DIMITRIJE BOAROV: Vojvođanska ekonomija – istine i zablude

02 Jun 2009

Sažetak: Velika većina građana Autonomne Pokrajine Vojvodine, jedinog “ustavnog konstituensa” n

boarov.jpgSažetak: Velika većina građana Autonomne Pokrajine Vojvodine, jedinog “ustavnog konstituensa” nekadašnje SFR Jugoslavije koji je posle dve decenije od sloma te državne zajednice ostao u sastavu Srbije, uprkos dugom razdoblju snažnog političkog pritiska najradikalnijih srpskih nacionalnih snaga i uprkos krupnim unutrašnjim promenama u nekadašnjoj veoma šarolikoj etničkoj strukturi tokom teških “Miloševićevih godina”, na parlamentarnim izborima 11. maja 2008. godine, glasala je za stranke koje su za prioritet svog političkog programa istakle “evropsku ideju”. Iako su demokratske snage Srbije u Vojvodini uvek imale znatan oslonac, a poslednjih godina i tanku prevagu u Pokrajinskoj skupštini, ovaj rezultat predstavlja izvesno iznenađenje s obzirom da su i srbijanske političke stranke demokratske orijentacije podržale novi Ustav Srbije, donet 2006. godine, u kome je autonomija Vojvodine ostala bez ozbiljnih autonomnih atributa u domenu zakonodavne i sudske vlasti, kao i s obzirom na činjenicu da su centri ekonomske moći iz Beograda privatizovali osnovne vojvođanske resurse u svom interesu i bez ikakvog uticaja vojvođanskih političkih institucija.
Ključne reči: Evropski identitet, regija Vojvodina, autonomija, pritisak nacionalista, marginalizacija nacionalnih manjina, ustavno pitanje, tranzicija


Uvod

U privredno i infrastrukturno najrazvijenijoj pokrajini Srbije, Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, u poslednje dve decenije došlo je do vrlo krupnih političkih, ekonomskih i populacionih promena, pa se činilo da će i njen tradicionalni “evropski identitet” vezan za istorijsko iskustvo, za težnju ka autonomnosti u svakoj državnoj zajednici u kojoj je tokom istorije bila, za duh međunacionalne i međuverske tolerancije, za privrženost radu i redu, te za generalnu orijentaciju njenih građana prema evropskom načinu života, evropskim civilizacijskim vrednostima i evropskim integracijama – biti i sam definitivno promenjen. U ovom radu pokušaćemo da pokažemo da ovogodišnji rezultati parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora u Srbiji, na kojima su proevropske i građanske snage u Vojvodini veoma jasno pobedile političke organizacije nacionalističke i radikalne orijentacije, predstavljaju simptom oporavka tradicionalnog vojvođanskog identiteta i signal da će ova pokrajina moguće postati još jače uporište prozapadnih i demokratskih snaga u Srbiji.
Ta uloga Vojvodine u Srbiji, da ponovo postane njen svojevrsni most ka Evropi, u velikoj meri je ograničena njenom suženom autonomijom unutar jedne vrlo centralizovane države i posle promene Ustava Srbije (“Miloševićevog ustava” iz 1990. godine), jer ni novi Ustav Republike Srbije, donet 2006. godine, nije doneo očekivanu realnu decentralizaciju. Naime, Vojvodina tim novim ustavom nije povratila autonomnost u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti, ali je, ipak, ponovo dobila izvesne sužene vidove “ekonomske autonomije”, pošto je stekla pravo na sopstvenu imovinu, određene “izvorne” budžetske prihode i ustavno pravo da pokrajinski budžet translatorno raste (ili pada) sa republičkim budžetom (Ustavom joj se garantuje budžet u visini od 7 odsto državnog budžeta, mada se na teritoriji Vojvodine prikupi oko 40 odsto svih fiskalnih prihoda Srbije).
Uprkos izneverenih očekivanja od novog Ustava Srbije, građani Vojvodine su najviše glasova na izborima 2008. godine, ipak, dali Demokratskoj stranci, koja je zajedno sa strankama desnice, Srpskom radikalnom strankom i Demokratskom strankom Srbije premijera dr Vojislava Koštunice, učestvovala u pripremi tog novog ustava, jer im je ona garantovala proevropski put Srbije, dok su druge vodeće političke snage najavljivale zaoštravanje spora sa Zapadom oko Kosova. Na osnovu toga se može izvući generalni zaključak da je Vojvođanima danas važnija evropska integracija Srbije, čak i od sopstvene autonomnosti unutar Srbije (a, dakako, iz toga proizilazi da im je “evropski put” važniji i od Kosova).
Inače, svako ko pokušava da pronikne u aktuelne prilike u Vojvodini treba da ima na umu i neke geopolitičke činjenice. Pre svega da je reč o pokrajini koja zauzima severni deo Srbije, a geografski se nalazi u centralnoevropskom prostoru, u južnom delu Panonskog basena, između Dunava i Tise, Save i Dunava i niz Dunav do Potkarpatja. Ona se prostire na 21.506 kvadratnih kilometara i karakteriše je izuzetno visok procenat ravničarskog, kvalitetnog obradivog zemljišta.
Prema podacima o popisu stanovništva Republičkog zavoda za statistiku u Beogradu, koji je obavljen 2002. godine, u Vojvodini je živelo 2.031.992 stanovnika – od čega se 65,05 odsto izjasnilo da su Srbi, dok su ostali pripadnici dvadesetak većih i manjih manjinskih nacionalnih zajednica. U Srbiji bez Kosova (uključujući Vojvodinu) na ovom popisu se 82,86 odsto građana izjasnilo da su Srbi.
Koristeći, dalje, geopolitički rečnik, može se reći da je prosečno učešće Vojvodine u Srbiji bez Kosova, oko 28,2 odsto (teritorija 27,7 odsto, stanovništvo 27 odsto, društveni proizvod preko 29,8 odsto ).

