DINKO GRUHONJIĆ: Ideologija siledžijstva

21 Jan 2016

Dobro biti neće

Sve je počelo u Novom Sadu, u septembru 2012. godine. Tada je smenjena lokalna vlast, predvođena Demokratskom strankom i Ligom socijaldemokrata Vojvodine. Uveden je tada je i jedan “muzički” termin u politički život Srbije: “prekomponovanje” vlasti.

Kao novinar, bio sam očevidac te nove “kompozicije”. Danima pre zasedanja, odbornici su bili – poput nekih fudbalera pred važne utakmice – odvedeni u “karantin” u hotel “Norcev” na Fruškoj gori. Prvi pokušaj rušenja vlasti je propao jer je jedan odbornik – valjda od silnog uzbuđenja ili straha – dobio dijareju a baš on im je nedostajao za većinu. Drugi pokušaj je uspeo. I te maratonske večeri u Skupštini grada Novog Sada, koja se protegla sve do jutra, glasalo se iza paravana, koji je za te svrhe donet iz lokalnog Doma zdravlja. I sve je zaista i ličilo na otključanu ludnicu.

Neki od odbornika, koji su preko noći “odlučili” da promene političku stranu, u kuloarima su svedočili šta im se dešavalo od juna do septembra meseca: prvo su ih pokušali korumpirati, pa ako to ne uspe sledile su ucene i pretnje. Neki od njih su se i javno, za govornicom, izvinili dojučerašnjim koalicionim partnerima. Ali, niko od njih nije bio spreman da javno svedoči – pred mikrofonima, kamerama i tužilaštvima – o tome kako ih je Srpska napredna stranka “ubedila” u ispravnost svoje politike.

Bilo je i ranije, pre SNS-a, pretrčavanja iz stranke u stranku. Ali niko pre njih to nije radio ovako prilježno siledžijski. Te noći, u Skupštini grada Novog Sada, vrzmali su se neki čudni momci debelih vratova, u crnim jaknama. Na naša pitanja ko su i šta su, ćutali su kao zaliveni i terali jezu u kosti. Dok je sadašnji gradonačelnik Miloš Vučević davao novinarima izjave, oni su “za svaki slučaj” bili oko njega. I on nas je uskratio za odgovor na pitanje ko su ti ljudi i ko ih je pustio u Skupštinu grada. Nisu pomogli ni apeli tada još uvek aktuelne predsednice gradskog parlamenta Aleksandre Jerkov da ljudi u crnom napuste zgradu kako bi se sednica mogla odvijati u normalnim uslovima. Umesto toga, deo njih bio je i u sali, gde su kao nekakvi telohranitelji očito obezbeđivali da se niko od odbornika ne predomisli.

Nakon što je “pao” Novi Sad, sledili su slični scenariji u mnogim opštinama i gradovima u Srbiji. Odžaci, Vrbas, Srbobran, Irig… Poslednjih dana bili smo svedoci i dešavanja u Beloj Crkvi, kada je korišten i suzavac ili biber sprej. Za sva ta mesta uvek je korišten isti scenario: crni džipovi i ljudi u crnom, ucene i pretnje.

Veoma je zanimljivo i indikativno da ne postoji ni jedan jedini novinarski istraživački članak ili prilog na temu izbornog ili postizbornog nasilja “naprednjaka” u Srbiji, kada su u pitanju mejnstrim mediji. Izveštavalo se mestimično, tek ako bi neko dobio prave batine, kao što je slučaj bio u Inđiji, prilikom neuspelog puča. Nije se, međutim, otišlo dalje od toga. Off the record se svašta saznavalo. Kao glavni organizator ovih “jurišnih odreda” najčešće se spominjao i spominje Andrej Vučić, Aleksandrov rođeni brat. Spominjana su i imena kosovskog “biznismena” Zvonka Veselinovića, kao i mladog, ambicioznog i – kažu – beskrupuloznog Damira Zobenice. Priča o ovoj vrsti nasilja je pre svega preko opozicionih kanala stigla i do Brisela i pomenuta je u najnovijem Izveštaju o napretku Srbije u EU integracijama. Ni to nije bilo dovoljno da bi se mediji zainteresovali za nju: skoro i da ne mogu da se setim, uz časne izuzetke, niti jednog medija koji je primetio ovu primedbu Evropske komisije o izbornom i postizbornom nasilju.

Ne kažem da je o ovome lako pisati, pre svega imamo li u vidu činjenicu da odbornici koji su “prekomponovani” u najvećem broju slučajeva ne žele da svedoče o tome šta im se dešavalo i kroz kakav su pakao prolazili. Neki od njih, poput onih u Beloj Crkvi, i danas prolaze kroz pakao, jer su odbili ponudu “naprednjaka”. Ali, i to malo odbornika koji su bili spremni da javno govore, sasvim je dovoljno da novinarima svedoče o nasilju koje se, poput galopirajućeg kancera, širi svim porama društva. Ćutanje o nasilju uvek i u svakom društvu samo ohrabruje nasilnike. Sada, kada se približavaju i republički, i pokrajinski, i lokalni izbori, možemo samo da pokušamo zamisliti kakvu eskalaciju siledžijstva možemo očekivati. Uostalom, sve je već odavno spremno za to, jer je to jedna od retkih stvari koja Srpskoj naprednoj stranci odlično ide od ruke. Reč je, naime, o metodama zbog kojih su oni svojevremeno – kao srpski radikali – i napravljeni od strane DB-a: kao udarna pesnica i strašilo Miloševićevog režima za spoljnu i unutrašnju upotrebu. U zavisnosti od trenutka i potrebe. Samo, sada su u prilici da to rade iz pozicije bezgranične vlasti. Da li uopšte možemo da dokučimo na šta su sve spremni ako javnost nastavi da ćuti?

