla reći da je iznenađena ovim potezom neuspešno lečenih radikala, koji su se u međuvremenu presvukli u „naprednjačke“ odore. Već sama činjenica da je Vučić za gubernatora Vojvodine izabrao ni manje ni više nego Igora Mirovića, govori dovoljno sama za sebe.

Za neupućene, reč je o osobi koja je devedesetih godina prošlog veka ostala upamćena u kolektivnoj memoriji Vojvođana po izjavi da ovdašnjim Mađarima treba dati sendvič i proterati ih iz Vojvodine. A, dodao je, Slovacima po dva sendviča, jer im je matična država udaljenija. Reč je i o osobi koja je u kolektivnom sećanju Novosađana ostala upamćena po mandatu od 2004. do 2008. godine, kada je bio glavni učesnik brojnih afera koje se mere desetinama miliona evra. Treba li reći da ni zbog nacionalističkih svinjarija iz devedesetih, ni zbog finansijskih iz 21. veka nikada nije lustriran niti procesuiran. Umesto toga, Mirović je danas predsednik Vlade Vojvodine.

Pored već navedenih talenata, Mirović je – kako tvrdi – i pesnička duša, autor nekoliko zbirki poezije. To je valjda ovu tanananu dušicu kvalifikovalo da nedavno u Novom Sadu otvori, kao pokrajinski premijer, izložbu britanskog multimilionerskog umetnika Damiena Hirsta, pod nazivom „Nova religija“. Jedan cinični kolega skrenuo mi je pažnju da nije slučajno što su Mirović i „naprednjaci“ toliko zavoleli ovu izložbu. Ona se, naime, uklapa u njihov radikalski koncept lobanja iz ratova devedesetih godina. Setite se samo onog džipa u kojem su se iznad Sarajeva vozali ćosavi četnički vojvoda Šešelj, sa svojim tadašnjim mlađahnim potrčkom Aleksandrom Vučićem i zamenikom Tomislavom Nikolićem, monarhističkim četničkim vojvodom koji obnaša dužnost predsednika Republike Srbije.

Jedan od prvih Mirovićevih poteza na mestu predsednika Pokrajinske vlade bio je da Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu i javno informisanje doda i sufiks: „…i za odnose sa verskim zajednicama“. Potom je pohitao na poklonjenje bačkom vladiki Srpske pravoslavne crkve Mirku Buloviću, kome je alias Irinej. Reč je episkopu koji je u Novom Sadu poznatiji pod nadimkom Saruman, o čoveku koji se početkom ratova pre 25 godina šetao i šepurio centrom Novog Sada u društvu sa Arkanom. Mirović je u pomenuti pokrajinski sekretarijat brže-bolje kao zamenika instalirao izvesnog doktora književnosti Nebojšu Kuzmanovića, osobu koja ne krije da je veliki obožavalac srpskih krvoloka kojima je suđeno ili im se još uvek sudi pred Haškim tribunalom.

Sve u svemu, od ukupno 45 opština i gradova u Vojvodini, Srpska napredna stranka u 41 ima gradonačelnika, a u još četiri – one u kojima u većini žive Mađari – u vladajućoj je koaliciji sa SVM-om i ima mesto predsednika skupštine opštine. Poslednji put takvo stanje stvari bilo je u vreme Saveza komunista Jugoslavije. Sve to jeste rezultat činjenice da je Vučić najpopularniji političar u Srbiji, ali ništa manje i činjenice da on vlada praktično bez opozicije i da – uprkos tome – njegovi čauši neprestano vršljaju, prete, ucenjuju i prebijaju one koji se drznu da im se na bilo koji način suprostave.

A ako je Mirović samo upola ovakav kakvim ga predstavljaju njegovi politički oponenti, onda možemo samo da zamislimo kako to izgleda na nižim nivoima vlasti, u kojima sede razni kuzmanovići. Ili, kako je to lepo primetio kolega Teofil Pančić, aludirajući na one koji su 2012. godine odlučili da ne glasaju za Borisa Tadića i Demokratsku stranku, jer su im se – bože mili – zgadili i jer su ih razočarali: „Nedostojno je iole ozbiljnog čoveka baviti se javnim i političkim pitanjima kroz paraemotivno odnošenje s vođama političkih partija: ovaj mi se sviđa, onaj mi ne se dopada, ovaj je baš fini, onom smrdi iz usta (…) I zato, kada birate vlast na izborima, morate biti jako glupi i plitki pa misliti da zaista birate između nekog (…) Vučića, Tadića… Ne, vi birate oblik i pravac duboke države, a alternative su vam bazično uvek iste: možete da izaberete strukture koje su mahom punjene koliko-toliko pristojnijim, čestitijim i prosvećenijim ljudskim materijalom, ili pak – one druge. Posledice svakako neće izostati”.

A kada jednom zajedno sa Vučićem u „duboku državu“, to jest u svaku vrstu vlasti i administracije, kapilarno uđu horde hulja i polusveta, ta se bolest neće lako izlečiti.

Svaka sličnost sa upravo završenim izborima u Hrvatskoj je – da prostite – namerna.

(Lupiga.com) 

Podelite ovu stranicu!