Na izborima – prevaga proevropskih snaga samo u Vojvodini

Na gore spomenutim, poslednjim prevremnim parlamentarnim, izborima koji su u Srbiji održani 11. maja 2008. godine, proevropske demokratske snage  ostvarile su apsolutnu prevagu samo u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, gde su zbirno uzevši dobile 54 odsto glasova, pri izlaznosti birača od preko 60 odsto, u biračkom telu od ukupno 1.720.000 birača . U Centralnoj Srbiji, pri sličnoj izlaznosti, u biračkom telu nešto većem od 4.000.000 glasača, isti krug proevropskih stranaka dobio je na ovim izborima ukupno 45,14 odsto glasova. To jednostavno znači da su glasovi iz Vojvodine na ovim izborima podigli ukupan rezultat proevropskih snaga u Srbiji na 47,22 odsto glasova, što je bilo nedovoljno da ova politička grupacija samostalno sačini novu Vladu Srbije, pa je ona radi preuzimanja izvršne vlasti bila prinuđena da uđe u koaliciju sa političkom grupom koju je predvodila Socijalistička partija Srbije (stranka koju je od komunista i socijalista osnovao pokojni Slobodan Milošević, 1990. godine), a koja je u Srbiji, na spomenutim majskim parlamentarnim izborima, osvojila 7,57 odsto glasova (u Vojvodini 5,19 odsto glasova). Zato što su socijalisti prihvatili Sporazum o stabiliziciji i pridruživanju koji je pred same izbore parafiran u Briselu uz “svedočenje” predsednika Srbije Borisa Tadića (a koalicija sa Liberalno demokratskom strankom, koja još jedina u novom sazivu Skupštine Srbije prihvata SSP sa EU – ne bi donela parlamentarnu većinu).
Ako, dakle, ove izborne rezultate uporedimo sa rezultatima predhodnih (takođe prevremenih) parlamentarnih izbora, koji su održani 21. januara 2007. godine, videćemo da su spomenute “proevropske snage” (one koje su bile prekoračile cenzus od 5 odsto glasova) tada u Vojvodini dobile tek 43 odsto glasova, pri sličnoj izlaznosti birača (a u centralnoj Srbiji još manje). Jednostavno rečeno, za poslednjih godinu i po dana proevropske snage u Vojvodini su na izborima za republički parlament poboljšale svoj izborni rezultat za oko 11 procentnih poena, što je gotovo neverovatno velika promena u samo godinu dana.
Još upečatljivija promena opredeljenja u biračkom telu Vojvodine u korist “evropske orijentacije” dogodila se na izborima za Skupštinu Autonomne Pokrajine Vojvodine, koji su ovoga puta održani paralelno sa parlamentarnim izborima. Naime, na redovnim izborima 2004. godine, pri veoma niskoj izlaznosti od samo 38 odsto, stranke i političke grupe, koje sada aproksimativno (neke su se utopile u DS) kvalifikujemo kao proevropske, osvojile su 70 od ukupno 120 mandata, dok se posle izbora 2008. godine može reći da Demokratska stranka predvodi proevropski blok koji je osvojio 86 mandata, a čak i sama ima većinu u pokrajinskom parlamentu sa 62 sopstvenih mandata.
Dakle, desničarske nacionalističke snage, za koje je izgledalo da su na prelazu iz 20. u 21. vek  u Vojvodini stekle “kontrolnu poziciju”, iznenađujuće uverljivo poražene su na svim izborima u Vojvodini 2008. godine. Na primer, stranka najekstremnijih nacionalističkih opredeljenja, Srpska radikalna stranka dr Vojislava Šešelja, na pokrajinskim izborima 2004. godine bila je osvojila 37 mandata (3 više od Demokratske stranke, kao najjače u proevropskoj grupi), a na izborima 2008. godine dobila je tek 25 mandata (to jest, 12 manje nego pre četiri godine, a 37 manje od Demokratske stranke). Radikali su na majskim izborima 2008. godine glatko izgubili i lokalne izbore u glavnom gradu Vojvodine, Novom Sadu, u kome su 2004. godine osvojili najviše odborničkih mandata u gradskoj skupštini i u kome je te godine njihova kandidatkinja pobedila na direktnim izborima za gradonačelnika. Slično pomeranje u biračkom telu dogodilo se i u većini vojvođanskih gradova. U ukupno 45 vojvođanskih opština, koalicija Demokratske stranke i G-17 plus, pod nazivom Za evropsku Vojvodinu, dobila je većinu u 38 gradskih skupština. Nakon stvaranja vladajuće koalicije demokratskih snaga sa socijalistima na republičkom nivou, postignut je sličan dogovor i u Vojvodini pa se može dogoditi da radikali zadrže vlast samo u jednoj ili dve opštine u Pokrajini, a u predhodnom mandatu kontrolisali su vlast u 7 od 10 najvećih vojvođanskih opština.
Povodom ovih činjenica postavlja se pitanje šta je presudno uticalo na ovakav zaokret opredeljenja u biračkom telu Vojvodine, posebno u poslednjih godinu dana, to jest, postavlja se pitanje da li se Vojvodina na dugi rok vraća svom tradicionalnom proevropskom identitetu ili je, možda, reč o sticaju određenih okolnosti koje su trenutno išle na ruku proevropskim političkim organizacijama, a koje su kratkoročnog karaktera?
Odgovor na ova pitanja na izvestan način otežava okolnost da su autohtono vojvođanske stranke (one koje imaju sedište na teritoriji Vojvodine, a ne u Beogradu), a koje se kontinuirano zalažu za „evropsko otvaranje Srbije“ i za revitalizaciju pokrajinske autnomije ili pak konstituisanje „nacionalnih teritorijalnih autonomija“ (mađarske nacionalne stranke u Vojvodini), na majskim izborima 2008. godine pokazale izvesno nazadovanje, a reč je o koaliciji „Zajedno za Vojvodinu“, koju su sastavili Liga socijaldemokrata Vojvodine i neke manje stranke i grupe, i o „Mađarskoj koalicija“, sa tri stranke mađarske nacionalne manjine. Naime, u Skupštini AP Vojvodine koalicija „Zajedno za Vojvodinu“ je osvojila 5 mandata (2 manje nego na predhodnim izborima), a „Mađarska koalicija“ 9 mandata (takođe 2 manje nego pre četiri godine), što praralelno sa snažnim jačanjem pozicije Demokratske stranke u Pokrajinskoj skupštini – znači da je njihova politička težina bitno smanjena, jer se izvršna vlast demokratske orijentacije u Vojvodini ovoga puta može održati i bez njihove podrške, što u predhodnom mandatu nije bio slučaj.
U stvari, praktični neuspeh Lige socijaledemokrata Vojvodine i autonomističke organizacije koje je ona okupila u izbornu koaliciju za majske izbore 2008. godine na izvestan način potkopava raširenu tezu da je evropska orijentacija u Vojvodini tesno povezana sa autonomističkim i demokratskim težnjama u ovoj pokrajini, a ta teza najlapidarnije je definisana kroz slogan da je „pitanje vojvođanske autonomije demokratsko pitanje Srbije“. Tim pre što je Demokratska stranka uložila svoj autoritet u projekat Ustava Srbije koji je usvojen 2006. godine (i na tom projektu praktično sarađivala sa Koštunicinom Demokratskom strankom Srbije i Šešeljevom Srpskom radikalnom strankom), a taj ustav je praktično odbačen u Vojvodini na ustavnom referendumu koji je održan oktobra te godine, uz javno pozivanje na bojkot koje je stizalo iz Lige socijaldemokrata Vojvodine i mnogih drugih političkih grupa u Novom Sadu.
Reč je o promeni Miloševićevog ustava, kada su tri najjače političke stranke u Srbiji – Demokratska stranka, Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije, u gotovo tajnim pregovorima postigle saglasnost o novom ustavu, pa su, po proceduri koji je predviđao stari, raspisale referendum o novom tekstu ustava za 28. i 29. oktobar 2006. godine, a da je javnost upoznata sa tekstom tog ustava samo desetak dana pre nego što se o njemu glasalo.
Zanimljivo je naglasiti da taj Ustav Srbije doista nije prihvaćen na teritoriji Vojvodine, jer je na spomenuti referendum od 1.697.096 upisanih birača, izašlo samo 779.711 birača ili 45,9 odsto upisanih birača, a za novi ustav je glasalo njih 724.897. To znači da samo na teritoriji Vojvodine u okvirima Srbije nije postignuta potrebna izlaznost birača od 50 odsto, kako je predviđao stari ustav, kao i da je za novi ustav na teritoriji Vojvodine glasalo tek 42,7 odsto birača od ukupnog biračkog tela u Pokrajini. Inače, u celini, prema zvaničnim podacima (koje mnogi smatraju „nategnutim“), za novi ustav u Srbiji je glasalo 51,4 odsto biračkog tela.
Posle takvog rezultata glasanja za Ustav Srbije 2006. godine, smatralo se da će u Vojvodini opasti popularnost sve tri političke stranke koje su politički promovisale novi ustav, a naročito Demokratske stranke. To jest, procenjivalo se da će Vojvođani u znatnoj meri napustiti i Demokratsku stranku, razočarani što taj novi ustav nije revitalizovao autonomiju Vojvodine, prema načelima i rešenjima koja su postojala pre dolaska Miloševića na vlast u Srbiji i pre njegovog ustava iz 1990. godine, koji je Vojvodinu srozao sa nivoa konstituensa Savezne Federativne Republike Jugoslavije i kvazi republike (države) u toj državnoj zajednici – do jednog od „oblika lokalne teritorijalne autonomije“ . Dogodilo se, međutim, nešto suprotno – Demokratska stranka je ojačala na majskim izborima, jer se praktično glasalo „između Evrope i Kosova“, mada to nije izgovorila nijedna stranka. Dakle, prvo objašnjenje ovog naizgled zbunjujućeg obrta leži u tome da tema autonomije Vojvodine i novog ustava zapravo i nije bila glavna izborna tema na majskim izborima 2008. godine, nego je pitanje „evropskog puta“ bilo glavno, pa su sva druga krupna politička pitanja bila potisnuta u drugi plan.
Ipak, makoliko je taj novi ustav razočarao pristalice jačanja autonomije Vojvodine, on je doneo izvesno povećanje ekonomske autonomnosti pokrajinske vlasti (što ćemo kasnije objasniti), pa je verovatno shvaćen kao mali, ali dodatni korak u pravcu revitalizacije autnomnosti Vojvodine unutar Srbije. Jednostavno, evropska orijentacija i evropski identitet Vojvodine i dalje ostaju povezani sa „idejom autonomije“, iako to tako ne izgleda na prvi pogled.
Na kraju, kada je reč o majskim izborima 2008, sva objašnjenja za stagnaciju (sa tendencijom opadanja) “autohtonih” vojvođanskih i autonomističkih stranaka i grupa u Vojvodini mogu se podvesti pod generalnu ocenu da takve stranke objektivno imaju male šanse u biračkom telu dok se Srbija klati između toliko udaljenih i suprotstavljenih alternativa kao što su evropska perspektiva, na jednoj, i kosovski ćorsokak, na drugoj strani, pa je većini birača u Pokrajini i dalje važnije “spasavanje” Srbije od desničarske “istočne avanture”, nego spasavanje Vojvodine od centralističke hegemonije Beograda. Pojednostavljeno, kad prilike postanu normalnije – možda će i vojvođansko i pitanje širih kolektivnih manjinskih prava u Srbiji imati normalniji kontekst.

