DINKO GRUHONJIĆ: Četnici su luzeri, a i Srbija s njima

18 May 2015

...i to nikakvo šminkanje mrtvaca ne može promeniti

Zaista, iznenađujuće je koliku je količinu ozlojeđenosti izazvala nekakva odluka nekakvog suda o rehabilitaciji Dragoslava Mihailovića zvanog čiča-Draža u delu javnosti u Srbiji. Taj manjinski deo javnosti ponaša se kao da je upravo probuđen iz zimskog sna. Kao da ta četnička osoba nije rehabilitovana onog sekunda kada je režim Slobodana Miloševića krenuo da ubija, pali, pljačka i siluje po komšiluku. Sve što se od tada pa do danas dešavalo zapravo je samo “apgrejd”: četničku ideologiju rehabilitovali su redom i Vojislav Koštunica, i Boris Tadić, i njihovo raznorazni sateliti. Uz malobrojne iskrene izuzetke, u koje se svakako ne računa SPS, ma šta oni trabunjali o nekakvom svom antifašističkom poreklu.

Umesto jalovog kukanja i kritikovanja, valjalo bi u javnosti u Srbiji ali i na prostoru bivše Jugoslavije otvoriti raspravu otkuda tolika neutaživa potreba za rehabilitovanjem različitih nacifašističkih kvislinga? Odgovor je vrlo jednostavan: jer se jedino na taj način nacionalizmi mogu međusobno hraniti. No, ostavimo komšijama da brinu svoju brigu. Za Srbiju je pravo pitanje: ukoliko postoji toliki politički – a i društveni konsenzus – o tome da ovaj četnički komandant nije bio kvisling već je – avaj – bio antifašista, da li je onda ova tzv. uža Srbija u Drugom svetskom ratu uopšte bila na strani sila pobednica? Ili joj je možda Jugoslavija pružila mogućnost da se eskulpira od greha kolaboracije četnika, nedićevaca, ljotićevaca i ostale bagre sa nacističkim okupacionim režimom? Koliko je zaista partizanskih odreda bilo na području te tzv. uže Srbije? A koliko ih je bilo na području Vojvodine? Nije li Vojvodina nanovo dodeljena Srbiji nakon Drugog svetskog rata, da bi se povećao taj nedovoljno postojeći srbijanski antifašistički kapacitet? Pri tome, ne treba mešati Srbiju sa Srbima, koji žive i na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore…

Pošto je istorija, ona objektivna i naučna a ne ova revizionistička, već dala odgovor na to pitanje, trebalo bi i javnost obavestiti o tim nalazima. Ma koliko mučni i poražavajući bili za tu tzv. Srbiju.

Sa tog aspekta, dakle, sasvim je logično što u tzv. užoj Srbiji postoji društveno-politički konsenzus o rehabilitaciji četnika, o antikomunizmu i o anti-antifašizmu. Prosto, većina je dočekala svoju priliku da iskaže ono što misli i da bez bojazni priznaju da su preferirali gibanicu i rakiju, radije nego borbu protiv nacističkog okupatora.

U histeriji onih koji su slavili odluku o rehabilitaciji Draže, čuli su se ispred zgrade “Palate pravde” u Beogradu i uzvici: “Pobeda, pobeda!” E, jebi ga, nije pobeda. Okreni-obrni, četnici su luzeri Drugog svetskog rata. I to nikakvo šminkanje mrtvaca ne može promeniti. Neće četnici nikada učestvovati u paradi povodom Dana Evrope i Dana pobede. Sem, možda, ukoliko budu išli na samom čelu kolone, sa rukama podignutim uvis, u znak predaje.

Da li je odlukom suda o rehabilitaciji “čiče” većinska (uža?) Srbija je suštinski priznala da se slaže sa doktrinama četničke ideologije, a koje su zasnovane na teoriji krvi i tla? A javnosti je tobož najvažnije to što je Draža bio antikomunista. Dok su sasvim na margini pažnje tih četničkih idolopoklonika ostali njihovi dokazani koljački pohodi protiv ne-Srba, kojima su se otvoreno ponosili. Uostalom, ko još da brine o sudbinama tih preklanih inovernika?

Ni takav pristup nije iznenađujući, naročito ako imamo u vidu ratove iz devedesetih godina prošlog veka. Kada je zvanični Beograd u pitanju, oni su bili zasnovani pre svega na četničkoj ideologiji etničkih čišćenja prostora Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova. Priča o Srbiji kao o nekakvom “Pijemontu jugoslovenstva” u tom kontekstu bila je i ostala najobičnija laž. Jer su takvi ideolozi vazda Jugoslaviju shvatali kao kukavičje jaje velike Srbije.

U ratove iz devedesetih godina prošlog veka iz Beograda se kretalo sa tri prsta, šajkačom i kokardom i pesmom “Od Topole pa do Ravne gore” (što baš i nije neka metafora za “veliku Srbiju”). Nepojamni zločini koji su počinjeni u bosanskom Podrinju predstavljali su suštinski nastavak četničkih masovnih koljačkih pohoda iz Drugog svetskog rata, i ne samo u Podrinju, nažalost. Sve što je etnički očišćeno u Hrvatskoj i u Bosni krunisano je genocidom u Srebrenici. Normalizacijom četništva i rehabilitacijom Draže Mihailovića, Srbija je i zvanično priznala da i danas odobrava zločine etničkog čišćenja i genocida iz ratova devedesetih godina.

Rehabilitacijom četničkih luzera, Srbija je i sama priznala da je luzer. S tim u vezi, uslediće i posledice, ukoliko se ne desi čudo pa se osnuje neka Liga antifašista Srbije, na primer. Ili možda Liga antifašista Vojvodine

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!