DINKO GRUHONJIĆ: Dan kada se slavi smrt

09 Jan 2012

Republika Srpska - 20 godina

„Plakao sam…, to je bio jedan od posljednjih puta da sam plakao…”, pri?a mi, prisje?aju?i se kroz dim i rakiju, moj prijatelj. Sje?a se, kaže, plebiscita „srpskog naroda” u Bosni i Hercegovini, koji je organizovao Karadži?ev SDS uz nesebi?nu i ogromnu pomo? Srbije.

„Bio je novembar 1991, ?ini mi se. Jebote, ve? je 21 godina prošla, ne mogu da vjerujem! Ušao sam u studentsku menzu u Novom Sadu, onu glavnu, gdje je stajao sto i glasa?ka kutija za taj nekakav ’plebiscit’. Vukovar je do tada ve? bio izgorio do temelja, Dubrovnik je gorio… Vojska se premještala u moju Bosnu, pripremaju?i nezamisliv pakao… Prišao sam tom stolu u toj menzi. Tražili su mi li?nu kartu… Pružio sam je, a oni su mi uzvratili: ‘Ok, ti si žuti’, i pružili mi glasa?ki listi? za ne-Srbe. Za Srbe je bio plavi. Osje?ao sam se kao da su mi oka?ili Davidovu žutu zvijezdu, osje?ao sam se kao Jevrej u doba nacizma. Glasao sam, prekrižio sam taj odvratni listi?, vratio se u studentsku sobu i – jecao…”

Ispostavilo se: taj je jecaj bio rekvijem za život kojim smo do tada živjeli, za život kao takav, za život uopšte. Po nas je došla smrt, vijala nas gore-dolje, mi smo joj bježali kako smo znali i umjeli pa tako i moj prijatelj. Uspio je da joj umakne. Iako su ga stalno tražili, da ga povedu u rat, pa makar bio i „žuti”, jer im je zafalilo topovskog mesa.

„Tako ‘žut’ sigurno bih završio kopaju?i rovove na prvim linijama fronta. Ili bi mi oni ve? osmislili neku groznu i bolnu smrt. Zakleo sam se da me ne?e uhvatiti… Niko me u rat ne?e odvesti. Preživje?u! I zakletvu sam održao”, pri?a on, prstiju žutih od duhana.

Danas se, eto, odvija groteskna proslava u Bosni i Hercegovini, u tom njenom entitetu nastalom na genocidu. Slavi se 9. januar, dan kada je proglašena „Republika srpskog naroda u Bosni i Hercegovini”. Od toga dana pa naredne ?etiri godine, nezamislivi su zlo?ini po?injeni u ime te „republike”. Danas, 20 godina kasnije, slavi se, dakle, smrt.

„Sje?am se, u februaru 1992. došao sam u Banjaluku, po posljednji put prije rata. Dok je autobus vozio kroz Br?ko, saginjali smo se u strahu od snajpera. Izašao sam kasnije sa bivšim drugovima iz srednje škole. Jedan od njih, nekada glavna faca u razredu, sportista i bistar mladi? (tako mi se onomad ?inilo) za pojasom je nosio pištolj. Pitao sam ga šta ?e mu to, kog vraga?! Pogledao me zakrvavljenih o?iju i rekao: ‘Ne znaš ti šta se ovdje sprema’. Jebi ga, zaista i nisam znao šta su spremali on i njemu sli?ni. Jer, ?ak sam i pokojnom starom tada donio Kuran na poklon. Onako, fore radi, iako nikakav vjernik on nije bio. Pogledao me smušeno, prestrašeno i, kao, zahvalio mi. Kasnije mi je ispri?ao da mu je bilo žao da ga baci, jer se knjige ne bacaju, pa ga je sakrio u podrum…”

Poslije toga oca i majku nije vidio ?etiri godine. Majka, „pravovjerna”, ?uvala je oca cijeli rat. I sa?uvala. A on, moj prijatelj, je u me?uvremenu plakao još jednom.

„Jula 1992, dok sam bježao okolo po Vojvodini od mobilizacija, javili su mi se ti neki bivši drugovi iz srednje škole. Stigli su do Beograda, nakon što je ‘probijen koridor’, odnosno nakon što je etni?ki o?iš?ena Posavina. ‘Šta je, pi?ko, što te nema u Banjaluci? To što pri?aju tvoja mater i sestra, to ništa nije istina, sve te lažu’, rekao mi je jedan od njih preko telefona. Opsovao sam ga, prekinuo vezu, zavukao se u ?ošak i suze su mi lile niz obraze. Shvatio sam da su se ljudi – ti isti ljudi s kojima sam toliko no?i proveo, toliko piva popio i toliko pjesama otpjevao – pretvorili u krvolo?ne životinje. Mogao sam preko telefona da osjetim kako bazde na zlo?in… I od tada, od tog ljeta 1992, mislim da nisam više nikad ko ?ovjek zaplakao. Ni kad su mi mama i tata umrli. Jednostavno, nešto je puklo u meni…”

Gledam mu te velike, iskrene o?i, koje uzalud traže smisao u besmislu propasti, u ludosti, u sveopštoj gluposti. Koje traže neko filozofsko objašnjenje za banalno zlo. Koje uzalud traže da im neko nadoknadi sve te godine koje su uništili fašisti. Koje uzalud traže kaznu za zlo?ine, koja bi bila kakva-takva, a u stvari itekakva satisfakcija za uništene i umrle živote.

„Najviše od svega me boli to što, kad se rat završio i kad sam moje pitao ko im je najviše pomogao tokom rata, oni su se zamislili… Što, eto, zna?i da im prakti?no niko nije pomogao. A prva asocijacija koju u meni budi Republika Srpska je – smrt. Mislim da je to zapravo i jedina asocijacija na to besmisleno ime. Pa se onda pitam: kakvi su to ljudi koji slave smrt? I sve se nadam da nisu baš svi takvi, da se neki – ipak – i stide zbog ovog slavlja. Pred bogom ili pred ljudima, nije ni važno, samo nek ima nekih koji se toga stide…”, pri?a dok prolazimo pored Safikadinog groba i potom provirujemo kroz ogradu na radove na Ferhadiji, ?iji se minaret polako ali sigurno opet sprema da stremi visoko, visoko iznad naših glava. Poslije gledamo sa Novog groblja na onu kotlinu nepojamnih zlo?instava, koje ni sve banjalu?ke rijeke, potoci i izvori ne mogu saprati, još dugo i predugo.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!