DIMITRIJE BOAROV: Presna politika

05 Jan 2014

O sunovratu štampe i nacionalizmu

Naše osnovno pitanje – kakva je bila štampa pri kraju Jugoslavije, a kakva je danas u državama koje su nastale na njenom prostoru, dakle pitanje koje obuhvata ?etvrtinu jednog veka – na prvi pogled deluje jednostavno, gotovo bezazleno, ali, po mom sudu, odgovor na to pitanje veoma je komplikovan, gotovo rizi?an. Problem je u tome što se mora izbe?i zamka uproš?ene komparacije, jer duh vremena koji se viorio iznad nekadašnje jugoslovenske štampe i ovaj koji danas zamagljuje štampu na ex jugoslovenskom prostoru možda jesu iz iste boce, ali su ipak samo daleki ro?aci. Horizont oko nas bitno je izmenjen, pa nikog ne zanimaju stari odgovori na stara pitanja, a pogotovo nikog ne zanimaju stari odgovori na nova pitanja.

Pripremaju?i se za naš današnji razgovor prelistao sam jedan zbornik, zapravo dvobroj (3-4) splitskog ?asopisa „Pogledi“ iz 1987. godine, koji objavljuje mišljenja sa okruglog stola koji je tada održan na temu „Novinarstvo u politi?kom životu savremenog jugoslovenskog društva“. Za tim stolom iznelo je svoje poglede ?ak 52 u?esnika, ve?ina tada vode?ih novinara, mnogi politikolozi i mnogi tadašnji politi?ari. Ve? oko ocene da su došli „zvezdani trenuci jugoslovenske štampe“, koja se zasnivala na porastu tiraža i politi?kih listova, te živosti i raznolikosti u ure?iva?koj politici, bilo je razli?itih, potpuno suprotstavljenih mišljenja, sve do onog Tijani?evog da „to što neki petlovi kukuri?u, ne zna?i da ?e sunce iza?i“.

Razglabalo se mnogo oko odnosa politike i novinarstva, pa su izneta razli?ita mišljenja, od onog Kecmanovi?evog da „novinari ?ine integralni deo politi?kog establišmenta“, to jest da su oni „samo njegovo jezgro“, pa su „važniji od vojske i policije“, do niza druga?ijih ocena koja su išla za tim da progresivne snage u društvu mogu dobiti veliku pomo? od progresivnih i profesionalnih novinara, kojima su u interesu ideje slobode i demokratije. Ja sam na tom skupu, dozvolite mi malo narcisoidnosti, tada rekao, da se, u slobodnoj štampi, i same progresivne snage moraju dokazati „i kao snage i kao progresivne, u konkurenciji sa drugim snagama i interesima, bez ikakvih privilegija u novinama“, misle?i na privilegiju da im posao završi neka „progresivno orijentisana“ novinarska ekipa.

Potpaljivanje nacionalisti?ke histerije

U suštini, glavno pitanje je tada bilo da li „pluralizam“ izme?u tadašnjih politi?kih centara mo?i po republikama stvara iluziju o porastu slobode štampe i njene autonomije, „kad se piše o drugim sredinama, a ne o svojoj“ ili je re? o prvom koraku ka razbijanju partijskog monopola nad štampom, što je svakako korisno – po logici da kada je jednom dozvoljeno objektivno pisati o drugima, to ?e se nužno u odre?enom trenutku transformisati i u objektivno pisanje o sebi i svojima. Ja sam, uzgred budi re?eno, tada bio pristalica ovog drugog stanovišta – da je i me?urepubli?ki pluralizam bolji od nikakvog. Imaju?i danas u vidu potonje medijske i propagandne ratove izme?u tadašnjih republika, a danas država, nisam siguran da sam bio u pravu, ali i danas mislim da „štampa koja isto misli“ upu?uje na zaklju?ak da nije slobodna.

Zanimljivo je pri tome primetiti da se na tom skupu u Splitu, koji je održan samo nekoliko dana posle famozne Osme sednice CK SK Srbije, stalno govorilo o sukobima izme?u republi?kih politi?kih centara u federalnoj Jugoslaviji, a ne o sukobima izme?u podjarenih nacionalizama, koji ?e na kraju, sada to znamo, prerasti u ratove. U tom kontekstu, moram da istaknem da je ve? tada bilo malo listova koji su se istovremeno odupirali i lokalnim politi?kim monopolima, i potpaljivanju nacionalisti?ke histerije, ne samo tu?e, nego i one u sopstvenoj sredini, odnosno naciji.

Me?u tim listovima, po mom mišljenju, nalazila se i beogradska Borba, a naro?ito Naša Borba – i zbog toga smo se Mijat Laki?evi? i ja i prihvatili posla da napišemo knjigu o sudbini ovog glasila u razdoblju od 1987. do 1998. godine, zapravo u deceniji raspada SFRJ i krvavih doga?aja koji su taj raspad pratili. Kada bi trebalo izabrati klju?nu karakteristiku Borbe, odnosno Naše Borbe, u toj deceniji, zbog koje ovaj list zaslužuje ?asno mesto u istoriji i jugoslovenske, a pogotovo u istoriji srpske štampe, onda je to svakako zna?ajna otpornost prema usponu nacionalisti?kih politika, pogotovu otpornost prema takvoj politici u Srbiji potkraj 20. veka, dakle u republici u kojoj je Borba izlazila. U tom smislu, usudio bih se da kažem, Borba i Naša Borba gotovo da nemaju naslednika u današnjoj štampi koja izlazi u Srbiji.