Pritisci na Vojvodinu i težnje da se njen identitet “homogenizuje” sa Srbijom

Kao što je poznato, a ovde je potrebno ponoviti, Vojvodina je u vreme vladavine Slobodana Miloševića u Srbiji i SRJ (u razdoblju 1987-2000. godine) bila pod žestokim pritiskom srpskih nacionalističkih i centrističkih snaga koje su imale za cilj da ustavnim obesmišljavanjem njene autonomije stave pod svoju kontrolu njene materijalne resurse uoči političkih i oružanih sukoba za “teritorijalno nasleđe” bivše SFRJ, da iskoriste glas Vojvodine u federalnim organima za nametanje volje Srbije u pogledu budućnosti nekadašnje SFR Jugoslavije i da naseljavanjem srpskog stanovništva koje se povlačilo iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova smanje nacionalnu šarolikost Vojvodine i u njoj postignu visoku brojnu nacionalnu “prevlast” Srba, kako bi se na dugi rok ova teritorija obezbedila od “secesionističkih alternativa”, kako su naglašavali protivnici vojvođanske autonomije.
Sve do Ustavnih amandmana 1967. i 1968. i novog Ustava SFRJ 1974. godine, položaj autonomne Vojvodine u Srbiji i Jugoslaviji bio je daleko od deklarativno normirane samoupravne samostalnosti i karakterisalo ga je stalno “relativno ekonomsko zaostajanje” (posebno izraženo u vreme kolonizacije imanja proteranih 300.000 Nemaca 1945. godine srpskim stanovništvom iz Bosne, Crne Gore i Hrvatske, te u vreme prisilne socijalističke kolektivizacije početkom pedesetih godina). Tek kada je Vojvodina ustavnim promenama postala ne samo deo Srbije već i “konstitutivni element” jugoslovenske federacije (te donela svoj ustav 28. februara 1974) – ona je zapravo dobila punu zakonodavnu, izvršnu i sudsku autonomiju, kao i mogućnost samostalnog raspolaganja akumulacijom i vođenja razvojne politike. Praktično, ona je postala jedna od osam članica jugoslovenske federacije.
Problem se sastojao u tome što Srbija istovremeno nije konstituisana kao federalna jedinica na “užem području” (dakle mimo svojih pokrajina – Vojvodine i Kosova), pa se javio pravni paradoks da predstavnici Vojvodine i Kosova mogu odlučivati o svim pitanjima Srbije, pa i o njenom ustavu (to jest staviti veto na njegove promene), a predstavnici “preostale Srbije” nemaju praktično nikakve ingerencije u svojim delovima – autonomnim pokrajinama. U Beogradu je ovakvo rešenje shvaćeno kao namerno slabljene Srbije (“cepanje na tri dela”) i kao zavera Jugoslavije protiv srpskih nacionalnih interesa. Posle Titove smrti to nezadovoljstvo srpskog komunističkog centra u Beogradu, uz pomoć tradicionalnih srpskih nacionalističkih snaga, eskaliralo je u nacionalistički populizam i komunistički bonapartizam, koji je predvodio i personifikovao Slobodan Milošević.
Organizujući na najekstremnijim srpskim nacionalističkim parolama “narodne mitinge” u Vojvodini, uglavnom među kolonizovanim stanovništvom, koje se još nije “odomaćilo” u novom kraju i koje je stalno nosilo frustraciju neželjenih “dođoša” (arivista) i lošu savest državno-privilegovanog sloja (stalno sklonog novoj vlastodržavnoj promociji i korupciji) – srpsko političko voćstvo, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, pod parolom “borbe protiv političke birokratije” srušilo je autonomiju Vojvodine oktobra 1988. godine, ukinulo pokrajinski ustav i donelo unitarni ustav Srbije 1990. godine, u kojem je autonomija Vojvodine zadržana samo kao ispražnjena fasadna instituicija (da bi se slična “autonomija” navodno ostavila i Albancima na Kosovu).
Političko samoubistvo Vojvodine proizašlo na tobože “narodnim zahtevima” samih građana Vojvodine, krajem osamdesetih godina 20. veka, izvedeno je zapravo zbirnim dejstvom strahovitog političkog i medijskog pritiska iz Beograda, te uzdržanošću ostalih političkih centara u Jugoslaviji iz straha da će i oni “doći na red” Miloševićevog “narodnog pritiska”. U tehničkom smislu ono je posle pobede na uličnim demonstracijama obezbeđeno preko izvanredno temeljne kadrovske smene do najnižih političkih nivoa. Mada precizni podaci nikad nisu objavljeni, procenjuje se da je tokom te takozvane Miloševićeve “Antibirokratske revolucije” u Vojvodini smenjeno oko 40.000 političkih funkcionera, visokih državnih činovnika, sudija i šefova policije, direktora i upravnika prosvetnih ustanova i zdravstvenih centara, informativnih ili kulturnih kuća. Od svakih 100 direktora privrednih firmi, smatra se da smenjeno 80. Samo u glavnom gradu Vojvodine, Novom Sadu, u svih pet banaka smenjeni su generalni direktori, a istu sudbinu doživeli su i vrhovi naftne privrede, željeznice, PTT sistema itd. Zamenjeni su kompletni urednički kolegijumi u televiziji i u svim pokrajinskim novinama, čak i u onima na mađarskom, rumunskom, slovačkom i rusinskom jeziku.
Nakon obaranja vojvođanske autonomije, oktobra 1988. godine, ubrzanu političku degradaciju Vojvodine u korak je pratio proces naglog siromašenja njenih građana i ekonomska regresija cele pokrajine, jer je tek »osvojena« pokrajina izložena gotovo bukvalnom pljačkanju, da bi se najviše na njenim resursima finansirali Miloševićevi ratovi po Jugoslaviji. Nevladina organizacija »Forum V-21«, koju je u leto 2001. godine osnovao nekada jedan od vodećih vojvođanskih političara Boško Krunić, pripremila je jedan dokument o pljačkanju Vojvodine između 1989. i 2000. godine .
U ovom katalogu gubitaka Miloševićeve, takozvane Antibirokratske narodne revolucije – podseća se da je Vojvodina 1989. godine ostvarila društveni proizvod od oko 6 milijardi američkih dolara, a Srbija bez autonomnih pokrajina oko 12 milijardi dolara, što znači da je tada ona imala oko 3000 dolara društvenog proizvoda po stanovniku, prema Srbiji bez AP, sa oko 2000 dolara po stanovniku. Posle spomenutih 11 godina »jedinstva« u Srbiji, društveni proizvod po stanovniku je u Vojvodini opao na oko 1200 dolara, a u Srbiji bez pokrajina na oko 840 dolara, što znači da su gubici društvenog proizvoda u Vojvodini bili daleko veći.
Kada se pogled fokusira na zaposlene, koji su realno gubili taj proizvod, prema računici Foruma V-21, u Vojvodini je u tom razdoblju po jednom zaposlenom zabeležen gubitak proizvoda od oko 48.000 američkih dolara, a u Srbiji bez AP oko 30.000 dolara. Tu nepovoljnu razliku za Vojvodinu ne ublažava mnogo okolnost da je u pokrajini u tom razdoblju broj zaposlenih smanjen za oko 11 odosto (za 73.000), a u Srbiji bez AP za oko 17 odsto (za 300.000).  U celini, u razdoblju »bez autonomije«, Vojvodina je imala gubitak društvenog proizvoda od blizu 28 milijardi dolara,  prema gubitku Srbije bez AP od oko 55 milijardi dolara – u oba slučaja prema ekonomskom nivou iz 1989. godine.
Pored ove makro računice, V-21 u spomenutom dokumentu daje još niz drugih pokazatelja koji osim gubitka proizvoda ilustruju i gubitak kapitala u Vojvodini (imovina po zaposlenom je smanjena za blizu 16.000 dolara, a društvenog kapitala po zaposlenom je uništeno preko 10.000 dolara) i niz drugih pokazatelja koji dokazuju da je Vojvodina ekonomski razarana temeljnije nego Srbija bez autonomnih pokrajina – to jest da je bilo pljačkanja Vojvodine, kako bi se usporilo naglo siromašenje Srbije. Na kraju je došlo skoro do »ujednačavanja« siromaštva – zapravo do zajedničke ekonomske kastrofe, u kojoj je Vojvodina, kao nekada razvijenija, dakako prošla mnogo gore.
Da bi pokazao da je Vojvodina izgubila sva prava s Miloševićevim ustavom,  novosadski advokat Slobodan Beljanski se u opisu novog statuta Vojvodine , koji donet na osnovu Ustava Srbije iz 1990. godine, odlučio da nabroji šta sve “autonomna pokrajina” nema prava autonomno da radi. Vojvodina ne može da donosi zakone, da odlučuje o svojoj teritoriji, da odlučuje o svojim prihodima, da uređuje upotrebu službenog jezika i pisma (valjda je upravo to domen “posebnih nacionalnih i kulturnih svojstava”), da donosi punovažan statut, da odlučuje o neizvršavanju sopstvenog opšteg akta ili odluke (izvršiće ih republički organ), da donosi samostalan program razvoja Pokrajine, i tako redom.
Može se reći da se autonomistički pokret u Vojvodini počeo realno oporavljati tek krajem 1994. godine, kada su ljudi u osiromašenoj Pokrajini počeli da shvataju da nemaju nikakvu institucionalnu branu prema bezdušnoj centralističkoj eksplataciji koju je zaveo Miloševićev štab u Beogradu. Vojvođanski klub je, osetivši to sve šire »otrežnjenje« naroda od nacionalističke euforije, 17. septembra 1994. godine, proglasio »Platformu za savremenu autonomiju Vojvodine«, u kome se težište borbe za opstanak vojvođanske ideje pomera na ekonomska pitanja.
Uprkos naglašeno mirnog tona, ovu Platformu pokreću vrlo nedvosmislene i tvrde ocene: da je tadašnji Ustav Srbije zadržao samo formalno postojanje Vojvodine kao autonomne pokrajine, da joj centralizovana državna organizacija ne ostavlja nikakve elemente autonomnosti, da su ekonomska eksploatacija i politička zavisnost izraženiji nego ikada, da aktuelni status Vojvodine nema nikakvih temelja ni u istoriji, ni u tradiciji ovog područja, ni u savremenim potrebama ovdašnjih građana i da je najnepovoljniji za sve vojvođanske etničke kolektivitete, uključujući i vojvođanske Srbe. Krajem 1995. godine, u povoljnom trenutku posle Dejtonskog sporazuma, učinjeni su dodatni napori da se oko jedne nove verzije spomenute Platforme – koja je dobila naziv “Manifest za autonomiju Vojvodine” – okupe sve vojvođanske političke snage. Uspeh je bio samo delimičan, pa je u Novom Sadu, u hotelu “Vojvodina”, 7. decembra 1995, taj Manifest potpisalo 17 vojvođanskih stranaka i političkih grupa (a nijedna iz Beograda), kao i nevladinih i nepolitičkih udruženja. Zanimljivo, od jačih političkih stranaka ovaj manifest je potpisala Čankova Liga socijaldemokrata, ali to nisu učinili Reformisti, niti mađarske stranke.
Inače, u ovom Manifestu, pored poznatih ocena o obespravljenosti Vojvodine u Miloševićevoj Srbiji, ovoga puta je naglašena ocena da autonomna Vojvodina “nikog ne isključuje već svakog prihvata, uključujući i onaj deo većinskog srpskog nacionalnog korpusa koji se sticajem ratnih neprilika nastanjuje u Vojvodini i koji će moći svoj status i svoje specifičnosti adekvatnije rešavati u autonomiji, kao i deo starosedelačkog vojvođanskog stanovništva koji je zbog istih ili sličnih razloga napustio Vojvodinu, ali bi u drukčijim prilikama od postojećih bio motivisan da se u nju vrati”. Pojednostavljeno, ističe se da je autonomija podjednako potrebna i onima koji su u Vojvodinu došli i onima koji su iz nje isterani, sasvim u duhu principa tolerancije koji se stavlja na prvo mesto među karakteristikama Vojvodine.
U Manifestu za autonomiju Vojvodine postavlja se pet zahteva: da se što hitnije pokrene ustavna procedura za promenu Ustava Srbije i Jugoslavije; da se tim promenama Vojvodina konstituiše kao autonomna zajednica »u sastavu Republike Srbije i SR Jugoslavije i istovremeno kao moderna regija Evrope sa mogućnošću interesnog povezivanja sa regijama susednih i drugih zemalja Evrope«; da se u njoj ostvaruju kolektivna prava nacionalnih manjina«, a kroz personalnu uniju i njihov »politički subjektivitet«; da se Vojvodina konstituiše kao “humana zajednica” i kao “laička zajednica”; da Vojvodina treba da ima “originerni politički i pravni subjektivitet zasnovan na ustavnom principu pretpostavljenih nadležnosti u korist Autonomije, a saglasno utvrđenom republičkom isključivom nadležnošću”; te, napokon, da se takav status Vojvodine u republici Srbiji i SRJ “utemelji i trajno garantuje onim aktima međunarodne zajednice kojima se uređuju svi drugi odnosi na prostoru predhodne Jugoslavije”.
