DINKO GRUHONJIĆ: Crkva u Prolazu Srđana Aleksića

27 Nov 2008

Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) će nakon 18 godina morati da se iseli iz „istorijskih” prostorija…

Dinko GruhonjićNezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) će nakon 18 godina morati da se iseli iz „istorijskih” prostorija u Zmaj Jovinoj ulici broj četiri u Novom Sadu. Razlog: cela je zgrada „vraćena” Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kako nam je objašnjeno, i pored najbolje volje crkvenih vlasti, iz zgrade će morati da se isele svi koji su trenutno u njoj (a NDNV je stanar sa ubedljivo najdužim stažom), jer će tu da se useli crkvena televizija Beseda, a prostor će verovatno da posluži i crkvenom horu. Objašnjenje je potkrepljeno i argumentom da crkva „kuburi s nedostatkom prostora”
Simbolika ove „teške odluke” crkvenih vlasti višestruka je. Dakle, u strogom centru grada crkvi (ne samo srpskoj pravoslavnoj) vraćeno je više građevina po skandaloznom zakonu koji je odredio da kler ima pravo prvenstva u odnosu na građane u povratu imovine. Jer, eno susedna Tanurdžićeva palata nije vraćena živim naslednicima. A ka’ će – ne zna se. Pa iako se za crkvu, kako sami popovi tvrde, vreme ne meri u godinama već u vekovima, iz nekih su razloga naše vlasti požurile da se dodvore božjim izaslanicima ne bi li sebi obezbedili šengen vizu za nebesa. U zemlji nebeskog naroda. Epilog ove male novosadske sličice: umesto nevladinih organizacija, imaćemo u Zmaj Jovinoj broj četiri – TV Besedu.
Dalje, TV Beseda će se nalaziti ni manje ni više nego u Prolazu Srđana Aleksića, koji će to ime uskoro i zvanično da ponese i to upravo zahvaljujući nevladinim organizacijama, a ponajviše, bez lažne skromnosti, upravo zahvaljujući NDNV-u. Srđan je, srećom to sada znaju svi, pravi heroj proteklih brutalnih ratova. On je život izgubio braneći komšiju Bošnjaka u centru Trebinja, na deset metara od policijske stanice. Ubili su ga oni čije su pohode nebrojeno puta blagosiljali upravo neki popovi.
Potom, odluku o obaveznom iseljenju stanarima zgrade u Zmaj Jovinoj broj četiri sveštena lica saopštila su nam 25. novembra, baš na „Dan prisajedinjenja” Vojvodine Srbiji, 90 godina od Prvog svetskog rata, kada je Velika narodna skupština, tvrde zli jezici, ubedljivom jednočetvrtinskom većinom usvojila odluku o prisajedinjenju. Isti zlobnici tvrde da je danas nemoguće pronaći originalni dokument sa te Velike skupštine, već samo kopije koje su u međuvremenu malkice „dorađivane”. Takođe, uporno se „zaboravlja” da je „severna srpska pokrajina” (došli smo dotle da je čak i ime Vojvodina nepoželjno izgovoriti) zapravo ratni plen Srbije.
Digresije radi, iako je reč o povelikom jubileju (jer 90 godina nije malo, čak ni za crkvena merila), sve te ceremonije i proslave „prisajedinjenja” nekako su delovale kiselo i nevoljko. A nemali broj vojvođanskih političara i uglednih ličnosti nije se pojavio čak ni na svečanosti u Izvršnom veću Vojvodine, kojoj je prisustvovao i lično Boris Tadić. Svi su se izgovarali „ranije preuzetim obavezama”, kišom koja je tog dana padala baš kao da i nebo plače, zimom i košavom. A Novim Sadom, Suboticom, Pančevom… kružio je tihi šapat i ironičan smeh da tu zapravo nema šta da se slavi, već da je reč o komemoraciji. I još se usput ponavljao onaj fazon iz februara ove godine, kada je u Kikindi osvanuo grafit: „Poruka za EU: Vratite nam Kosovo, evo vam Vojvodina!” Utisak ne vara, Dunav između Beograda i Novog Sada kanda postaje sve dublji pa će pametan čovek to primetiti na vreme.
Dakle, „srpska Atina” je lepo pogasila svoje bioskope, ali će da nikne TV Beseda. NDNV, najstarije nezavisno udruženje novinara na prostoru bivše Jugoslavije, sa čijih se prozora početkom devedesetih emitovao čuveni alternativni ulični dnevnik „Prozor” i sa kojeg su govorili mnogi prepametni i čestiti ljudi, ustupiće svoje kaljeve peći i zidove išarane potpisima slobodnih intelektualaca, novinara, umetnika, ni manje ni više nego Televiziji Beseda. Tamo gde se nekada pravio vojvođanski građanski list „Nezavisni”, sada će se praviti televizijske sveštene emisije.
Sada nas savetuju da se pobunimo, što ćemo svakako i uraditi jer to sve vreme i radimo. Ali nas savetuju i da nastupimo vizantijski, to jest da pišemo vladiki Irineju, onom istom koji je zabranjivao kobasicijadu u Turiji, Zmajeve dečje igre, umetničke performanse, letnje bašte kafića, a svoj „skromni” prostor istovremeno ustupljao kojekakvim ekstremističkim organizacijama i bivao viđan u ne baš lepim društvima kojekakvih „ratnih heroja”… ne bismo li ga odobrovoljili. Kao da mi ne znamo ko je on i kao da on ne zna ko smo mi.
E pa nećemo mu pisati! Ne samo zato što nam je onih četiri-pet popova jasno kazalo da je odluka crkvenih vlasti konačna i doneta nakon dugog razmišljanja nego i zato što vidimo dokle se stiže sa tim „vizantijskim pristupom” prema crkvi. Ako se uopšte iko seća, naša su deca osakaćena uvođenjem „veronauke” (a u stvari fundamentalističkog učenja o samo jednoj veri) sutradan nakon što je Slobodan Milošević izručen u Hag. Nekoliko godina kasnije, jedan ondašnji mladi visoki funkcioner DOS-a priznao mi je da su to učinili „da bi se dodvorili crkvi”. Pa su onda doneli i taj tupavi zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, čime su uvredili sve one silne naslednike, „obične građane”, koji već godinama uporno traže da se donese zakon o restituciji. Otišlo se i dalje pa je vladika Porfirije izabran za predsednika Saveta RRA, grad Novi Sad dobio je slavu Đurđic iako se istovremeno isti ti političari diče novosadskom „multietničnošću”. Dakle, sve sami primeri odvojenosti crkve od države.
I nema tu razuman čovek, pa makar bio ateista, ništa da zameri crkvi. Ako su nekada i tražili od države štošta, oni to odavno ne čine, jer im država i sama daje i više nego što im je potrebno a da i ne pitaju. A svaki srpski politički amater koji se spletom nesretnih istorijskih okolnosti ni kriv ni dužan nađe na mestu predsednika ili premijera, pokazuje neskriveni zanos u želji da se domogne i titule patrijarha. Zaboravljajući opet da crkva svoje vreme meri u vekovima i na nebesima, a da su oni, političari, tek kolateralna šteta od koje se izvlači što se izvući da.
Odosmo, dakle, iz Zmaj Jovine broj četiri. Sve se nadajući da ćemo nakon 18 godina možda dobiti neki lep prostor u kojem ćemo konačno imati i toalet.

(www.e-novine.com)

Podelite ovu stranicu!