DINKO GRUHONJIĆ: Dubrovnik – Fair enough!

06 Dec 2011

20 godina od bombardovanja Dubrovnika

Na današnji dan, pre ravno 20 godina, Dubrovnik je doživeo najveće stradanje tokom varvarskog bombardovanja ovog grada, inače jednog od svetskih bisera, čiji je Stari grad pod zaštitom Uneskoa.

Sećam se, živeo sam tada u Novom Sadu kao podstanar i zblanuto povremeno gledao čuveni Dnevnik krvolipteće Televizije Beograd. Taj “medij” bio je ovlašten da objavi da “ustaše unutar dubrovačkih zidina pale automobilske i kamionske gume” i tako proizvode gusti dim, kako bi, je l, ubedili svet da ih neko, navodno, bombarduje. Televizor u podstanarskoj sobi, naravno, nisam imao pa sam Dnevnik gledao sa gazdama. Oni su, u patriotskom zanosu, pljuvali na ekran, besni na „ustaše-piromane”.

Zahvaljujući tim lažima, potpuno sam siguran, ogromna većina u Srbiji ni danas ne zna – niti želi da zna – notornu istinu: tadašnja Jugoslovenska „narodna” armija je za potrebe Miloševićevog i njemu pohlepno-poslušničkog crnogorskog režima bombardovala Dubrovnik: sa kopna, sa mora, sa planine, iz doline… I bilo je to po prvi put u istoriji ovog grada-spomenika da se nađu varvari koji su raspoloženi da ga granatiraju. Pre toga, Dubrovačku Republiku u istoriji poharali su samo katastrofalan zemljotres i grozan požar. A te 1991. godine pijane nakaze popljačkali su Konavle do temelja. Pre desetak godina, letujući u Boki Kotorskoj, ljubazna domaćica mi je objašnjavala da je njen komšija takođe išao da „oslobađa” Dubrovnik. „Pokrao je u Konavlima posteljinu i peškire. Govorio je da će mu trebati sve to kad dobiju decu. Trebam li ti reći da nemaju decu i da se ispostavilo da je i ne mogu imati?”, pričala je ova starica, podsećajući na staru mudrost da ako zlo činiš – zlo će ti se i vratiti.

Na dubrovačkim zidinama, a i van njih, i danas se vide rane od gelera. Na ulazima u Stari grad postavljene su mape na kojima je ucrtana sva bol od granata koje su se rasprskavale u nepodnošljivim eksplozijama koje su razdirale uši, ali još više srca i duše starih Dubrovčana i svih nas koji smo zaljubljeni u taj grad.

Miloševićev je režim krenuo u rat protiv svega što je bilo metafora civilizacije. Miloševićev Radovan Karadžić u svojim „ranim poetskim radovim” je guslao: „Siđimo u gradove da bijemo gadove!” Miloševićev ratni pohod bio je pohod protiv gradova, tih živih svedočanstava da je zajednički život ne samo moguć, nego i savršeno normalan. Miloševićev režim bio je savršeno nenormalan, kanibalski i varvarski. Kao epigoni njegovih nedela, mi i danas živimo u varvarstvu. Jer, zlo se zlom vraća.

Dubrovnik je danas umnogome povratio predratni sjaj. Evo, i sada, u decembru, tamo pristaju brodovi-kruzeri, sa hiljadama turista koji nasmejani šetaju Stradunom, hodaju zidinama i gledaju put Lovrijenca i Lokruma. A gde je Srbija? Od sna o „velikoj Srbiji”, o „srpskom moru” koje će se bezmalo prostirati od Dubrovnika pa sve do iza Zadra, Srbija je postala predmetom onog starog vica. Jer, sem Mađarske, danas ni Srbija nema more. Sem ako ne računamo ono „iznajmljeno” i „pobratimsko” more koje joj je obezbedio opskurni Arkanov ratni drug Dragan Marković Palma. Dubrovniku turisti, sjaj i kruzeri, a Srbiji Palma. Fair enough!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!