Posle propasti Konferencije u Rambujeu, a pre početka NATO bombardovanja SRJ (24. marta 1999), na Trećem kongresu Lige socijaldemokrata Vojvodine (26. i 27. februara 2000), njen vođa Nenad Čanak je zaoštrio pitanje autonomije Vojvodine deklaracijom “Vojvodina republika”, koja je asocirala na stare parole albanskih secesionista. Tom prilikom on je doslovno rekao: »Mi se ne zalažemo za izdvajanje Vojvodine iz Srbije, ali se zalažemo za redefinisanje odnosa između Vojvodine i Srbije. Tražimo da sami raspolažemo svojom imovinom. Vojvodina je stvorena kao multinacionalna, multikonfesionalna i multikulturna zajednica i Slobodna Vojvodina mora biti zajednica ravnopravnih građana i naroda«.
U programskom dokumentu »Vojvodina Republika«, takođe, se ističe da bi se znamenja ove republike  »javno isticala uz zastavu, himnu i grb Srbije koja bi bila federalna država sa pet federalnih jedinica (Vojvodina, Šumadija, Jugoistočna Srbija, grad Beograd sa okolinom, Sandžak i Kosovo) sa višim i nižim stepenom autonomije«. Sublimirajući sve razloge zašto se bitka za stvarnu autonomiju Vojvodine pojavljuje u formi zahteva za republikom, Čanak je naglasio da »nama Vojvođanima republika treba zato da više nikada Vojvođani ne dođu u situaciju da njihovom sudbinom upravlja politička klika ili klima u Beogradu i da se njihova istorijski izborena autnomija može jednim potezom pera oduzeti«. No, ni centralnim opozicionim strankama u Srbiji nije se svidela Čankova »Vojvodina Republika«, a da ne govorimo o tadašnjim strankama vlasti.
Napokon, kada je jula 2000. godine Slobodan Milošević, pogrešno procenio da je pravi trenutak za raspisivanje prevremenih izbora i kada ih je zakazao za 24. septembar, vojvođanske teme su gurnute u drugi plan, sa čim su se saglasile i pokrajinske stranke, pa se cela opozicija okupila kao pokret u koaliciju “Demokratska opozicija Srbije” (DOS) u podršci predsedničkom kandidatu Vojislavu Koštunici (iako on sam, kao politička ličnost, nije odgovarao autonomistima – pa čak nije hteo da prihvati ni deklaratornu izjavu DOS-a o autonomiji Vojvodine). Uprkos tih okolnosti, Koštunica je u Vojvodini osvojio 57 odsto glasova (Milošević 29 odsto), dok su kandidati DOS-a za tadašnje Veće građana Skupštine SRJ dobili 55 odsto glasova (SPS-JUL 33 odsto). Pobeda DOS-a na lokalnim izborima u Vojvodini je bila još uverljivija, pa je ova grupacija dobila premoć u 38 opštinskih skupština (od ukupno 45). Pored poraza koalicije SPS-JUL i u Vojvodini je zabeležena prava katastrofa Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove . U izborima za Skupštinu Vojvodine DOS je odneo lavovsku pobedu, pa je od 120, zauzeo 117 mesta. Kasnije će se, međutim, desničarske snage, zbog svađa unutar DOS-a, oporaviti i ostvariti snažan porast uticaja na na parlamentarnim izborima 2003. godine i lokalnim izborima 2004. godine.
Tek posle više od pola godine dominacije DOS-a u Skupštini Vojvodine, ovaj reprezentativni pokrajinski organ, polovinom 2001. godine, usvojio je »Platformu Pokrajinskog izvršnog veća o ostvarivanju ustavnih nadležnosti i autonomije Vojvodine«, dokument u kome je zatraženo da se bar bolje iskoriste nekakve autonomističke mogućnosti Ustava Srbije iz 1990. godine i u kome je usvojeno načelno opredeljenje da se »ostvarivanje ustavne nadležnosti APV, kao i dugoročno ustavno uređenje APV realizuje u etapama«. U toj platformi zatraženo je da se Pokrajini omogući, izmenama preko 100 republičkih zakona, »obavljanje vlastitih normativnih i izvršnih nadležnosti« u upravi, zdravstvenoj zaštiti, zdravstvenom osiguranju, regulisanju službene upotrebe jezika, socijalnoj zaštiti, penzijskom i invladskom osiguranju, obrazovanju, društvenoj brizi o deci, radnim odnosima i zapošljavanju, učeničkom i studentskom standardu, kulturi, prostornom i urbanističkom planiranju, građevinarstvu, stambeno komunalnoj delatnosti, javnim finansijama, poljoprivredi, javnom informisanju, svojinskim odnosima, sportu i zaštiti životne okoline. Oko trećina ovih zahteva, sa veoma niskim nivoom nadležnosti, usvojena je krajem februara 2002. godine u Skupštini Srbije u obliku takozvanog »Omnibus zakona” o Vojvodini. Kasnije je ova Platforma, početkom 2006. godine delimično revidirana, ali su u njoj ostali ključni zahtevi u vezi sa zakonodavnim, izvršnim i sudskim ovlašćenjima.
Od potonjih autonomističkih zahteva treba još spomenuti Subotičku inicijativu koja je usvojena na Prvoj vojvođanskoj konvenciji koja je održana u Subotici 28. februara 2004. godine. Ovaj dokument koji se poziva na Deklaraciju o regionalizaciji Skupštine evropskih regiona, koja je usvojena 1996. godine, zatražio je od građana “da daju glas podrške programu izvorno demokratske Vojvodine za ostvarivanje prava Pokrajine na vlastiti konstitutivni akt i sopstvene zakone, na fondove i poreze, na gazdovanje i planiranje sopstvenim resursima i rezultatima stvaranja, za punu regionalizaciju, decentralizaciju, samoupravu gradova, opština i regija u državi Srbiji, za regionalizovanu i decentralizovanu Vojvodinu koju čine Srem, Banat i Bačka.”
Nakon još nekih ustavnih inicijativa iz Vojvodine (nevladine organizacije Forum iuris i drugih) da se u Srbiji izvede ustavna reforma i revitalizuje vojvođanska autonomija, u jesen 2006. godine iznenada je postignut spomenuti konsensus između Demokratske stranke Srbije, Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke o tekstu novog ustava Srbije i o raspisivanju referenduma za njegovo usvajanje. U Vojvodini, kao što je napred naglašeno, taj referedum nije uspeo, jer novi ustav nije doneo očekivani napredak njene autonomnosti.
Naime, kada je konačan tekst Ustava obnarodovan ispostavilo se da je na generalnom planu vojvođanskoj autonomiji „oduzet” specifični istorijski i politički osnov. Zatim, da joj nisu vraćene ni zakonodavna, ni sudska vlast, koje su joj ukinute Miloševićevim ustavom iz 1990. godine, te da pokrajinska izvršna vlast nije dobila nijednu novu-staru nadležnost. Praktično, jedino što Vojvodina po novom Ustavu Srbije može potpuno autonomno da „uredi”: to su grb i zastava. Sva ostala autonomna prava su na „kratkom lancu”, čiju dužinu određuju zakoni koji se malo-malo donose, menjaju, dopunjuju i ukidaju u Narodnoj Skupštini Srbije.
Naspram ovih okolnosti, aktivisti Demokratske stranke ističu da je Vojvodina ponovo dobila „ekonomsku samostalnost”, odnosno „finansijsku autonomiju”. Kao ključni argument u prilog ove teze istaknuta je ustavna garancija da budžet APV „iznosi najmanje 7 %  u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se 3% od ovih 7% koristi za finansiranje kapitalnih rashoda” (čl. 184, četvrta alineja). Zatim se dodaje da je Vojvodina dobila i pravo na imovinu i pravo na izvorne prihode, što navodno zaokružuje njenu ekonomsku autonomnost, ali ta prava ona ne može realizovati dok se o njihovom obimu ne donesu zakoni u Narodnoj skupštini Srbije u Beogradu..
Pošto Ustav doista razlikuje državnu svojinu, svojinu autonomne pokrajine i svojinu jedinice lokalne samouprave (kao oblike javne svojine), mogao bi se steći utisak da Vojvodina sada može aspirirati na to da u njenu svojinu uđe dosadašnja državna svojina na njenoj teritoriji, pa i, na primer, kapital u Naftnoj industriji Srbije (koji je sada već predmet sporazuma Srbije i Ruske federacije o prodaji 51 odsto udela u toj kompaniji ruskom državnom preduzeću Gaspromnjeft) ili bar dosada neprodata „društvena” i sva državna zemlja na njenoj teritoriji (oko 300.000 hektara). No, Ustav o tome ne kaže ništa, jer on svojinu autonomne pokrajine ne definiše, mada je garantuje?
Istina, u Ustavu možemo naići i na to da su autonomne pokrajine (Vojvodina i moguće neke nove, dok se za Kosovo najavljuje specijalna autnomija), kao i opštine, dobile pravo na imovinu – ali se njihova „imovina, način njenog korišćenja i raspolaganja uređuju zakonom” (član 87). Dakle, Ustav ne kaže šta spada u svojinu autonomnih pokrajina, ali kaže da će se njihova imovina odrediti zakonom u Narodnoj skupštini Srbije. A, kao što vidimo, autonomne pokrajine na toj imovini neće imati ni sva (uvek autonomna) klasična svojinska prava, jer će joj, i „način korišćenja i raspolaganja” imovinom – zakonom odrediti Republika.
Druga ustavna garancija koja se ističe u prilog teze o ponovo konstituisanoj „ekonomskoj autonomiji” Vojvodine je da je ona sada dobila „izvorne prihode”. U novom ustavu Srbije, naime, kaže se da autonomne pokrajine za finansiranje svoje nadležnosti obezbeđuju sredstva  „iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom” (član 91). Pošto Skupština Vojvodine ne može donositi zakone, Pokrajina zapravo nema pravo da autonomno određuje svoje izvorne prihode. Te prihode će joj, po vrsti i visini, zakonom odrediti Narodna skupština Srbije.
Pošto nisu date ustavne garancije za konkretne izvorne prihode, obim garancije minimalne „finansijske autonomije” Vojvodine morao se odrediti na drugi način. Tako dolazimo do već već spomenutog člana 184. novog Ustava Republike Srbije, u kome se kaže da „budžet Autonomne pokrajine Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije”.
Ako pogled bacimo unazad, videćemo da je odnos vojvođanskog i srpskog budžeta znatno varirao u poslednje dve decenije. Na primer, poslednje „normalne” godine pre „Antibirokratske revolucije”, 1987. godine, budžet SR Srbije iznosio je 406 milijarde dinara, a budžet Vojvodine 133 milijarde, što znači da je je učešće vojvođanskog u srpskom budžetu iznosilo 32,7 odsto (ovaj odnos u suštini odslikava i „količinu” tadašnjih autonomnih nadležnosti SAPV). U Miloševićevo vreme taj procenat učešća smanjen je deset puta. Posle „demokratskog preokreta” 2000. godine, a naročito posle usvajanja „Omnibus zakona”, 2002. godine, učešće vojvođanskog u srpskom budžetu počelo je, uglavnom, da raste. Ono je 2001. godine bilo 3,25 odsto, 2002. godine 4,37 odsto, 2003. godine 4,20 odsto, 2004. godine 3,85 odsto, 2005. godine 4,16 odsto, a 2006 godine iznosilo je 5,47 odsto. Sada se garantuje 7 odsto.
U ovom kratkom pregledu raznovrsnih pritisaka na Vojvodinu iz centralističkih i nacionalističkih krugova u Beogradu poslednjih decenija, za njen tradicionalni multikulturalni i proevropski identitet bila su najopasnija migraciona kretanja stanovništva, koja su u najvećoj meri bila posledica političkih odluka, a znatnim delom i ishoda ratnih operacija. Iz tih razloga, iz Vojvodine se u proteklih 15 godina iselilo oko 100.000 pripadnika nacionalnih manjina i oko 100.000 ranijih starosedelaca – što sugerira zaključak da u Vojvodini više nema više 54,6 odsto stanovnika koji su rođeni na teritoriji Pokrajine, a što je rezultat migracione slike iz popisa 1991. godine – slike koju ne možemo da uporedimo sa popisom iz 2002. godine, jer ona tim popisom nije snimljena.
Vojvodina, sa ukupno 2.031.992 stanovnika po popisu iz 2002. godine, ipak, ima 19.475 stanovnika više nego u vreme predhodnog popisa 1991. godine. To znači da je deficit stanovništva više nego popunjen imigracijom, to jest, grubo rečeno, i u Vojvodini je došlo do izvesne „zamene stanovništva“ po etničkom kriterijumu, iako na njenoj teritoriji nije bilo vojnih operacija i sukoba. Uostalom to je lako dokazati prikazom uporednih podataka o nacionalnom izjašnjavanju građana Vojvodine na popisima 1991. i 2002. godine.
Stanovništvo Vojvodine

