DIMITRIJE BOAROV: Vasa Stajić – srdito otporan i uporan apostol Vojvodine

06 May 2007

Kada je potkraj 1918. godine 28 delegata Narodnog vijeća iz Zagreba došlo u Beograd da „stvore Jugoslaviju“ i fo…

vasastajic.jpgKada je potkraj 1918. godine 28 delegata Narodnog vijeća iz Zagreba došlo u Beograd da „stvore Jugoslaviju“ i formiraju prvu vladu nove države, regent Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj nije u audijenciju primio samo jednog – Vasu Stajića.
Zašto je tu ekskluzivnu nemilost doživeo baš Vasa Stajić, kada se slobodno može reći da je među svim ostalima „prečanima“ koji su bili lepo primljeni u srpskom Dvoru u tom istorijskom času – upravo on bio dokazano najiskreniji i najhrabriji srpski nacionalni radnik preko Save i Dunava; otkud taj gest netrpeljivosti kada ga je regent Aleksandar bio i lično upoznao još 1912. godine kao poverenika srpske Narodne odbrane za Vojvodinu, koji je svoje đake preparandiste iz Sombora upisivao u ovu srpsku nacionalnu i državnu organizaciju (koja ih je čak obučavala za gađanje pištoljem), a pri tome je imao i toliko drskosti da jula 1914. godine vojvođanske maturante iz Austro-Ugarske javno povede na ekskurziju na Kosovo – na vidovdanske svečanosti; zašto je sirovo odbačen upravo on koji je prethodno godinama lutao Vojvodinom, Bosnom, Hrvatskom i Dalmacijom šireći ideju „narodnoj ujedinjenja“, u vremenima kada je ta ideja u Habsburškoj monarhiji krivično gonjena i kada je zbog nje već bio osuđen na šest meseci zatvora (a kada je počeo Prvi svetski rat, toj kazni je dodato još devet godina robije); zašto je, dakle, baš Stajić, koji je bio najpošteniji i najgorljiviji srpski nacionalista prvog reda, čovek visoke kulture i ugleda, bio tako lako politički ekskomuniciran kod najviše moći u Beogradu nakon ondašnjeg „oslobođenja i ujedinjenja“?

Vlade dolaze i prolaze

Zato što je u danima pred ujedinjenje Vojvodine sa Srbijom, novembra 1914. godine, kada se raspravljalo da li da to bude učinjeno preko Narodnog vijeća ili direktnom akcijom rekao da za njega „mišljenje zvanične Srbije nije merodavno, nego misao narodnog jedinstva, jer vlade dolaze i prolaze, a ta misao ostaje“. Zato što nije mislio da bečki ili peštanski centralizam treba samo zameniti beogradskim. Zato što je bio za politiku unutrašnjeg nacionalnog sporazuma, što je bio za socijalnu pravdu i što je smatrao da kurs kulturne akcije ima prioritet.
Da je sve to rekao neko od tadašnjih plaćenih srpskih patriota i agenata iz K und K Monarhije ili neko od od zagriženih hrvatskih nacionalista, slovenačkih klerikalaca ili podmitljivih bosanskih begova, koji su se odreda našli na usluzi novoj vlasti – to je moglo biti oprošteno i bilo je oprošteno. Kada je to rekao jedan od vodećih vojvođanskih Srba, Vasa Stajić, koji je za južnoslovensku državu iz sebe samog otkinuo najviše mesa, koji je za narodno ujedinjenje uložio sopstvena pluća – to nije moglo biti oprošteno. A Vasa Stajić nikad i nije tražio taj oproštaj.

