DINKO GRUHONJIĆ: Kad Srbija puca (po šavovima)

12 Jan 2016

Prženje mozga: Prangijanje, difamacije, šenlučenje...

Božićni i novogodišnji su dani u zemlji Srbijici rezervisani za intenzivan nerad i tako to traje praktično tokom celog januara meseca. Usled toga, ovaj mesec je u narodu poznatiji kao “Sveti januar”. To je i mesec intenzivnog pucanja i prangijanja iz svih raspoloživih oružja, koje počne još tamo u prvim danima decembra i ne završi se do kraja januara.

Pre izvesnog vremena Saška i ja bili smo u Nemačkoj, baš u vreme “njihovog” Božića. Lako smo se navikli na pretpraznična sniženja, a naročito na one božićne vašare na kojima se pije kuvano vino. Na Badnji dan i na Božić, međutim, nešto nam je paralo uši. Bila je to – tišina. Naime, tamo je Božić izgleda fakat dan za porodicu i dan kada sve utihne. Ovde je Božić dan za petarde, pištolje, kalašnjikove. Da glupost bude potpuna, intenzitet pucnjave se pojačava upravo u ponoć. U skladu sa srpskopravoslavnom božićnom estitkom: “Mir božji – Hristos se rodi!” Stvarno “mir”, nema šta! Toliki mir da bi neupućenom građaninu na “Hristos se rodi” palo na pamet da odgovori: “Mašala, kol’ko je težak?”, kao u onom vicu o Bosancu u Beogradu. Jer, ovde se toliko puca samo kad se sin rodi. Doduše, i Džizus je sin božji. Ali bolje mu je da se ne pojavljuje ponovo, jer bi ga mogao stići zalutali metak nekog ovdašnjeg pravovernika.

U izobilju dokazivanja ko je veći vernik, bilo je svakojakih remek-dela. Tako se odbornica Pokreta socijalista (strančica opskurnog Aleksandra Vulina) u Skupštini grada Subotice na Fejsbuku podičila božićnom fotografijom kako nišani sa lovačkom dvocevkom u rukama, i to u gusto naseljenom delu grada. Hit na Fejsbuku postala je ipak ekipa Mesnog odbora Vučićeve Srpske napredne stranke iz jednog novosadskog naselja. Oni su bili toliko ingenizoni da su na svoju stranicu na Fejsbuku okačili sopstvene fotografije na Fruškoj gori: pored mladog hrasta, pa potom kako su isekli taj hrast i od njegovog lišća i grančica napravili badnjake. Fruška gora je, inače, Nacionalni park, a tim hrastovima je potrebno dvanaest godina da počnu da donose plodove i šumari se iz petnih žila trude da ih zaštite i pošume tu jedinu vojvođansku planinu. Ali, avaj, dok veprovi jedu samo žirove, pojedini primerci ljudske vrste seku mladice. Što reče jedan ovdašnji cinik: to je zato jer ih drveće podseća na činjenicu da su juče sa njega sišli, pa ih zato nervira, misle da ako odseku grane, neće se morati ponovo vratiti na njih. Mladi “naprednjački” Vučićevi aktivisti na kraju su se, sa badnjacima u rukama i zastavama tzv. Republike Srpske Krajine slikali i sa šubarama i kokardama na glavama. Iako na Frušku goru nijedan četnik nikada nije kročio u Drugom svetskom ratu, već su se partizani tukli sa zlikovačkim krvoločnim ustašama. Sve u svemu, i “socijalistkinja” iz Subotice i napredni četnici iz Novog Sada poskidali su brže-bolje tragove sa Fejsbuka, čim su mediji objavili njihova nepočimstva. Ali, novinari su ih preduhitrili i sve lepo arhivirali i “skrinšotovali”.

Isus Lupiga

Izvor: Lupiga

Da je mesec januar rezervisan za pucnjavu i prangijanje, svedoči i najnovija “afera” o kojoj trube ovdašnji nacionalistički mediji. Elem, Hrvatska se – vele- naoružava, a Srbija će da uzvrati iz svih raspoloživih ruskih oružja. Tako tvrdi barem mudri državni vrh. Dok istovremeno načelnik generalštaba srbijanske vojske poziva na razum i podseća da je Hrvatska članica NATO i da nema baš nikakvog razloga za uzbunu. Vojnik, dakle, smiruje, a političari i mediji huškaju. O tempora, o mores! A, evo, bio nam je u gostima i potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin da nam valjda uvali ruskih vojnih sistema za neke tričave milijarde dolara. I da se slika sa Nikolićem, Vučićem i Dačičem, koji se tope u zagrljaju velikog ruskog brata. Sve pod devizom “Vladimire Putine, raširi nam butine!” Pa, Hrvati, čuvajte se!

Najstariji režimski list na Balkanu, beogradska “Politika”, istovremeno razotkriva američku zaveru u Srbiji, tako što objavljuje na naslovnoj stranici iz broja u broj feljton o tome ko se sve finansira od strane američkih donatora. “Politika” u starom odvratnom huškačkom maniru tako pravi listu “domaćih izdajnika”, za svaki slučaj, ako danas-sutra zatreba režimu lista za odstrel. Zanimljivo je da je glavna urednica “Politike” izvesna Smajlović Ljiljana, dugogodišnja bivša šefica srbijanske kancelarije američke organizacije “Irex” u Srbiji i nekadašnja američka stipendistkinja. To je, međutim, glavna urednica preko svoga novinarskog alter-ega zaboravila da pripomene, a zaboravila je nekako da navede i koliko je sama država Srbija dobila bespovratne pomoći od te iste Amerike. A simpatični difamatorski feljtončić izašao je odmah nakon što je ovdašnja dramska spisateljica Biljana Srbljanović objavila zanimljivu pričicu o tome da Smajlović Ljiljana u “Politici” ima platu od nekoliko hiljada evra, a da direktorica “Politike” ima platu od 12.000 evra. I jedna i druga – mesečno! I sve bi to bilo lepo i krasno da je “Politika” privatni list, ali nije jer u njoj – barem zvanično – država i dalje ima većinsko vlasništvo. Odakle im, dakle, lova? Da nije, ne daj bože, iz budžeta? Ima li tu elemenata krivičnog dela? Kako “Politici” tako cvetaju ruže, kada je u celom svetu štampa na izdisaju? Pa eto predloga za “Politiku”: neka istraže puteve sopstvenog finansiranja. A usput neka istraže i ko sve ovde u Srbiji prima lovu iz Rusije i zašto se o tome ćuti. Jer ovi “dokazani domaći izdajnici” svakako su dovoljno blesavi da na svojim portalima objavljuju spiskove donatora i donacija.

Nova godina je, dakle, počela veselo i sasvim izvesno će se nastaviti po principu: od zla na gore, kroz prangijanje, difamacije, primitivno šenlučenje. Što onomad reče pokojni Slobodan Milošević: “Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo”. I sad bi Srbija da se bije, ali nema čime. Što je neće sprečiti da barem pokuša. Tako što će svesno (p)ostati faktor nemira i nestabilnosti na Balkanu, kao jedini Putinov eksponent u NATO okruženju. Tako to biva kad sadizam preraste u mazohizam.

(Lupiga.Com)

Podelite ovu stranicu!