DIMITRIJE BOAROV: Ko uzurpira zemlju – država, seljaci ili stranci

04 Dec 2015

Sukobi oko Zakona o poljoprivrednom zemljištu

Na prvi pogled, tekući sukob najjačih udruženja poljoprivrednika Vojvodine sa Vladom Srbije oko promene zakona o poljoprivrednom zemljištu je samo sudar interesa – na jednoj strani države, da dođe do većih budžetskih prihoda u gazdovanju sa oko 800.000 hektara oranica u državnom vlasništvu, a na drugoj strani seljaka, da im se ne suzi mogućnost da na licitacijama dođu do povoljnog zakupa velikih površina državne obradive zemlje, jer je „arenda“ po hektaru te zemlje, po sezoni, u proseku samo oko 180 evra. Međutim, u stvari, ovaj sukob je veoma kompleksan i zadire u mnogo drugih najkrupnijih pitanja agrarne strategije i agrarne politike, pa i državne politike u celini.

Sukob koji je ovih dana kulminirao protestnim blokadama „paora“ po drumovima Vojvodine i dolaskom desetak traktora pred Skupštnu Srbije (26. novembra), otkriva čitav spektar nepravdi učinjenih poljoprivredi i seljacima, nefunkcionalnost ustavnog regulisanja položaja Vojvodine u državnom sistemu, neobuzdanost političkih i ideoloških aspiracija i zabluda oko državnog rukovođenja agrarom, neodgovornost državnih funkcionera i političara, katastrofalne učinke pogrešnih agrarnih poteza i ministarske arogancije, veliku korupciju u toku privatizacije poljoprivrednih kombinata i nameštenih licitacija, fingiranih tajkunskih tendera i uticaj narko kapitala na čitavu poljoprivrednu granu, maštovitu potkupljivosti državne i lokalne administracije, nestručnost i pohlepu po celoj vertikali mešetarenja sa toliko značajnim resursom za ishranu stanovništva Srbije i njen privredni razvoj, kao što je zemlja.

Ako pogled pre svega suzimo na osnovne promene zakona o poljoprivrednom zemljištu, protiv kojih su ne samo udruženja seljaka, nego i Vlada i Skupština Vojvodine, koje se prvi put javno i direktno u domenu ozbiljnih ekonomskih pitanja sukobljavaju sa Vladom i Skupštinom Srbije, videćemo da je promena tog zakona praktično najavljena još 27. aprila ove 2015. godine, kada je u ime Vlade Srbije, ministar privrede Željko Sertić, zajedno sa predstavnikom nemačke kompanije Tenis holding („Toennies Holding GmbH“) Danijelom Netbrukom potpisao memorandum o budućem poslovnom partnerstvu. Dakako, najznačajnije je bilo to što su ovom aktu prisustvovali predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, i vlasnik spomenute firme Klemens Tenis. I evo šta je tom prilikom naglasio premijer srpske vlade.

Vučić je tom prilikom rekao da se potpisanim dokumentom, „kad se izmeni Zakon o poljoprivrednom zemljištu“, omogućava da kompanija Tenis izgradi prvih pet stočarskih farmi, od planiranih 20, što bi trebalo da znači da će ukupno u srpsku poljoprivredu uložiti 420 miliona evra. Tada je dodao da će „Tenis sam prevazići srpsku proizvodnju svinja“, jer namerava da godišnje uzgaja tri miliona tovljenika. Reč je, inače, o kompaniji koja u Nemačkoj godišnje tovi oko 17 miliona svinja i 400.000 goveda, te ima bruto prihod od 5 milijardi evra. Usput, premijer je još rekao da je spomenuti memorandum plod višemesečnih priprema i pregovora.

Zanimljivo je primetiti da je svih prvih pet najavljenih farmi bilo locirano u Banatu, a da je, dosada, Tenis ušao u saradnju sa samo dva poljoprivredna dobra u okolini Sremske Mitrovice, i pre promene zakona o poljoprivrednom zemljištu. Kasnije se razneo glas da Tenis inače oko svake svoje farme, dakako i oko prvih pet koje planira da izgradi, traži da mu se omogući korišćenje okolnih 4 do pet hiljada hektara oranica (valjda bi na njima pripremao stočnu hranu). Ostalo je nerazjašnjeno zašto zbog svega toga Tenis u tom trenutku nije objavio nameru da kupi nijedno od 21 poljoprivrednog preduzeća „u restruktuiranju“ u Vojvodini, a koja se sada nalaze na poznatom spisku od 502 preduzeća koja se hitno moraju privatizovati ili ugasiti u stečajnom postupku. Zanimljivo je primetiti da je Agencja za privatizaciju potpuno neuspešna pri prodaji agrarnih preduzeća, za koja se verovalo da će se lako prodati, te da ta preduzeća postepeno sva odlaze u stečaj – pa će ih neko kupiti vrlo jeftino iz stečajne mase.