Nacionalnost        popis 1991.     %        popis 2002.    %

Ukupno               2012517        100        2031992        100

Albanci                      2959        0,15        1695        0,08
Bošnjaci                            –             –           417         0,02
Bugari                               –             –        1658         0,08
Bunjevci                   21552       1,08      19766        0,97
Crnogorci                 44721       2,22       35513        1,75
Česi                                    –             –         1648        0,08
Goranci                              –            –           606        0,03
Hrvati                       74226      3,69        56546       2,78
Jugosloveni            168859     8,39         49881        2,45
Makedonci                16641     0,83        11785        0,58
Mađari                    340946    16,94    290207        14,28
Muslimani                   6079      0,30        3634        0,18
Nemci                                 –           –          3154        0,16
Rusi                                     –           –           940        0,05
Romi                            24895        1,24        29057        1,43
Rununi                         38832        1,93        30419        1,50
Rusini                           17888        0,89        15626        0,77
Srbi                          1151353        57,21    1321807    65,05
Slovaci                         63941        3,18        56637        2,79
Slovenci                         2563        0,13        2005        0,10
Ukrajinci                        2057        2,46        4635        0,23
Vlasi                                      –              –            101        0,00
Ostali                            13341        0,66         5311        0,26
Nesigurni                      11317        0,56        55016        2,71
Regionalno opr.              2516        0,12        10154        0,50
Nepoznato                      5966        0,29        23774        1,17

Uprošćeno rečeno, uporedna tabela zastupljenosti građana pojedinih nacionalnosti u Vojvodini pokazuje da je između 1991. i 2002. godine u Vojvodini porastao samo broj Srba (za 170454 pripadnika), Roma (za 4162), „Ostalih”, „Nesigurnih”, „Regionalno opredeljenih” i „Nepoznatih”. Najviše se, u apsolutnom iznosu, smanjio broj Mađara (za 50739). Ipak, uprkos znatnih izmena nacionalne strukture i uprkos tome što je 1996. godine u Vojvodini popisano 257729 izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a veći deo tih ljudi je ostao da živi u Vojvodini, i što se tom korpusu posle 1999. godine pridrižio neregistrovani broj izbeglica sa Kosova, koji sada glasaju u Vojvodini – Pokrajina je ponovo birala „evropsku opciju Srbije” naspram one druge koju su zagovarale stranke radikalnog srpskog nacionalizma. Da li to znači da je Vojvodina počela da „vari” i najnoviji talas doseljenika i da li su oni počeli da prihvataju vojvođanski identitet – to je pitanje na koje je trenutno nemoguće odgovoriti.

