DIMITRIJE BOAROV: Prisajedinjenje Vojvodine

05 dec 2018

Zli jezici primećuju da autonomija Vojvodine tokom svečanosti nijednom nije ni spomenuta. Ni od gostiju ni od domaćina

Stogodišnjica održavanja Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Bačkoj, Banatu i Baranji, koja je održana 25. novembra 1918. u Novom Sadu, a na kojoj je doneta odluka o priključenju Vojvodine Srbiji, kao što je red, proslavljena je nizom prigodnih manifestacija u Srpskoj Atini, a u njima je učestvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Tom prilikom on je rekao da to nije praznik samo za Vojvodinu nego i za celu Srbiju jer “mi Srbi nismo imali veći uspeh u poslednjih 200 godina”. Tako krupnu ocenu u proteklih sto godina, koliko ja znam, nije izneo nijedan političar sa vrha Srbije.

Istina, Vučić je pri tome dodao i jednu poruku sa izvesnim ratobornim akcentom – da “Vojvodina nikom drugom do Srbiji neće pripadati”. Nije baš jasno kome je ova poruka danas upućena, ako je logično da nije upućena građanima Vojvodine. Da li Beču ili Pešti, Berlinu, Bukureštu ili Zagrebu, dakle političkim centrima koji su tokom istorije osvajali, držali, okupirali ili svojatali Vojvodinu? Ili je, možda, ta poruka upućena srpskoj ili vojvođanskoj opoziciji, kako smatraju zli jezici, koji uz to primećuju da autonomija Vojvodine tokom spomenutih svečanosti nijednom nije ni spomenuta. Ni od gostiju ni od domaćina.

Još jednu stvar valja primetiti u Vučićevim istupima protekle nedelje u Novom Sadu. Naime, otkrivajući novi spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću na Trgu Republike u Novom Sadu (u Zrenjaninu već imamo jedan, a u Bačkoj Palanci se planira još jedan), Vučić je istakao da su Srbi imali raznih zaslužnih vladara, ali da “samo uz jednog, ili najviše uz jednog”, to jest kralja Petra Prvog, “ide ona sveta reč sloboda”, te da je to “kamen temeljac moderne Srbije”. Čak i oni koji nisu stručni istoričari verovatno će pomisliti da je takvo veličanje kralja Petra, koji je u velikoj meri tokom vladavine bio marioneta u rukama zaverenika koji su krvavo detronizovali dinastiju Obrenovića i koji su ga doveli na vlast, neprimereno. U vreme najvećih izazova pred kojima se našla Srbija, na početku 20. veka, bio je zabavljen vraćanjem ličnih novčanih dugova, uglavnom banci u Odesi, i praktično penzionisan (neposredno uoči početka Prvog svetskog rata, 24. juna 1914). Njegov mlađi sin, a ipak naslednik, regent Aleksandar, čak nije prisustvovao sahrani oca, februara 1921, što baš i nije u srpskoj tradiciji.

Uzgred budi rečeno, kada sam svojevremeno pisao portret Vukašina J. Petrovića (1847-1925), jednog od poznatih srpskih ministara finansija, u njegovim neobjavljenim memoarima (rukopis čuva biblioteka SANU) našao sam dve njegove bezobrazne ocene Petra Karađorđevića. Naime, V. Petrović je bio upućen u zaveru protiv Aleksandra Obrenovića i kada se u bečkim kuloarima proširilo da je plan da se posle Majskog prevrata na srpski presto dovede Petar Karađorđević, Vukašin je na molbu Venaminijana Kalaja, tada moćnog austrijskog ministra, a prethodno poslanika u Beogradu, išao u Montre u Švajcarsku “da vidi zube” kraljevskom pretendentu. V. Petrović je zapisao da je Petar “učinio utisak ograničenog čoveka, ali poštenog karaktera”. Navodno je i Kalaju rekao da je reč o “glupom, ali poštenom” pretendentu, pa je bečki dvor prećutno odobrio zaveru Crne ruke.

Inače, predsedniku Vučiću delimično je u Novom Sadu, na “danima prisajedinjenja” ukrao šou Milorad Dodik, netom proglašeni predsedavajući Predsedništva susedne države Bosne i Hercegovine. Dodik je sa govornice, onako “od srca”, rekao da mu je žao što 1918. “nismo ni bili u istom poduhvatu” (valjda je mislio na “jugoslovenski poduhvat”), te da je on “Srbin iz Republike Srpske i nije Bosanac”. U novosadskim kafanama, među onima koji i nisu bili pozvani na svečanu akademiju povodom “Dana prisajedinjenja”, iznet je stav da se Dodik odriče “bosanstva” kako bi u budućnosti mogao da se kandiduje za predsednika Srbije, to jest za predsednika svih Srba. Kako drugačije objasniti njegovo stalno špartanje po Srbiji i činjenicu da je toliko puta video Putina.

(Novi magazin)

Podelite ovu stranicu!