Brza smrt

Kao „nepraktični političar“, kako je za sebe sam rekao, tada se od Novog Srbina (lista koji je pokrenuo 1912, godine) okrenuo Novoj Vojvodini (časopisu koji je pokrenuo 1922. godine); zatim je pokušao nešto da učini sa Maticom srpskom (bio je sekretar 1920 -1922 i predsednik 1935-1936 i 1947. godine), ali ju je, razočaran njenom inercijom i njenom provincijalnošću, brzo napuštao; nikada nije ćutao i uvek je imao kuraži da se javno odupre fašističkim navalama (protiv ORJUNE, 1922. godine); svaki pokušaj jugoslovenske kulturne akcije je prihvatao, odazivao se svakoj inicijativi omladine, čak i kada je ona dolazila iz skrivenih komunističkih krugova (OMPOK, 1938. godine) – ali uza sve to bio je i ostao usamljenik zadubljen u arhive Novosadskog magistrata (objavio je pet tomova Novosadskih biografija, građu za kulturnu i političku istoriju Novog Sada, monografije o Svetozaru Miletiću i Jovanu Jovanoviću Zmaju, kao i niz prevoda). Čak ni vojvođanski komunisti, koji su ga pred kraj života, 1944. godine, iz Sremskih Karlovaca prebacili na slobodnu sremsku teritoriju i izabrali u pokrajinsko političko rukovodstvo – nisu uspeli mnogo da ga iskoriste – možda ga je samo brza smrt lišila svađe i sa tada „najnovijom vlašću“ (zato ni oni koji su, u potonje vojvođansko autonomaško vreme, stanovali u senovitoj ulici Vase Stajića u Novom Sadu – nisu o ovom velikanu održali nijedan ozbiljni naučni simpozijum).

Nezavisna glava

U suštini, priča o Stajiću je priča o intelektualcu sa misijom u svakom organizovanom političkom pokretu – ti pokreti ili propadaju ili pobeđuju, ali „nezavisna glava“ uvek je na gubitku. Otuda Stajić, koji je večito težio da politički pokrene omladinu (zvali su ga i srpskim Sokratom), nikad i nije odgovarao nijednoj političkoj stranci, pa, čini se, ni Demokratskoj stranci – čiji je prethodnik (sa braćom Jakšić, Veljkom Petrovićem, Petrom Konjovićem i drugima) i bio na tlu današnje Vojvodine.
Zbog svega toga, moguće je, i delo Vase Stajića nije dovoljno istraženo. Od dosadašnjih pokušaja, najznačajnija je Spomenica Vase Stajića (koja je izdata povodom njegovog 60. rođendana 1938. godine, a za koju su priloge dali Isidora Sekulić, Žarko Vasiljević, Jovan Popović, Petar Konjović, Milan Grol, Josip Smodlaka, Mladen Leskovac, Veljko Petrović i drugi ugledni intelektualci ondašnje Jugoslavije), kao i „nacrt za studiju“ o Vasi Stajiću Živana Milisavca (izdat 1949. godine).
Kad se prelistaju ovi izvori, nameće se utisak da je ta istorijska skrajnutost Vase Stajića delimično posledica okolnosti da je on, u osnovi, bio liberal zadojen iluzijom da se mora stvoriti „novi čovek“, „avtonomna ličnost“ – i zato je njegova glavna krilatica bila – Rad, a ne dokolica. A liberali u Srbiji gotovo da nemaju potomaka, a ta parola ni onda, a ni sada – nije imala, niti ima prođe na našoj pijaci. Uostalom, i sama činjenica da je Stajić u mladim danima najviše bio fasciniran Jovanom Skerlićem i da je sa njim bio u kontaktu sve do Skerlićeve smrti, na neki način upućuje na zaključak o njegovom ličnom idejnom horizontu. Uostalom, i Stajić je u mladosti mnogo vremena „izgubio“ proučavajući socijaliste – i nije mu zbog toga bilo žao. Sam je tako napisao.
Na svečanoj akademiji koja je povodom obeležavanja 60. godišnjice od smrti Vase Stajića upriličena u Skupštini Vojvodine u Novom Sadu, proteklog petka, 11. maja, dr Jovan Komšić je u svom prigodnom govoru postavio pitanje: šta danas možemo naučiti od Vase Stajića? Odgovarajući sam na to pitanje, Komšić je, s pravom, Stajićev istorijski angažman stavio u kontekst koncepcije „evropske Vojvodine“ i bitke za razrešenje međunacionalnih netrpeljivosti i tenzija na humanoj, kulturnoj osnovi.
Dr Jovan Komšić, kao primer, ističe da je Stajić ostao „lekovit“ po čuvenom pozivu na borbu protiv „patriotske laži“. Naime, na molbu Mladena Leskovca da sarađuje u časopisu vojvođanskih studenata u Beogradu, Stajić pozitivno odgovara uz samo jedan uslov: „Da svojim radom, dok sam ja s vama, ne propagišete šovinizam koji je tako ugodan plašt za korupciju koja nas guši; da ne govorite omladini da je za naš narodni opstanak potrebna laž, nepravda, nemoral (time je pun naš današnji život). Jednom rečju, da ne negujete patriotsku laž“.
Zatim, Komšić u svom predavanju, nakon primera Stajićeve borbe protiv mađarskih nacionalističkih i šovinističkih pritisaka na narodnosti u celini, pa i na pomađarivanje Srba, citira dokaze da se on nije libio da se suprotstavi nacionalnom šovinizmu i u sopstvenoj naciji, u izmenjenim istorijskim uslovima, 1920. godine.

