DIMITRIJE BOAROV: Presna politika

05 Jan 2014

O sunovratu štampe i nacionalizmu

Naše osnovno pitanje – kakva je bila štampa pri kraju Jugoslavije, a kakva je danas u državama koje su nastale na njenom prostoru, dakle pitanje koje obuhvata četvrtinu jednog veka – na prvi pogled deluje jednostavno, gotovo bezazleno, ali, po mom sudu, odgovor na to pitanje veoma je komplikovan, gotovo rizičan. Problem je u tome što se mora izbeći zamka uprošćene komparacije, jer duh vremena koji se viorio iznad nekadašnje jugoslovenske štampe i ovaj koji danas zamagljuje štampu na ex jugoslovenskom prostoru možda jesu iz iste boce, ali su ipak samo daleki rođaci. Horizont oko nas bitno je izmenjen, pa nikog ne zanimaju stari odgovori na stara pitanja, a pogotovo nikog ne zanimaju stari odgovori na nova pitanja.

Pripremajući se za naš današnji razgovor prelistao sam jedan zbornik, zapravo dvobroj (3-4) splitskog časopisa „Pogledi“ iz 1987. godine, koji objavljuje mišljenja sa okruglog stola koji je tada održan na temu „Novinarstvo u političkom životu savremenog jugoslovenskog društva“. Za tim stolom iznelo je svoje poglede čak 52 učesnika, većina tada vodećih novinara, mnogi politikolozi i mnogi tadašnji političari. Već oko ocene da su došli „zvezdani trenuci jugoslovenske štampe“, koja se zasnivala na porastu tiraža i političkih listova, te živosti i raznolikosti u uređivačkoj politici, bilo je različitih, potpuno suprotstavljenih mišljenja, sve do onog Tijanićevog da „to što neki petlovi kukuriču, ne znači da će sunce izaći“.

Razglabalo se mnogo oko odnosa politike i novinarstva, pa su izneta različita mišljenja, od onog Kecmanovićevog da „novinari čine integralni deo političkog establišmenta“, to jest da su oni „samo njegovo jezgro“, pa su „važniji od vojske i policije“, do niza drugačijih ocena koja su išla za tim da progresivne snage u društvu mogu dobiti veliku pomoć od progresivnih i profesionalnih novinara, kojima su u interesu ideje slobode i demokratije. Ja sam na tom skupu, dozvolite mi malo narcisoidnosti, tada rekao, da se, u slobodnoj štampi, i same progresivne snage moraju dokazati „i kao snage i kao progresivne, u konkurenciji sa drugim snagama i interesima, bez ikakvih privilegija u novinama“, misleći na privilegiju da im posao završi neka „progresivno orijentisana“ novinarska ekipa.

Potpaljivanje nacionalističke histerije

U suštini, glavno pitanje je tada bilo da li „pluralizam“ između tadašnjih političkih centara moći po republikama stvara iluziju o porastu slobode štampe i njene autonomije, „kad se piše o drugim sredinama, a ne o svojoj“ ili je reč o prvom koraku ka razbijanju partijskog monopola nad štampom, što je svakako korisno – po logici da kada je jednom dozvoljeno objektivno pisati o drugima, to će se nužno u određenom trenutku transformisati i u objektivno pisanje o sebi i svojima. Ja sam, uzgred budi rečeno, tada bio pristalica ovog drugog stanovišta – da je i međurepublički pluralizam bolji od nikakvog. Imajući danas u vidu potonje medijske i propagandne ratove između tadašnjih republika, a danas država, nisam siguran da sam bio u pravu, ali i danas mislim da „štampa koja isto misli“ upućuje na zaključak da nije slobodna.

Zanimljivo je pri tome primetiti da se na tom skupu u Splitu, koji je održan samo nekoliko dana posle famozne Osme sednice CK SK Srbije, stalno govorilo o sukobima između republičkih političkih centara u federalnoj Jugoslaviji, a ne o sukobima između podjarenih nacionalizama, koji će na kraju, sada to znamo, prerasti u ratove. U tom kontekstu, moram da istaknem da je već tada bilo malo listova koji su se istovremeno odupirali i lokalnim političkim monopolima, i potpaljivanju nacionalističke histerije, ne samo tuđe, nego i one u sopstvenoj sredini, odnosno naciji.

Među tim listovima, po mom mišljenju, nalazila se i beogradska Borba, a naročito Naša Borba – i zbog toga smo se Mijat Lakićević i ja i prihvatili posla da napišemo knjigu o sudbini ovog glasila u razdoblju od 1987. do 1998. godine, zapravo u deceniji raspada SFRJ i krvavih događaja koji su taj raspad pratili. Kada bi trebalo izabrati ključnu karakteristiku Borbe, odnosno Naše Borbe, u toj deceniji, zbog koje ovaj list zaslužuje časno mesto u istoriji i jugoslovenske, a pogotovo u istoriji srpske štampe, onda je to svakako značajna otpornost prema usponu nacionalističkih politika, pogotovu otpornost prema takvoj politici u Srbiji potkraj 20. veka, dakle u republici u kojoj je Borba izlazila. U tom smislu, usudio bih se da kažem, Borba i Naša Borba gotovo da nemaju naslednika u današnjoj štampi koja izlazi u Srbiji.

