DINKO GRUHONJIĆ: Kako smo raskrinkali hrvatske špijune i trovače kafa

02 Apr 2015

Ludilo kao javna stvar

Bio je u pravu dobri, stari striček Albert Ajnštajn kada je ono govorio da je siguran da je jedino ljudska glupost beskonačna kategorija, dok za univerzum to već ne može tvrditi. Bila je u pravu i dobra, stara Ludost u Erazmovoj Pohvali istoj kada je ono govorila o arhiludacima kao svojim najvernijim sledbenicima. Bio je u pravu i onaj Semjuel Džonson, koji je još potkraj 18. veka definisao patriotizam “kao poslednje utočište nitkova”. Likovi koji dokazuju i Ajnštajnovu, i Erazmovu, i Džonsonovu tezu – o sudbo kleta! – obitavaju ni manje ni više nego li u Novom Sadu, gradu u kojem imam antropološku sreću da živim.

Nadenuli su oni sebi i ime: kliču se Treća Srbija, što je već samo po sebi dovoljno da se pošten čovek, sa zrnom zdravog razuma u glavi, zapita: a što baš treća i koliko to Srbija ima? Ili da se neki rodoljub zapita da li ta politička organizacija, šta li je već, zapravo radi na razbijanju jedne, jedinstvene i nedeljive Srbije u – paramparčad? Kako god bilo, tek ta treća po redu Srbija ne prestaje da dokazuje još jednu tezu: ne postoji političko dno, postoje samo pregrade. Najnoviji (s)hit ispalio je gensek ove opskurne organizacije, imenom Aleksandar Đurđev, koji je novinarku Blica, šeficu novosadskog dopisništva, Anu Lalić proglasio – hrvatskom špijunkom, i to dan pre nego što će Šešelj, baš na 1. april, spaliti hrvatsku zastavu ispred zgrade Palate pravde u Beogradu!? A zašto je, moliću lepo, gosn Đurđev to učinio? Zato što se novinarka Lalić interesovala da li je stvarno tačna priča konobara iz Skupštine grada da ga je on – Đurđev – optužio da ga je u skupštinskom zdanju poslužio – otrovanom kafom! Pa da je još terao istog tog zapanjenog konobara da tu, na licu mesta, odmah popije tu kafu i da tako dokaže da nije otrovana. Pa je siroma’ konobar to odbio pa je Đurđev desnicom rukom hitnuo šolju punu kafe, tako da se razbila i razlila po zidovima kabineta zamenika predsednice Skupštine grada, takođe izvesnog trećeg srbijanca. Pa su odmah, isto veče, naložili da se kancelarija okreči i tako uklone tragovi, e da bi Đurđev sutradan mogao da negira da je ponovo imao napad ludila, po kojem je od ranije poznat u novosadskoj varoši. To jest, otkako je – ni kriv ni dužan – postao politička ličnost, jebote. Do tada je – o, krasna prošlosti! – njegovo ludilo bila samo njegova, privatna stvar. I onda se Ana Lalić drznula da ga s tim svojim sumnjivim imenom i prezimenom upita da li je tačno ono što joj je konobar već bio ispričao. “To je sve orkestrirana kampanja koju protiv Treće Srbije vodi lično novinarka (Ana Lalić) i hrvatska obaveštajna služba za koju radi”, doslovno je rekao ovaj politički klovn.

ana lalic

Ana Lalić – špijunka!