Čime se ponositi

Mada „apostol Vojvodine“, Stajić ne štedi ni vojvođansku elitu pa ističe: „Najveći nedostatak Vojvodine osećam u tome što su pale u zaborav slobodarske njene tradicije. Ponosite se time što su problemi mnogonarodne Vojvodine teži od ostalih naših problema, što je za njihovo rešavanje potreban širi vidokrug, staloženija pamet, mirniji tempo, širi zamah i duži dah. Naročito se vaspitajte za veću borbenost. Jovan Cvijić koji je dobro poznavao Srbiju, govorio nam je da će u novom sklopu države Vojvodina dobiti ono što bude umela sebi da otme“.
Iako je i obeležavanje ove obletnice Vase Stajića prošlo nezapaženo u našoj štampi (oće l’ bit vlade il’ neće), ime tog visokog, suvonjavog čoveka, možda će na magičan način nastaviti nešto da zrači i novim generacijama u Vojvodini, najviše zbog jednog neverovatno čvrstog moralnog integriteta koji je imao i zbog svima neprijatne istinoljubivosti s kojom nije taktizirao. To je lucidno primetila uvek precizna Isidora Sekulić, pa je napisala da je Vasa Stajić bio privržen istini „kako to samo može čovek urođeno siromašan, srdito otporan i uporan“.
„Najveći nedostatak Vojvodine osećam u tome što su pale u zaborav slobodarske njene tradicije“. (Vasa Stajić)

Šta to znači Srpska Vojvodina

„Šta to znači: Srpska Vojvodina. Da li to znači Banat, Bačka i naša Baranja bez Nemaca, bez Mađara, bez Bunjevaca, Šokaca, Slovaka i banatskih Hrvata, bez Rumuna?… Vojvodina će, prema tome, biti konačno naša, ne od dana potpisivanja mira u Velikom Trianonu, nego od onoga dana kad mi prezremo sve preživele nacionalističke fraze, kad nađemo način da zadovoljimo raznorodno stanovništvo Vojvodine, kad mu prestanemo sugerisati protivdržavno i razorno stanovište prema Jugoslaviji, kad mu ostavimo mogućnost poistovećivanja s Evropom, a ne sa Balkanom, kad mu u prvom poistovećivanju budemo mi prednjačili. A taj veliki zadatak naš toliko otežavaju šovinisti koji viču kako je priroda jača od ljudi, životinja u čoveku jača od humanističke mu misli, pa traži da Nesrbima bude u našoj kući gore no što je nama bilo u Mađara, traže građanski rat, traže i opet gadne borbe narodnosne, nekulturne, nemoralne, kojih bi nam već moglo biti dosta“.

Podelite ovu stranicu!