Problem sa prihvatanjem liberalne ideje u Borbi bio je nešto teži, s obzirom na njenu izrazito komunističku tradiciju. Ipak, u vreme poslednjeg premijera SFRJ, Ante Markovića, ovaj list je zdušno podržao njegove reforme. Istina, više je tu bilo entuzijazma, nego svesti o dugoročnim društvenim posledicama koje takve reforme izazivaju i svim, pa i nekim neželjenim implikacijama liberalnog koncepta, koji su neizbežni u tranzicionom razdoblju.

Inače, dok smo pisali knjigu o Borbi nama se kao osnovno nametnulo pitanje: da li je Borba mogla da preživi, ako Jugoslavija nije. Ova knjiga, dakle, predstavlja pokušaj da se odgovori na dilemu: da li je Borba u stvari, i „u krajnjoj liniji“, samo „pratila“ sudbinu ideje na kojoj je nastala – ideju Jugoslavije; ili su naprosto Borbu razorile neke unutrašnje i/ili neke spoljašnje sile, ili one združeno, svejedno.

Novine u čijim je temeljima jugoslovenstvo nisu mogle da uspeju

Drugim rečima, kad Jugoslavija nije uspela da se održi, kad nije uspela transformacija jugoslovenske države iz nedemokratske i autoritarne federacije u zajednicu zasnovanu na (koliko-toliko) liberalno-demokratskim principima – nisu mogle da opstanu ni novine u čijem je temelju bila ideja jugoslovenstva.

U stvari, ko uzme ovu knjigu u ruke videće da smo mi, pišući o Borbi, brzo naučili da pisati istoriju jednih novina istovremeno znači pratiti njen odnos prema ključnim političkim događajima koje je ona beležila i uočiti njen stav prema vodećim idejama koje su opredeljivale društvenu orijentaciju, jer bez takvog pristupa nije bilo moguće razumeti ni događaje, niti ideološka kolebanja unutar same redakcije lista, a pogotovu nije bilo moguće razumeti nevolje koje su Borbu i Našu Borbu pritiskale, sve dok je taj list živeo.

Ipak, priča o Borbi nije samo priča o jugoslovenskom listu koji nije mogao preživeti sumrak jugosloslevenske ideje i kraj Jugoslavije, nego je to i priča o sudbini autonomne štampe „u neprijateljskom okruženju“, u spomenutoj deceniji. Možda je ona Miloševićevom režimu više smetala zbog te svoje autonomnosti, nego zbog toga što je načelno bila protiv nacionalističke agresije.

Pišući o Borbi, pokušali smo da sačinimo svojevrsnu „studiju slučaja“ iz koje se može zaključiti da ne samo političko okruženje nego ni vodeći jugoslovenski listovi, a naročito oni u Srbiji, zapravo nisu bili spremni ni za kakvu tranziciju, posle pada Berlinskog zida. Čak i kada su znali da moraju da se odupru snagama status quoa, a pogotovu retrogradnim političkim projektima, koji su na našim prostorima pretežno bili oslonjeni na bajate nacionalne ideje koncentrisane oko projekta „nacionalne države“, na anahroni domaćinski tradicionalizam i opresivni birokratski despotizam.

Na primer, u našoj knjizi čitalac može pratiti ponekad mučnu storiju o privatizaciji „Borbe“, koja je u redakciji, s vremena na vreme, doživljavana i kao gaženje dostojanstva novinara i ugrožavanje njihovih vitalnih ekonomskih interesa, a retko je razumevana kao praktično jedino mogući oslonac redakcijske autonomije prema tada svemoćnoj političkoj superstrukturi.

Divlje društvo

Dakle, na kraju ovih uvodnih reči, ne mogu više odlagati ni svoj direktni odgovor na osnovna pitanja koja pokreće upoređivanje naše štampe nekad i sad, odnosno štampe od pre četvrt veka i ove današnje.

Rekao bih prvo da se u našoj štampi krajem osamdesetih godina dogodio prelom ka slobodi pisanja, koji je, u najvećem broju slučajeva, brzo stavljen pod kontrolu policentričnog politikanstva, od čega se ona, uglavnom, nije oporavila do dana današnjeg. Zatim, zanimljivo je primetiti da strani kapital uložen u štampu u ex jugoslovenskom prostorima nije ni pokušao da je programski usmerava, nego je čak podsticao zatečeni ideološki mejnstrim, a pri tome nije bežao ni od saradnje sa vlašću u svim novostvorenim državama – nego je naprotiv uvek bio spreman da pomogne najjačima, očekujući tako i veće tiraže i veće tržišne benefite. Na kraju, ispostavilo se da u „divljim društvima“ postsocijalizma na Balkanu najbolje (i gotovo jedino) na tržištu ide tabloidna štampa, uz koju se prodaje „presna politika“ i još presnija propaganda, pa su upravo tabloidni listovi ovde sinonim „oslobođenja štampe“. Takav proces ne vredi osuđivati i nad njim se ne smemo zgražati, nego u njega moramo zagaziti, spremni na dugotrajne napore da se štampi obezbedi kredibilitet i poštovanje i javnosti i vlasti, ne potcenjujući ni snagu s kojom štampa i danas raspolaže.

(Izlaganje na regionalnom skupu Četvrt veka posrtanja: Štampa u Jugoslaviji i Srbiji – nekad i sad, održanom 29. novembra 2013. godine u beogradskom Medija centru, u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine.)

Podelite ovu stranicu!