DINKO GRUHONJIĆ: Dubrovnik – Fair enough!

06 Dec 2011

20 godina od bombardovanja Dubrovnika

Na današnji dan, pre ravno 20 godina, Dubrovnik je doživeo najve?e stradanje tokom varvarskog bombardovanja ovog grada, ina?e jednog od svetskih bisera, ?iji je Stari grad pod zaštitom Uneskoa.

Se?am se, živeo sam tada u Novom Sadu kao podstanar i zblanuto povremeno gledao ?uveni Dnevnik krvolipte?e Televizije Beograd. Taj “medij” bio je ovlašten da objavi da “ustaše unutar dubrova?kih zidina pale automobilske i kamionske gume” i tako proizvode gusti dim, kako bi, je l, ubedili svet da ih neko, navodno, bombarduje. Televizor u podstanarskoj sobi, naravno, nisam imao pa sam Dnevnik gledao sa gazdama. Oni su, u patriotskom zanosu, pljuvali na ekran, besni na „ustaše-piromane”.

Zahvaljuju?i tim lažima, potpuno sam siguran, ogromna ve?ina u Srbiji ni danas ne zna – niti želi da zna – notornu istinu: tadašnja Jugoslovenska „narodna” armija je za potrebe Miloševi?evog i njemu pohlepno-poslušni?kog crnogorskog režima bombardovala Dubrovnik: sa kopna, sa mora, sa planine, iz doline… I bilo je to po prvi put u istoriji ovog grada-spomenika da se na?u varvari koji su raspoloženi da ga granatiraju. Pre toga, Dubrova?ku Republiku u istoriji poharali su samo katastrofalan zemljotres i grozan požar. A te 1991. godine pijane nakaze poplja?kali su Konavle do temelja. Pre desetak godina, letuju?i u Boki Kotorskoj, ljubazna doma?ica mi je objašnjavala da je njen komšija tako?e išao da „osloba?a” Dubrovnik. „Pokrao je u Konavlima posteljinu i peškire. Govorio je da ?e mu trebati sve to kad dobiju decu. Trebam li ti re?i da nemaju decu i da se ispostavilo da je i ne mogu imati?”, pri?ala je ova starica, podse?aju?i na staru mudrost da ako zlo ?iniš – zlo ?e ti se i vratiti.

Na dubrova?kim zidinama, a i van njih, i danas se vide rane od gelera. Na ulazima u Stari grad postavljene su mape na kojima je ucrtana sva bol od granata koje su se rasprskavale u nepodnošljivim eksplozijama koje su razdirale uši, ali još više srca i duše starih Dubrov?ana i svih nas koji smo zaljubljeni u taj grad.

Miloševi?ev je režim krenuo u rat protiv svega što je bilo metafora civilizacije. Miloševi?ev Radovan Karadži? u svojim „ranim poetskim radovim” je guslao: „Si?imo u gradove da bijemo gadove!” Miloševi?ev ratni pohod bio je pohod protiv gradova, tih živih svedo?anstava da je zajedni?ki život ne samo mogu?, nego i savršeno normalan. Miloševi?ev režim bio je savršeno nenormalan, kanibalski i varvarski. Kao epigoni njegovih nedela, mi i danas živimo u varvarstvu. Jer, zlo se zlom vra?a.

Dubrovnik je danas umnogome povratio predratni sjaj. Evo, i sada, u decembru, tamo pristaju brodovi-kruzeri, sa hiljadama turista koji nasmejani šetaju Stradunom, hodaju zidinama i gledaju put Lovrijenca i Lokruma. A gde je Srbija? Od sna o „velikoj Srbiji”, o „srpskom moru” koje ?e se bezmalo prostirati od Dubrovnika pa sve do iza Zadra, Srbija je postala predmetom onog starog vica. Jer, sem Ma?arske, danas ni Srbija nema more. Sem ako ne ra?unamo ono „iznajmljeno” i „pobratimsko” more koje joj je obezbedio opskurni Arkanov ratni drug Dragan Markovi? Palma. Dubrovniku turisti, sjaj i kruzeri, a Srbiji Palma. Fair enough!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!