Dimitrije Boarov: Poligon za vežbanje nasilja

14 Feb 2013

Juriš desnice na Novi Sad

Ako i dalje važi ono pravilo iz Miloševićevih vremena, da Srbiju sutra čeka sve ono što se danas dešava u Novom Sadu, onda ničem dobrom nemamo da se nadamo. Naime, otkako je Ustavni sud Srbije, jula prošle godine, posle formiranja nove državne vlasti “desnog centra”, osporio većinu autonomnih prava Vojvodine, koja su bila zapisana u republičkom zakonu o njenim nadležnostima – gotovo sve srpske nacionalistički fokusirane političke organizacije i tradicionalni centralisti (stari, a naročito najnoviji) – krenuli su u ofanzivu na Novi Sad i pokrajinsku autonomiju. Ili, kako to slikovito kaže politikolog Pavel Domonji, ako se vojvođanska autonomija stalno osporava i omalovažava, a Ustav Srbije važi samo za pokrajinu, ali ne i za obaveze Srbije prema Vojvodini, onda “ne iznenađuje da su centralisti i nacionalisti jurnuli na Vojvodinu kao besni psi na pušnicu”.

SPISAK INCIDENATA: Prvo je, dakle, DSS pokrenuo inicijativu pred Ustavnim sudom za preispitivanje ne samo spomenutih autonomnih nadležnosti, nego i celog Statuta APV (ta odluka se još čeka). Nešto ranije su Dveri zatražile ukidanje pokrajinske autonomije i s tim sloganom postale “parlamentarna stranka” u Novom Sadu. Zatim je Srpska napredna stranka u saradnji sa SPS-om, Dverima i odbornicima Romske partije promenila netom tek formiranu lokalnu vlast (DS i LSV) u Novom Sadu – i, dakako, zamenila sve funkcionere u gradskim javnim preduzećima, ali se odmah i “nacionalno identifikovala”, menjajući latiničnu tablu na Kulturnom centru Novog Sada (bivša Tribina mladih) i prebacujući sa latinice na ćirilicu elektronske napise na autobusima Gradskog saobraćajnog preduzeća. Zatim je Novi Sad izlepljen plakatima i zasut bilbordima Naprednog kluba Čedomira Antića i njegove “prateće” političke stranke “u nastajanju” Treća Srbija, u kojima se, takođe, traži ukidanje vojvođanske autonomije, ali se zauzvrat “nudi” da Novi Sad postane glavni grad Srbije. Zatim je Vojvođanska stranka na tu provokativnu zamku odgovorila plakatima i grafitima “Vojvodina republika”. Tu je, naravno, i SNP Naši čiji su, kako se tvrdi, a nije baš sigurno, fanovi zapalili zastavu Vojvodine pred zgradom Lige socijaldemokrata Vojvodine.

Sve to je pratila serija prozaičnijih političkih akcija – premlaćivanje pet mađarskih mladića u novosadskoj “prigradskoj” opštini Temerin, na primer. Istovremeno se dogodila razmena pištoljske vatre dve grupe dečaka u stambenom naselju Satelit u Novom Sadu, zasad nejasne pozadine. Pre nekoliko sedmica napadnuta je, kao “antisrpska”, i vodeća urednička ekipa u Radio-televiziji Vojvodine, starim fašizoidnim “nacionalnim prebrojavanjem” njenog rukovodstva i prvih ljudi Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, koje uređuje i sajt “Autonomija” (napisom u “Pečatu”, o čemu je “Vreme” već pisalo).

Na poslednju u nizu svinjarija u Novom Sadu, skrenula je pažnju grupa AFANS (Antifašistička akcija Novog Sada), koja je (5. februara) saopštila “da je u Novom Sadu u toku ljotićevska propagandna izložba”. Reč je o izložbi o Zavodu za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci, u prostorijama izdavačke kuće “Prometej”, kao specijalnom mestu za izolaciju (komunističke omladine), koje je postojalo za vreme nemačke okupacije, od 1942. do 1944. godine. Izložbu su pripremili Istorijski arhiv Smederevske Palanke i, navodno, neki ljotićevski klub “Novo Videlo” iz Novog Sada.
Neko iz manje osetljivih krajeva Srbije od “senzitivne Vojvodine”, kad pogleda gornji spisak incidenata, možda će reći da se situacija “suviše dramatizuje”, jer još nema mrtvih, a broj povređenih manji je od broja onih koji stižu do bolnica posle svakog “večitog derbija” između Zvezde i Partizana – ali je očigledno reč o veoma ozbiljnoj eskalaciji najopasnijih političkih sukoba za Vojvodinu, onih motivisanih “nacionalnim patriotizmom”, koji se kod nas najviše iskazuje borbom protiv “nacionalnih izdajnika i agenata stranih finansijera”.