Šta Vojvodinu povezuje sa “evropskom idejom”

Ako se mimo “nacionalnog prebrojavanja” vratimo na bazične promene u Vojvodini koje su moguće uticale na njeno opredeljenje za “evropsku ideju” na majskim izborima 2008. godine u Srbiji, valjalo bi pre svega podsetiti na temeljne činjenice koje Vojvodinu racionalno opredeljuju ka Evropi, zatim bi bilo potrebno analizirati odnos recepcije evropske ideje sa privrženošću autonomnosti pokrajine, te povezanost aktuelnog “povratka Evropi” sa rezultatima tranzicionih procesa u Vojvodini i Srbiji.
a) Prvo je potrebno istaći da je nesporno da su glavni interes Vojvodine, kao autonomne pokrajine u Srbiji, evropske integracije – jer bez njih ona ne može potpuno valorizovati svoj geografski položaj, svoje prirodne resurse, svoju istorijsku i civilizacijsku tradiciju i materijalno nasleđe. Pre svega, Vojvodina je praktično okružena državama koje su već u Evropskoj uniji (Mađarska i Rumunija) ili su kandidati za ulazak u Evropsku uniju (Hrvatska), pa je pitanje ulaska Srbije u EU u suštini pitanje normalne ekonomske komunikacije pokrajine Vojvodine sa okolnim državama. Zatim, kao pokrajina u geografskim okvirima Srednje Evrope i na Dunavu, Vojvodina se nalazi ne samo u društvu listom evropski integrisanih država, nego je presecaju i dva veoma važna evropska koridora, E-10 i E-7, koji se ne mogu održati kao tranzitni evropski i ekonomski iskoristiti ako Srbija ostane van evropskih integrativnih procesa;
b) Vojvodina u strukturi stanovništva i posle gore dokumentovanih velikih mehaničkih promena u poslednjih dve decenije i dalje ima oko 35 odsto stanovnika koji pripadaju manjinskim nacionalnim zajednicama čije matične države su već članice ili su kandidati za EU (Mađarska, Rumunija, Hrvatska, Slovačka) pa se komunikacija preko „Šengenskog zida“ (viznog režima) smatra ključnim čak i za opstanak ovih nacionalnih zajedica u Vojvodini;
c) Sa godišnjim bruto društvenim proizvodom od blizu 10.000 dolara per capita Vojvodina je značajno razvijenija od drugih delova Srbije koji imaju manje od 6000 dolara društvenog proizvoda per capita (2007. godine)  i struktura njenih potreba je u tom smislu bliža evropskim standardima i navikama od drugih krajeva Srbije – pa bi bilo kakav oblik evropske izolacije Srbije naneo najviše štete Vojvodini. To su Vojvođani tačno osetili tokom sankcija prema Srbiji i Crnoj Gori Saveta bezbednosti UN između 1992. i 1996. godine. Uostalom, Vojvodina je tradicionalno ne samo ekonomski, nego i istorijski prisno povezana sa Evropom, što je nasleđe još iz vremena kada je bila deo Austro-Ugarske monarhije;
d) Poljoprivredna proizvodnja sa preko 1,6 miliona hektara obradivog zemljišta (35 odsto obradivog zemljišta Srbije) daleko je veća od potreba stanovništva Vojvodine (oko 2 miliona stanovnika), a i celo srpsko tržište sa ukupno oko 7,5 miliona potrošača je preusko za ovaj potencijal – što znači da vojvođanska poljoprivreda mora dobiti normalan pristup širem evropskom tržištu. Srbija nema ni dovoljno kapitala da vodi aktivnu agrarnu politiku, koja je potrebna vojvođanskim seljacima, dok je polovina budžeta Evropske unije i dalje namenjena za premije i regrese agrarnim producentima u državama članicama, sa kojima su vojvođanski poljoprivredni proizvođači konkurenti na praktično istom tržištu  (bez obzira što se poslednjih godina unutar EU javljaju sve jače snage koje traže da se smanje dotacije poljoprivredi);
e) Nakon snažnog procesa primarne privatizacije u Vojvodini, kojoj su uzeli učešća i značajni investitori iz inostranstva (u finansijskom sektoru, u industriji građevinskih materijala, proizvodnji piva, mleka, biljnih ulja, hemijskoj industriji i drugim oblastima) pitanje evropske integracije postaje pitanje povećanja profitabilnosti cele privrede u Pokrajini i pitanje povećanja cena zemljišta i nekretnina. U poslednjih osam godina strani investitori su na teritoriji Vojvodine uložili 3,3 milijarde evra i otvorili 38.000 novih radnih mesta, pa je inače visoka nezaposlenost sa stopom od oko 30 odsto, smanjena za oko 15 odsto. Zašto Vojvodina u tom „drugom ciklusu“ privatizacije, na prodaji infrastrukture, nekretnina i zemljišta ne bi zaradila i više nego što je zaradila u „prvom ciklusu“?
f) Privredna infrastruktura Vojvodine, u celini gledano, prirodno se nastavlja na privrednu infrastrukturu Evropske unije (naročito u saobraćaju i energetici), pa bi ona u slučaju evropske integracije Srbije bila na velikom dobitku i svakako bi dobila ogromna sredstva za unapređenje i razvoj. Energetski potencijal Vojvodine je značajan, ali on može postati još unosniji samo u slučaju da pokrajina doista postane i tranzitno područje razmene energetskih sirovina i poluproizvoda (projekti magistralnog gasovoda Južni tok i panevroposkog naftovoda Konstanca-Trst). Međudržavni sporazum Srbije sa Ruskom federacijom o saradnji u oblasti gasa i prodaji 51 odsto akcija  Naftne industrije Srbije (sa sedištem u glavnom gradu Vojvodine Novom Sadu) u ovom smislu nije problematičan, jer ruski energetski gigant Gasprom u ovaj posao i ulazi zbog toga što računa da će preko ove akvizicije otvoriti jedna značajna vrata koja će voditi na tržište Evropske unije;
g) Vojvodina je zasad veoma slabo razvijena kao turistička regija, iako ima mnogo sličnosti sa jednom od evropskih turističkih velesila, Mađarskom – po potencijalima rečnog, lovnog, muzejskog i izletničkog turizma na Dunavu i u njegovom slivu. U tom smislu, evropsko integrisanje bi dalo snažan podsticaj vojvođanskom turizmu.
h) Pored ovih osnovnih geostrateških ekonomskih razloga koji utiču na interes Vojvodine za evropske integracije Srbije, treba naglasiti i jedan „sistemski“. Naime, u poslovnoj superstrukturi Vojvodine i kod stranih investitora, koji u Srbiji najviše preferiraju ulaganja na teritoriji Vojvodine, rašireno je uverenje da će vojvođanska privreda, izložena većoj konkurenciji unutar Evropske unije, opstati i modernizovati se, jer raspolaže svim pretpostavkama za uspeh na tom polju, s obzirom na staru „evropsku tradiciju“ i stepen prosvećenosti radu i sticanju, koji je najviši u Srbiji.
Ovom kratkom pregledu temeljnih razloga za opredeljivanje Vojvodine za evropski put Srbije treba dodati jedan širi pregled akcija Izvršnog veća Skupštine AP Vojvodine, posebno u poslednjih četiri godine, a taj najviši organ izvršne vlasti u Pokrajini već osam godine praktično kontroliše Demokratska stranka, jer su te akcije kontinuirano promovisale evropsko otvaranje ne samo Vojvodine nego i Srbije. Ukratko, Izvršno veće Vojvodine je sve svoje uspehe povezivalo sa opredeljenjem za demokratiju i Evropu.
Na primer, u razdoblju između 2004. i 2008. godine, i u uskim okvirima ustavne nadležnosti Izvršno veće je uspelo da poveća volumen pokrajinskog budžeta sa 15,75 milijardi dinara na 59,07 milijardi dinara u 2007. godini (što je, aproksimativno, porast budžeta sa oko 250 na oko 750 miliona evra ). Taj porast mora se prihvatiti kao poseban uspeh, jer je ostvaren u vreme vladavine centralistički, a u završnoj fazi i antievropski, opredeljene Vlade premijera dr Vojislava Koštunice u Beogradu.
Samo kroz konkurse vojvođanskog Fonda za razvoj (koji se alimentira preko prava APV da koristi 50 odsto privatizacionih prihoda od prodaje preduzeća u nekadašnjem društvenom i državnom vlasništvu na teritoriji AP Vojvodine) odobreno je u razdoblju između 2004. i 2008. godine, 2.043 kredita u vrednosti većoj od 6.793 miliona dinara. To jest visina ukupno plasiranih sredstava ovim putem iznosila je ukupno oko 81,8 miliona evra (dugoročni krediti oko 54,4 miliona, a kratkoročni 27,4 miliona evra).
Fond za podršku investicija Vojvodine (VIP), osnovan 2004. godine, za nepune tri naredne godine pružio je oko 300 analitičkih odgovora na upite stranih investitora, 200 konsalting usluga tim investitorima, ponudio im je 223 investicione lokacije u Vojvodini i prezentirao mogućnosti ulaganja na oko 100 privrednih manifestacija u inostranstvu. Uspotavljena je saradnja sa Nemačkom organizacijom za tehničku saradnju (GTZ), Multilateralnom agencijom za garantovanje investicija (MIGA, Svetske banke), Institutom Vlade Italije za spoljnu trgovinu (ICE), Konferencijom UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD), Evropskom agencijom za rekonstrukciju (EAR), Švajcarskom agencijom za promociju uvoza (SIPPO), Švajcarskom organizacijom za promociju investicija (SOFI), Nemačkom bankom za obnovu i razvoj (KfW), Američkom agencijom za pomoć i razvoj (USAID), razvojnim programom UN (UNDP), Japanskom organizacijom za spoljnu trgovinu (JETRO), itd. Fond je direktno obezbedio dve značajne investicije slovenačkog „Maksima“ i nemačkog „Bauerhina“ iz Grundaua kraj Frankfurta.
U periodu 2004-2007. godina Pokrajinski fond za razvoj poljoprivrede je uz pomoć Vlade Norveške dodelio 606 kredita u iznosu od 2,6 miliona evra za investicije u navodnjavanje, plastenike i nove zasade vinove loze. Garancijski fond AP Vojvodine (osnovan 2004. godine) u toku tri godine obezbedio je ukupno oko 650 miliona dinara i uz pomoć banaka kreditirao poljoprivrednike sa skoro trostrukim iznosom ove sume.
U saradnji sa UNEP-om realizovana je kampanja „Milijardu stabala za planetu“ i šumski pojas u Vojvodini je ojačan sa 300.000 novih stabala. Izvršeni su značajni hidromelioracioni radovi na 500.000 hektara obradivih površina uz pomoć kreditne linije Banke za razvoj Saveta Evrope.
Centar za strateška ekonomska istraživanja „Vojvodina-Cess“ izradio je dokument „Program privrednog razvoja AP Vojvodine – novelirana ex post analiza privrede AP Vojvodine“ koji je Skupština APV usvojila marta 2007. godine. Ovaj centar je 2006. godine izradio i „Analizu sektora malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u APV“.
Obnovljeno je i snabdeveno najmodernijom opremom nekoliko zdravstvenih centara i bolnica. Pokrajinsko izvršno veće sufinansira domicilne naučne projekte koji su uključeni u nekoliko evropskih istraživačkih programa (FP 6, INTEREG, TEMPUS, CEEPUS, WUS, STABILITY, PACT, DAAD, COST и EUREKA), čime se Vojvodina uključila u najvažnije naučne programe Evropske unije.
U aprilu 2006. godine Izvršno veće Vojvodine osnovalo je u Novom Sadu kao svoju samostalnu službu Kancelariju za evropske poslove (KEP).

