DIMITRIJE BOAROV: Ko zapravo puni budžet

10 Mar 2014

NIS je zapravo samo neka vrsta „agenta“ koji od građana Srbije prikuplja državne dažbine i uplaćuje ih u državni budžet

Očigledno sposobni, glavni menadžer Naftne industrije Srbije Kiril Kravčenko dao je novogodišnjem broju NIN-a zanimljiv intervju o poslovnim rezultatima ove kompanije, već pet godina u većinskom vlasništvu ruskog Gaspromnjefta (a u kojoj je država Srbija spala na 30 odsto akcijskog udela).

U tom razgovoru Kravčenko je, između ostalog, rekao da je „razlika između rudne rente koju plaćamo i one koju bi trebalo da plaćamo, da je ona kao u drugim zemljama, samo tri milijarde, a mi ćemo u državni budžet ove godine (dakle, 2013) uplatiti oko 115 milijardi dinara“.

Ovom podatku Kravčenko je dodao i procenu da su obaveze NIS-a prema državi u 2013. godini bile veće za 25 odsto nego u 2012, te da se učešće NIS-a u ukupnim prihodima budžeta Srbije u poslednjih pet godina povećalo sa sedam na više od 13 odsto. On je uzgred izneo i podatak da je porez na dobit u Srbiji prošle godine povećan sa 10 na 15 odsto, te da su znatno povećane i akcize.

Ako za trenutak ostavimo po strani ocenu ovakvog uspostavljanja veze između rudne rente i volumena uplata NIS-a u budžet Srbije, koju je u spomenutom izlaganju izneo Kravčenko, možemo primetiti da on nije jedini privrednik u Srbiji koji ističe da njegova kompanija daje veliki doprinos državnom budžetu – to su činili i njegovi prethodnici sa vrha NIS-a, a i mnogi naši privatni preduzimači (posebno je to uvek naglašavao Miroslav Mišković, vodeći čovek Delte). Uostalom, ta praksa postala je moderna iz jednog logičnog razloga – Srbija stalno kuburi sa budžetskim deficitima, pa se direktori i vlasnici ovdašnjih kompanija u tom kontekstu hvale da mnogo pomažu javnu potrošnju koja stalno juri novčano pokriće, te tako dodaju važnost svojoj kompaniji u nacionalnoj ekonomiji.

Ipak, povodom te samohvale i takve prakse trebalo bi skrenuti pažnju i menadžerima i preduzimačima (a naročito našoj javnosti) da njihove uspešne kompanije zapravo nisu te koje u suštinskom smislu pune državni budžet Srbije, nego da su to u zbiljskom smislu zapravo potrošači njihovih proizvoda i usluga, a to su u najvećem delu građani Srbije. NIS je u ovom konkretnom slučaju zapravo samo neka vrsta „agenta“ koji od građana Srbije prikuplja državne dažbine i uplaćuje ih u državni budžet. Notorno je ekonomsko pravilo da se porezi koji udaraju po potrošnji (PDV) i akcize koje se nadovezuju na određeni krug proizvoda – prevaljuju na potrošače, u principu, u kompletnom iznosu. Tom „prevaljivanju“ se, nažalost, često pribegava i kada su cene neke robe na unutrašnjem tržištu nekom formulom vezane za kretanja cena na svetskim berzama ili spot-tržištima – obično bez obzira na to što se deo sirovine za proizvodnju takve robe vadi iz domicilnih „nacionalnih resursa“.

Uprošćeno govoreći, spomenuti porast udela uplata NIS-a u državni budžet (ponavljamo, sa sedam na više od 13 odsto) pretežno je posledica sve većih nameta koje su potrošači u Srbiji prinuđeni da uplaćuju u državni budžet, a daleko manje opterećuju finansijske bilanse i poslovni uspeh samog NIS-a, osim spomenutog porasta poreza na dobit, koji je u apsolutnom iznosu daleko manji od volumena PDV-a i akciza.

Ako se sada vratimo na spomenutu ocenu pokušaja Kravčenka da „smanji“ težinu pitanja zašto je rudna renta (uprošćeno) koju NIS plaća državi Srbiji za sirovu naftu koju ispumpava iz vojvođanskih nalazišta – devet puta manja nego, na primer, u Ruskoj federaciji, onda ne možemo prihvatiti njegovu računicu da je godišnji „manjak“ prihoda Srbije po tom osnovu tek tri milijarde dinara. Da je razlika toliko mala, valjda bi Gaspromnjeft to pitanje mogao galantno da reši nekom donacijom maloj, sirotinjskoj Srbiji da bi se konačno začepila usta malobrojnim antiruskim i prozapadnim analitičarima, lobistima i ponekom državnom funkcioneru.

Ne ulazeći dublje u ovu računicu, samo ugrubo, podsećamo da je, zahvaljujući kompanijskim znanjima i modernim tehnikama, Gaspromnjeft u pet godina koliko kontroliše NIS u Srbiji proizveo blizu 40 miliona barela sirove nafte – što znači da je iz „nacionalnog resursa“ Srbije izvadio, „brat bratu“, preko četiri milijarde dolara, a da je za tu sirovinu, pored relativno malih proizvodnih troškova (stara su to polja), državi Srbiji platio rudnu rentu po minimalnih tri odsto. Neko bi samo iz te činjenice mogao izvući zaključak da su se sve investicije NIS-a u Srbiji već isplatile. Na stranu što to zapravo nisu investicije u Srbiju nego, u lavovskom delu, investicije u imovinu Gaspromnjefta u Srbiji.

(Novi magazin)

Podelite ovu stranicu!