Da su mejnstrim mediji ovoj temi prišli profesionalnije, možda bi nasilje bilo u potpunosti i razgolićeno. Ali nisu. Isto kao što danas stidljivo izveštavaju o onome o čemu gotovo svi svakodnevno možemo da svedočimo: o tome kako aktivisti SNS-a idu od vrata do vrata sa biračkim spiskom i vrlo otvoreno pitaju, to jest zastrašuju građane pitanjem: “Da li ćete glasati za Aleksandra Vučića i SNS?”

A kada se o nasilju ne piše, onda novinari i sami postanu žrtve nasilnika. Bez ikakve sumnje, najveći nasilnik od svih, kada su novinari u pitanju, jeste sam Aleksandar Vučić. On se, siroma’, toliko nervira već na samo pominjanje novinarstva, da mi ga prosto dođe žao. Zli jezici vele da je to zbog toga što nije uspeo da zadovolji čak ni “kriterijume” Srpske televizije s Pala početkom rata u Bosni. Sem beskonačne želje da mrzi, pokazao je tada izraziti antitalenat, pa su ga – kažu – najurili, s preporukom da se novinarstvom više nikada ne bavi. Učeći od gazde, nesrećni i nepismeni ministar vojni Bratislav Gašić sebi je dopustio aluzije o “klečanju” novinarki. I onda su se novinari i novinarke konačno malo probudili. Mada nisu primetili jednu “sitnicu”: Vučić i Gašić se jesu izvinili ženama u Srbiji zbog prostakluka, ali se nisu izvinili – novinarima i novinarkama.

Novinarska pobuna dala je i prve rezultate, pa su pre neki dan novinarke RTS-a i RTV-a ušle u javnu polemiku sa Vučićem, zbog tog njegovog etiketiranja kolega. Vrlo ubrzo posle toga Vučić je organizovao posebnu pres konferenciju, na kojoj je novinarima saopštio da ih je u stvari pozvao – na ćevape! Tako je još jednom pokazao šta misli o novinarima: da se oni prodaju za porciju roštilja. Mada, znam neke osobe koje sebe i dalje nazivaju novinarima, a koje se prodaju i za obične ćevape a ne samo za premijerske.

Dugačka je istorija novinarskog poslušništva u Srbiji i ona svakako ne počinje od di-džej Vučićevića, glavnog urednika Informera, te karikature koja tako plastično oslikava poraz profesije. Prečesto su novinari ćutali kada nije trebalo i govorili kada nije trebalo. Setimo se samo epizode sa kampanjom za usvajanje ovog zlosrećnog Ustava Srbije i setimo se kako su tada glavni mediji u Srbiji “nalegli na rudu”, ko za porciju ćevapa, ko za neki dinar, ko za sinekure. A sada je samo đavo došao po svoje.

Ideološka matrica ekstremizma u Srbiji, po mom mišljenju, suštinski ne postoji. U stvari, postoji matrica ekstremizma, ali ona nije ideološki fundiranam bar kada je u pitanju SNS. Srpska napredna stranka u stvari nije politička partija već pokret frustriranih, koji je predvođen najfrustriranijim od njih. Takav pokret spreman je samo za jedno: da sopstvenu frustraciju pokušava da izleči kroz nasilje nad svima onima koji nisu frustrirani. Tu, dakle, ne može biti reči o ideologiji, ali o ekstremizmu i te kako može. Odavno smo prešli onu crvenu liniju posle koje više nema povratka. O tome svedoči i činjenica da na našim portalima nikada više eksplicitnih pretnji smrću nismo dobili. I većina tih pretnji jeste potpisana imenom i prezimenom autora.

Drugim rečima, nalazimo se u stanju kada nasilje biva u potpunosti normalizovano, a institucije potpuno obesmišljene. Kada želi da se obrati javnosti, Vučić to čini preko Pinka i Informera. To je ne samo još jedna bedna potvrda šta on misli o novinarstvu i novinarima, već i šta misli o javnosti i o institucijama. Srbijom vladaju ljudi koji su optuženi da su lažirali diplome i plagirali doktorate. Ljudi koji su devedesetih godina prošlog veka volonterski opravdavali politike ratnih zločina, u kojima su i sami – neposredno ili posredno – i učestvovali. Ljudi koji bestidno lažu da su neki drugi političari najviše krivi što smo proćerdali četvrt veka naših života. Takvi ljudi nisu u stanju da uče demokratiju, već da joj se na svaki način rugaju. To je jeziva moralna paradigma, paradigma koja plaši. Nasilje na lokalu, nema sumnje, preneće se u predstojećoj predizbornoj kampanji i na nasilje na pokrajinskom nivou, pa na nasilje na nivou cele države. Jurišni odredi su odavno spremni i mobilisani, čeka se samo naređenje. Ove svojevrsne parapolicije, kao njihove paravojske iz devedesetih, ovaj put su, međutim, okrenute samo ka unutrašnjem neprijatelju. Mejnstrim mediji, međutim, i dalje to ćutke posmatraju, sve se nadajući da se pred njihovim vratima neće parkirati crni džip i da im neće pokucati ljudi u crnom. Dobro biti neće.

(Izlaganje na okruglom stolu “Ideološke matrice ekstremizma u Vojvodini 2000-2015“, ilustracija:  Dalibor Stupar)

Podelite ovu stranicu!