Pokušaji Vojvodine da osnaži međuarodnu saradnju evropskom planu i prekograničnu saradnju u okviru DKMT evroregiona

Skupština AP Vojvodine je posle 2000. godine pokušala da što više iskoristi 1997. godine već formirani Evroregion Dunav-Kriš-Moriš-Tisa (DKMT) u koji su pored ove pokrajine ušle i pogranične županije iz Mađarske i Rumunije, a kao što je naznačeno u članu 3. Protokola o regionalnoj saradnji DKMT, cilj ove regionalne saradnje je „proširivanje odnosa između lokalnih zajednica i predstavnika lokalnih vlasti u oblasti privrede, obrazovanja, nauke i sporta, kao i njiohva saradnja u cilju integrisanja u savremene evropske tokove“.  Kako su, u međuvremenu, i Mađarska i Rumunija postale članice EU ovaj oblik prekogranične saradnje dobio je novu dimenziju.
Preko ovog evroregiona Vojvodina realizovani su projekti: „Prozor na suseda-Medijska slika o DKMT Evroregiji“,  „Evropa sa hiljadu lica“, „Svakodnnevna svest o životnoj sredini za mlade, zbog mladih“, Studija o poboljšanju kvaliteta pijaće vode i razmena iskustava (55.000 evra); „Sa ove i sa one strane EU“, serija pograničnih konferencija i izložbi iz obalsti turizma, informatike i zdravstva (100.000 evra); “Osmišljavanje grupa tematskih turističkih destinacija u evroregiji DKMT” (161.116 evra). U toku su projekti: formiranje informativnog centra za euroregiju (352.324 evra); uspostavljanje akcione grupe za zajedničko delovanje u slučaju poplava (580.000 evra) i korodinacija projekta “Zdravstveno osiguranje bez granice” (44.792 evra).
EU je otvorila dva posebna programa za finansiranje vojvođanskih projekata – prvi je takozvani “Mađarsko-srpski fond”, a drugi je “Novi susedski program sa Rumunijom. Posebno je zanimljiv ovaj drugi program, jer će u njegovom okviru biti finansirano 9 projekata iz Vojvodine (1.081.293 evra). Vojvodina u narednom razdoblju očekuje i značajna sredstva iz IPA fondova EU.
Vojvođanske političke institucije poslednjih godina veoma su raširile međuregionalnu saradnju pa su dokumenti o saradnji potpisani sa: Županijom Karaš-Severin u Rumuniji, Trnavskim okrugom u Slovačkoj (2004. godine), Pokrajinom Olomouc u Češkoj, Vojvodstvom Lođ u Poljskoj, Zeničko-Dobojskim kantonom u Bosni i Hercegovini (2005), Kijevskom oblašću u Ukrajini (2006), županijom Bekeš u Mađarskoj (2007), Istarskom županijom u Hrvatskoj (2007). Od ranije je veoma razvijena saradnja sa italijanskim regijama Friuli-Venecija-Đulija, Veneto, Umbrija. Vojvodina učestvuje i u evropskom projektu MATRIOSCA/INTERREG III, sa partnerima iz domena Alpe-Adria-Panonija.
Posebno mesto u regionalnoj saradnji Vojvodine ima austrijska Štajereska, koja je u Novom Sadu otvorila i sopstveni Biznis centar