Kao što se iz do sada rečenog dalo zaključiti, družba treće srbijice je članica vladajuće koalicije koju, pod radnim nazivom “s koca i konopca”, predvodi naravno Srpska (veoma) napredna stranka. “Korov nikne di god stigne…”, što reče pesnik Balašević, ali otkud su se oni zapatili baš u Novom Sadu? Evo kako se ta epizodica “Zone sumraka” odigrala. Naime, na poslednjim lokalnim izborima, u maju 2012. godine, na zaprepašćenje razumnih, izborni cenzus prešli su ne samo Šešeljevi radikali, već i ultranacionalistički Pokret Dveri. Onda se novosadski ogranak Dveri odlučio otcepiti od centrale, koja im je bila zabranila da uđu u koaliciju sa Vučićevim “naprednjacima”. I otpa(dni)ci su dali sebi ime Treća Srbija. The rest is history: od tada počinje budaljenje na sve moguće načine, ali malo je ovde prostora da se to sve pobroji. Od nacionalističke i pravoslavno-fundamentalističke retorike, do zabrane održavanja jedne slikarske izložbe jerbo je drug Hristos bio, po tumačenju člana družbe treće srbijice, prikazan na neprikladan način što je samim tim vređalo osećanja vernika. Preko lomljenja inventara u javnim preduzećima koja su im poverena na čerupanje, pardon upravljanje, izazivanja saobraćajnih nesreća u službenim automobilima, gaženja starca na biciklu, optužbi za antisrpske zavere kosmičkih dimenzija na račun nevladinih organizacija i medija, crtanja meta na grudima boraca za ljudska prava i novinara i lepljenje etiketa “izdajnika”, pružanja otvorene podrške proruskim separatistima u Ukrajini, uprkos zvaničnoj politici Srbije…

No, sve pobrojano bi moglo, kao amandman, ući u Erazmovu “Pohvalu ludosti”, da nije tu još nekih, hm, interesantnih nedokazanih sitnica, o kojima su naširoko pisali mediji: nameštanje gradskih konkursa za podobna udruženja građana koja su uglavnom bila osnovana za tu priliku, plaćanje basnoslovne cifre za izdavanje nekog muzičkog CD-a, muljanja sa naplatom osiguranja kroz mesečni račun za komunalije, sumnjivih iznajmljivanja hala, trošenja gradskog novca na mobilne telefone, službene automobile, i žderanje i opijanje po kafanama. I Državna revizorska institucija primetila je da su iz knjiga gradskog pogrebnog preduzeća “Lisje”, kojim je tada upravljala ista ova družina, negde “nestala” 162 miliona dinara (1,35 miliona evra) na ime prodaje grobnih mesta. Revizor je podneo i prekršajne prijave protiv trećesrbijanskih direktora “Lisja” i “Informatike” zbog brojnih nepravilnosti u poslovanju. “Antisrpski” mediji su pisali i o isplaćivanju otpremnina članovima Treće Srbije u “Lisju” pa zapošljavanju manje-više istih u “Informatici” a otpuštanju onih koji nisu hteli da potpišu stranačku pristupnicu. Pisalo se i o nejasnim načinima finansiranja stranke, o uspešnim i neuspešnim pokušajima podmićivanja medija i novinara, kao i o vezama sa Rusijom i Srpskom pravoslavnom crkvom i njenim Pi-arom Irinejem Bulovićem…

Aleksandar Djurdjev

Aleksandar Đurđev, politički klovn

I eto nas kod one rečenice iz prvog pasusa: o patriotizmu i nitkovima. Ili, kako je to neko još bolje definisao: kada čujete da su nekome puna usta patriotizma, proverite da li vam je novčanik na mestu! Već samim učešćem u vlasti, družba treće srbijice očigledno jeste u milosti Srpske veoma-veoma napredne stranke, tog čuvenog patriotskog borca protiv korupcije. To je svojom izjavom potvrdio i Miloš Vučević, najnapredniji naprednjak u Novom Sadu pa još i gradonačelnik: “Svima je jasno da svi ovi napadi nisu usmereni na Treću Srbiju, već na SNS, na gradonačelnika i naposletku na premijera Aleksandra Vučića”. Dakle, još jedan paranoid-android. Ili pak gosn gradonačelnik možda ima neki, sasvim svoj i ličan, motiv da mazi, hrani i u krilu ljuljuška ovu opskurnu i opasnu družinu? Jer, ako se nije ogradio od njih koji su toliko puta obrukali grad na čijem je on čelu, onda on – brate mili – nije ništa drugo nego saučesnik u svemu tome.

Ali, dosta smo se njima bavili. Doći će vreme kada će se ovakvim družbama i njihovim mentorima pozabaviti valjda i neke druge institucije…

(Lupiga.com)