Već citirani Pavel Domonji ističe da je Vojvodina izložena “simboličkom nasilju, pošto se konstantno apostrofira kao ‘Severna Srbija’; političkom nasilju, jer se stalno optužuje za secesiju; kulturnom nasilju, koje se očituje u neprestanom demoniziranju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU); ali je evidentno i ekonomsko nasilje, u vidu iznurivanja i višegodišnjeg finansijskog zakidanja Vojvodine” (“Dnevnik”, 10. februar).
Valjda pod sličnim utiskom, a povodom najnovije “ofanzive nasilja”, predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor, 7. februara, uputio je predsedniku Vlade i ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću pismo u kome izražava “duboku zabrinutost zbog činjenice da institucionalni mehanizmi zaštite lične imovine i imovinske bezbednosti u AP Vojvodini, ne funkcionišu”, podsećajući da je u prvoj sedmici februara bilo niz događaja i incidenata koji su narušili bezbednost i sigurnost građana Novog Sada, Temerina, Bečeja i Subotice. Ciljajući, verovatno, najviše na “etnički motivisane” masovne tuče, Pastor je u tom pismu rekao da incidenti ugrožavaju međusobno poverenje i međunacionalno poštovanje u Vojvodini, koje se “strpljivo i sporo gradi, ali se lako urušava fizičkim ugrožavanjem pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica i poništavanjem simbola njihovog identiteta, što ne smemo dozvoliti”.

TALAS “SRBIZACIJE”: Šta je ovoga puta “nešto novo” u tom novom talasu “srbizacije” vlasti u Vojvodini i “prepucavanju” oko njenog autonomnog položaja, a i položaja njenog glavnog grada Novog Sada? Pa novo je jedino to što se tu i tamo pojavljuju neki “znaci otpora” toj ofanzivi i pojavljuju se organizacije koje prihvataju “bačenu rukavicu” – što je pre četvrt veka, posle famozne “jogurt revolucije”, bilo gotovo nezamislivo. U tom smislu, najviše pažnje je privukla već spomenuta činjenica da je mala Vojvođanska stranka po Novom Sadu izlepila stotinak plakata na kojima je pisalo “Vojvodina republika”. Taj “akt akcije otpora” izazvao je više pozornosti od svih dosadašnjih autonomističkih rezolucija i manifesta, jer asocira na onu nekadašnju famoznu parolu “Kosovo republika”.

Istina, i ovaj otpor je zasnovan na jednom političkom dokumentu, rezoluciji Četvrte vojvođanske konvencije. Ona okuplja niz manjih političkih grupa i nevladinih organizacija koje se zalažu za veću autonomiju Vojvodine (Vojvođanski klub, Građanska inicijativa, Vojvođanska stranka i druge). Ta grupacija je, 1. aprila prošle godine, izašla sa “Novom vojvođanskom ustavnom inicijativom” u čijem okviru je donela svoju “Deklaraciju o osnovama demokratskog ujedinjenja Vojvodine i Srbije u Saveznu republiku Srbiju”. Već iz naslova ovog dokumenta vidi se težnja da se pristupi “novom istorijskom dogovoru” između Vojvodine i Srbije, preko koga bi se išlo na federalizaciju Srbije, a u kome bi Vojvodina bila ravnopravan partner Srbije. Zanimljivo je primetiti da su sastavljači ove deklaracije najavili da će, ukoliko u roku od godinu dana posle izbora ne dođe do spomenutog dogovora sa Srbijom, njihova obaveza i pravo biti da razmotre potrebu pokretanja “najšire akcije da se građani i građanke Vojvodine referendumom izjasne o tome kakav ustavni položaj Vojvodine žele i kakvu državu prihvataju”.

Dimitrije Boarov (Vreme) 

Podelite ovu stranicu!