Tranzicija i njen uticaj na političku opredeljenost građana Vojvodine

Jedna od najraširenijih hipoteza u pogledu ekonomskih uzroka pretežene orijentisanosti ka evropskim integracijama u Vojvodini polazi od toga da je njena glavna ekonomska specifičnost to je da je ona velika regija u Srbiji koja je značajno razvijenija od proseka Srbije, što zahteva da se u njoj određena ekonomska pitanja rešavaju na drugačiji način nego u Beogradu i centralnim delovima Srbije – to jest da ta rešenja, zbog njene ekonomske razvijenosti moraju biti mnogo bliža evropskim rešenjima.
Naime, Vojvodina u Srbiji, bez Kosova, ima 27 odsto stanovništva, a ostvaruje blizu 30 odsto društvenog proizvoda. Mada ne raspolažemo tačnim podatkom o sadašnjem učešću Vojvodine u bruto domaćem proizvodu Srbije (što je skandalozna mana zvanične republičke statistike, koja to ne iskazuje) može se poći od pretpostavke da je učešće Vojvodine i u tom pokazatelju oko 30 odsto. Na primer, za 2004. godinu raspolažemo podatkom da je bruto domaći proizvod Srbije bio 1.094 milijardi dinara, a da je te godine društveni proizvod AP Vojvodine bio 307 milijardi dinara, što upućuje na gornji zaključak da je bruto domaći proizvod Vojvodine na oko 30 odsto onoga u Srbiji. Prema procenama Centra za strateška ekonomska istraživanja u Novom Sadu (Vojvodina CESS) Vojvodina je 2004. godine u osnovnim indikatorima Srbije učestvovala sa sledećim procentima: u društvenom proizvodu 29,8 odsto, u investicijama 29,5 odsto, u broju zaposlenih 26,2 odsto, u broju nezaposlenih 29,6 odsto, u izvozu roba 31,1 odsto i u uvozu 24,9 odsto.
S obzirom na razliku u učešću stanovnika Vojvodine u ukupnom stanovništvu Srbije (27 odsto) i u učešću u bruto domaćem proizvodu, čak i po najskromnijoj računici ispada da je Vojvodina znatno razvijenija od ostatka Srbije – mada i ona (kao i cela Srbija) danas producira samo oko 66 odsto društvenog proizvoda u odnosu na onaj koji je ostvarivala pre 20 godina. Na osnovu ovih podataka razvila se hipoteza da je tranzicija u Vojvodini odmakla dalje od ovog procesa u Centralnoj Srbiji i da ta okolnost utiče na rast proevropskih shvatanja u građanstvu Vojvodine. Podaci ne idu u prilog ovoj hipotezi.
U razdoblju 2001-2005 godina, dakle u razdoblju kada je tranziciona politika postala zvanična politika Srbije,  u Vojvodini se procenjuje da je bruto domaći proizvod imao prosečnu stopu rasta od oko 5 odsto, dok je ona u Srbiji iznosila 5,5 odsto, pa je učešće društvenog proizvoda Vojvodine u društvenom proizvodu Srbije stalno opadalo (2001. godine je bilo 32,9 odsto, da bi u narednih pet godina opalo na manje od 30 odsto, sa tendencijom daljeg pada poslednje dve godine). Problem je visoko učešće poljoprivrede u formiranju društvenog proizvoda u Vojvodini, 22,4 odsto 2004. godine, dok je ono u Srbiji, mada visoko za evopske proporcije, išak manje, 17 odsto. No, generalno se iz navedenih indikatora može izvući zaključak da ekonomska politika koja je vođena u Srbiji i posle „demokratskih promena“ 2000. godine, nije išla na ruku Vojvodini i njenoj privredi.
Zatim, u procesu privatizacije, kao ključnom tranzicionom procesu, u Srbiji, stalno je iznošen utisak da su i domaći i strani investitori najviše zainteresovani za kupovinu preduzeća u društvenoj svojini u Vojvodini, ali dostupni podaci ne dokazuju tu impresiju. Naime, prema potpuno sređenim podacima za razdoblje privatizacije 2002. do 2006 (do 25. juna) na teritoriji Vojvodine je privatizovano 746 preduzeća sa sedištem u Pokrajini i republička agencija je prodajom tih preduzeća ostvarila finansijski efekat od 545 miliona evra (a investitori su obećali investicije u privatizovana prpeduzeća u iznosu od 275,5 miliona evra i socijalni program za zaposlene od 50,5 miliona evra. U celoj Srbiji, istina u nešto dužem razdoblju, za koje imamo podatke – u razdoblju 2002 – 2006 (pola godine dužem) prodato je 1.883 preduzeća a privatizacioni prihod je iznosio 2.161 miliona evra (a investitori su uz to obećali i 1.152 miliona evra investicija i isplatu 277 miliona evra socijalnog programa).
Aproksimativno, može se reći da su efekti privatizicaje u Vojvodini negde između 25 i 30 odsto ukupnih efekata privatizacije u Srbiji, dakle sasvim na nivou proseka ostalih indikatora. Inače, prema poslednjim procenama, u Srbiji je u razdoblju 2002-2007 godina od prodaje društvenih preduzeća ukupno prihodovano 2,3 milijarde evra, što bi trebalo da znači da je sa teritorije Vojvodine od prodaje društvenih preduzeća prihodovano između 700 i 800 miliona evra – ali samo 50 odsto te sume (prema Zakonu o privatizaciji Srbije) biće reinvestirano u Vojvodini.
Zanimljivo je pri tome primetiti da su kupci vojvođanskih preduzeća u većini slučajeva ili stranci ili firme iz Beograda i drugih delova Srbije. Na primer, u 10 najvećih privatizacija u Vojvodini u razdoblju između 2002-2006 u samo tri posla učestvovali su rezidenti Vojvodine, u tri strani investitori, a u četiri ulagači iz Beograda i Centralne Srbije . Pogotovo je upadljivo da su rezidenti iz centralne Srbije već otkupili blizu 100.000 hektara obradive zemlje u Vojvodini.  Pri svemu tome treba imati u vidu da je Agencija za privatizaciju Vlade Srbije centralizovana institucija i u glavnom gradu Vojvodine, Novom Sadu, samo ima „kancelariju“ bez ikakvih autonomnih ovlašćenja. Slično je i kod prodaje poslovnih banaka u državnoj svojini sa sedištem u Vojvodini, koju vodi Narodna banka Srbije preko Agencije za sanaciju bankarskog sistema (prihodi od ovih prodaja cene se na oko 800 miliona evra).
Okolnost da organi AP Vojvodine zasad nemaju nikakvog uticaja na privatizacioni proces ni kada je reč o preduzećima, bankama i osiguravajućim kućama sa sedištem na teritoriji Pokrajine izaziva posebnu političku napetost nakon što je Vlada Srbije sa Vladom Ruske federacije zaključila energetski sporazum, po kome će ruska državna kompanija preuzeti 51 odsto akcija Naftne industrije Srbije i Srbijegasa. A Naftna industrija Srbije je praktično najveća kompanija sa sedištem u Vojvodini. Niko u Vojvodini ni jednog trentuka nije konsultovan oko ovog posla sa najvećom firmom u Pokrajini, a otpor ovoj praksi daje samo Liga socijaldemokrata Vojvodine.
Iz ovih nekoliko pokazatelja nameće se zaključak da tranzicioni proces nije mogao imati neki presudan uticaj na okolnost da je Vojvodina „glasala za kapitalizam i Evropu“ na poslednjim parlamentarnim izborima u Srbiji.

Zaključak

Uprkos izneverenih očekivanja od novog ustava Srbije, građani Vojvodine su najviše glasova na majskim izborima 2008. godine, ipak, dali Demokratskoj stranci, koja je učestvovala u pripremi tog novog ustava, jer im je ona garantovala proevropski put Srbije, dok su druge političke snage najavljivale zaoštravanje spora sa Zapadom oko Kosova. Na osnovu toga se može izvući generalni zaključak da je Vojvođanima danas važnija evropska integracija Srbije, čak i od sopstvene autonomnosti unutar Srbije (a dakako da im je, čini se, “evropski put” važniji i od Kosova).
Demokratska stranka je ojačala na majskim izborima, jer se praktično glasalo „između Evrope i Kosova“, mada to nije izgovorila nijedna stranka. Dakle, prvo objašnjenje ovih izbornih rezultata leži u tome da tema autonomije Vojvodine i novog ustava zapravo i nije bila glavna izborna tema na majskim izborima 2008. godine, nego je pitanje „evropskog puta“ bilo glavno, pa su sva druga krupna politička pitanja bila potisnuta u drugi plan.
Ipak, makoliko je taj novi Ustav Srbije 2007. godine razočarao pristalice jačanja autonomije Vojvodine, on je doneo izvesno povećanje ekonomske autonomnosti pokrajinske vlasti, pa je verovatno shvaćen kao mali, ali dodatni korak u pravcu revitalizacije autnomnosti Vojvodine unutar Srbije. Jednostavno, evropska orijentacija i evropski identitet Vojvodine i dalje ostaju povezani sa „idejom autonomije“, iako to tako ne izgleda na prvi pogled.
Proevropska orijentacija Vojvodine izražena na izborima u direktnoj je vezi sa njenim geografskim položajem i nacionalnom strukturom stanovništva. Dakle, prvo je potrebno istaći da je nesporno da su glavni interes Vojvodine, kao autonomne pokrajine u Srbiji, evropske integracije – jer bez njih ona ne može potpuno valorizovati svoj geografski položaj, svoje prirodne resurse, svoju istorijsku i civilizacijsku tradiciju i materijalno nasleđe.
Vojvodina je praktično okružena državama koje su već u Evropskoj uniji (Mađarska i Rumunija) ili su kandidati za ulazak u Evropsku uniju (Hrvatska), pa je pitanje ulaska Srbije u EU u suštini pitanje normalne ekonomske komunikacije pokrajine Vojvodine sa okolnim državama. Zatim, kao pokrajina u geografskim okvirima Srednje Evrope i na Dunavu, Vojvodina se nalazi ne samo u društvu listom evropski integrisanih država, nego je presecaju i dva veoma važna evropska koridora, E-10 i E-7, koji se ne mogu održati kao tranzitni evropski i ekonomski iskoristiti ako Srbija ostane van evropskih integrativnih procesa;
Zatim, Vojvodina u strukturi stanovništva i posle velikih migracionih promena u poslednjih dve decenije i dalje ima oko 35 odsto stanovnika koji pripadaju manjinskim nacionalnim zajednicama čije matične države su već članice ili su kandidati za EU (Mađarska, Rumunija, Hrvatska, Slovačka) pa se komunikacija preko „Šengenskog zida“ (viznog režima) smatra ključnim čak i za opstanak ovih nacionalnih zajedica u Vojvodini;
Najzad, sa godišnjim bruto društvenim proizvodom od blizu 10.000 dolara per capita Vojvodina je značajno razvijenija od drugih delova Srbije koji imaju manje od 6000 dolara društvenog proizvoda per capita (2007. godine) i struktura njenih potreba je u tom smislu bliža evropskim standardima i navikama od drugih krajeva Srbije – pa bi bilo kakav oblik evropske izolacije Srbije naneo najviše štete Vojvodini. To su Vojvođani tačno osetili tokom sankcija prema Srbiji i Crnoj Gori Saveta bezbednosti UN između 1992. i 1996. godine. Uostalom, Vojvodina je tradicionalno ne samo ekonomski, nego i istorijski prisno povezana sa Evropom, što je nasleđe još iz vremena kada je bila deo Austro-Ugarske monarhije!

(Predavanje na seminaru “Izveštavanje o Vojvodini”, koji je održan u maju u organizaciji NDNV-a)

Podelite ovu stranicu!