Problem sa prihvatanjem liberalne ideje u Borbi bio je nešto teži, s obzirom na njenu izrazito komunisti?ku tradiciju. Ipak, u vreme poslednjeg premijera SFRJ, Ante Markovi?a, ovaj list je zdušno podržao njegove reforme. Istina, više je tu bilo entuzijazma, nego svesti o dugoro?nim društvenim posledicama koje takve reforme izazivaju i svim, pa i nekim neželjenim implikacijama liberalnog koncepta, koji su neizbežni u tranzicionom razdoblju.

Ina?e, dok smo pisali knjigu o Borbi nama se kao osnovno nametnulo pitanje: da li je Borba mogla da preživi, ako Jugoslavija nije. Ova knjiga, dakle, predstavlja pokušaj da se odgovori na dilemu: da li je Borba u stvari, i „u krajnjoj liniji“, samo „pratila“ sudbinu ideje na kojoj je nastala – ideju Jugoslavije; ili su naprosto Borbu razorile neke unutrašnje i/ili neke spoljašnje sile, ili one združeno, svejedno.

Novine u ?ijim je temeljima jugoslovenstvo nisu mogle da uspeju

Drugim re?ima, kad Jugoslavija nije uspela da se održi, kad nije uspela transformacija jugoslovenske države iz nedemokratske i autoritarne federacije u zajednicu zasnovanu na (koliko-toliko) liberalno-demokratskim principima – nisu mogle da opstanu ni novine u ?ijem je temelju bila ideja jugoslovenstva.

U stvari, ko uzme ovu knjigu u ruke vide?e da smo mi, pišu?i o Borbi, brzo nau?ili da pisati istoriju jednih novina istovremeno zna?i pratiti njen odnos prema klju?nim politi?kim doga?ajima koje je ona beležila i uo?iti njen stav prema vode?im idejama koje su opredeljivale društvenu orijentaciju, jer bez takvog pristupa nije bilo mogu?e razumeti ni doga?aje, niti ideološka kolebanja unutar same redakcije lista, a pogotovu nije bilo mogu?e razumeti nevolje koje su Borbu i Našu Borbu pritiskale, sve dok je taj list živeo.

Ipak, pri?a o Borbi nije samo pri?a o jugoslovenskom listu koji nije mogao preživeti sumrak jugosloslevenske ideje i kraj Jugoslavije, nego je to i pri?a o sudbini autonomne štampe „u neprijateljskom okruženju“, u spomenutoj deceniji. Možda je ona Miloševi?evom režimu više smetala zbog te svoje autonomnosti, nego zbog toga što je na?elno bila protiv nacionalisti?ke agresije.

Pišu?i o Borbi, pokušali smo da sa?inimo svojevrsnu „studiju slu?aja“ iz koje se može zaklju?iti da ne samo politi?ko okruženje nego ni vode?i jugoslovenski listovi, a naro?ito oni u Srbiji, zapravo nisu bili spremni ni za kakvu tranziciju, posle pada Berlinskog zida. ?ak i kada su znali da moraju da se odupru snagama status quoa, a pogotovu retrogradnim politi?kim projektima, koji su na našim prostorima pretežno bili oslonjeni na bajate nacionalne ideje koncentrisane oko projekta „nacionalne države“, na anahroni doma?inski tradicionalizam i opresivni birokratski despotizam.

Na primer, u našoj knjizi ?italac može pratiti ponekad mu?nu storiju o privatizaciji „Borbe“, koja je u redakciji, s vremena na vreme, doživljavana i kao gaženje dostojanstva novinara i ugrožavanje njihovih vitalnih ekonomskih interesa, a retko je razumevana kao prakti?no jedino mogu?i oslonac redakcijske autonomije prema tada svemo?noj politi?koj superstrukturi.

Divlje društvo

Dakle, na kraju ovih uvodnih re?i, ne mogu više odlagati ni svoj direktni odgovor na osnovna pitanja koja pokre?e upore?ivanje naše štampe nekad i sad, odnosno štampe od pre ?etvrt veka i ove današnje.

Rekao bih prvo da se u našoj štampi krajem osamdesetih godina dogodio prelom ka slobodi pisanja, koji je, u najve?em broju slu?ajeva, brzo stavljen pod kontrolu policentri?nog politikanstva, od ?ega se ona, uglavnom, nije oporavila do dana današnjeg. Zatim, zanimljivo je primetiti da strani kapital uložen u štampu u ex jugoslovenskom prostorima nije ni pokušao da je programski usmerava, nego je ?ak podsticao zate?eni ideološki mejnstrim, a pri tome nije bežao ni od saradnje sa vlaš?u u svim novostvorenim državama – nego je naprotiv uvek bio spreman da pomogne najja?ima, o?ekuju?i tako i ve?e tiraže i ve?e tržišne benefite. Na kraju, ispostavilo se da u „divljim društvima“ postsocijalizma na Balkanu najbolje (i gotovo jedino) na tržištu ide tabloidna štampa, uz koju se prodaje „presna politika“ i još presnija propaganda, pa su upravo tabloidni listovi ovde sinonim „oslobo?enja štampe“. Takav proces ne vredi osu?ivati i nad njim se ne smemo zgražati, nego u njega moramo zagaziti, spremni na dugotrajne napore da se štampi obezbedi kredibilitet i poštovanje i javnosti i vlasti, ne potcenjuju?i ni snagu s kojom štampa i danas raspolaže.

(Izlaganje na regionalnom skupu ?etvrt veka posrtanja: Štampa u Jugoslaviji i Srbiji – nekad i sad, održanom 29. novembra 2013. godine u beogradskom Medija centru, u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine.)

Podelite ovu stranicu!