Inače, zajednička ideja Tenisa i Vučića prilikom sastavljanja spomenutog memoranduma moguće da je bila u tome da se u Srbiji stvori stvarna (ili fiktivna) baza za izvoz (ili reeksport) svinjskog mesa u Rusiju i tako zaobiđu „kontrasankcije“ koje je ona uvela prema EU. Pri tome se možda mislilo na mogućnost korišćenja famoznog srpsko-ruskog sporazuma o bescarinskom trgovanju (koji Moskva tumači kako joj se prohte). Vučić je sa svoje strane moguće računao da treba izaći u susret nemačkim privrednicima, s obzirom na to da se tokom cele 2015. znalo da će Bundestag praktično odlučivati o „otvaranju poglavlja“ u pregovorima Srbije sa EU (to je ovih dana obezbeđeno), a sigurno je i inače pod opsesijom nedovoljnih stranih investicija u Srbiju, pa i bedno malih investicija u poljoprivredu u Srbiji.

Premijeru Vučiću je pri svemu tome, dakako, promaklo (ili ga nije briga) da bi „udvostručenje“ proizvodnje svinja u Srbiji i faktičko otvaranje unutrašnjeg tržišta za Tenisovu i proizvodnju drugih stranih krupnih specijalista za tov stoke – bez prihoda ostavilo stotine hiljada sitnih tovilaca svinja u Srbiji, jer bi „strane svinje“ bile daleko jeftinije od domaćih, a Nemcima i Austrijancima bi bilo teško nametnuti nekadašnju „kooperaciju“ sa seljacima, po cenama koje bi se „samoupravno i društveno dogovarale i sporazumevale“ (kao što su to činili nekadašnji PIK-ovi i poljoprivredna dobra u socijalističko vreme).

Naravno da bi takva konkurencija na duži rok bila dobra i za tehnološki napredak domaćeg stočarstva i poljoprivrede u celini, ali bi to podrazumevalo da se bar počne sa pravednijom agrarnom politikom u Srbiji, bliskoj agrarnoj politici EU, to jest da se bar počne sa osposobljavanjem srpskih seljaka da uđu u evropsku ekonomsku utakmicu. Tenis je sa svoje strane, potpisujući gore spomenuti memorandum, možda, računao da će do zemlje u Srbiji doći i jeftino, a da će farme graditi uz obilate državne podsticaje Srbije za zapošljavanje preko 2.000 ljudi – ali to ovde nije bitno.

Verovatno poučen neuspelim prethodnim pregovorima sa „Al Dahrom“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, oko njenog angažovanja u srpskoj poljoprivredi, zbog „sapetosti“ u gazdovanju državnom zemljom u postojećem zakonu o poljoprivrednom zemljištu i skupoće obradivog zemljišta u privatnom vlasništvu na tržištu Vojvodine, premijer Srbije je očigledno i neskriveno još proletos rešio da odreši sebi ruke i da to izvede „u dva koraka“. Taj zadatak je dobila ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković, nepoznati kadar SPS-a i žena bez političkog značaja, a čini se i bez lične vizije razvoja poljoprivrede (valjda je zato i izabrana). Tako se došlo do ovog Predloga zakona o poljoprivrednom zemljištu – koji se osporava.

Prvo je zamišljeno da se izmenama zakona omogući dugoročan zakup obradive zemlje, do 30 odsto zemljišnog državnog fonda u ataru svake lokalne samouprave, „pravnim licima“ na 30 godina, onima čiji će investicioni plan prihvatiti izvesna Komisija Ministarstva poljoprivrede – i to bez ikakvog tendera, konkursa ili licitacije – nego direktnom pogodbom!? Da bi se, međutim, pripremio teren i za prodaju zemlje u državnom vlasništvu novim zakupcima iz zemlje i inostranstva, a ta mogućnost se prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU (SSP) otvara 1. septembra 2017. godine, u zakonske izmene je ušla i „odredba za sirotinju“ – da u svakoj katastarskoj opštini oni koji imaju „do 30 hektara“ zemljišta u svojini, i koji u toj opštini žive duže od tri godine, mogu dokupiti na rate „do 20 hektara“ od države.

Ipak, već i iz samog obrazloženja ovog zakonskog projekta vidi se da je Ministarstvo poljoprivrede pre svega mislilo na stvaranje mogućnosti da „pravna lica“ dođu do dugoročnog zakupa zemlje (pre svega u Vojvodini), jer se u tom obrazloženju naglašava da je u Srbiji do pre 15 godina i do privatizacije delovao 91 poljoprivredni kombinat (u tome u Vojvodini 36) i 108 poljoprivrednih dobara (u Vojvodini 106) – koji danas ne rade. Već i iz ovog obrazloženja proističe da Ministarstvo poljoprivrede želi da svoju akciju prikaže kao pokušaj ponovnog ukrupnjavanja u posedovnoj strukturi zemljišta, što samo po sebi i nije loše – a da pri tome Ministarstvo bude arbitar i naplaćivač „piksle“ u toj novoj „liberalnoj kontrareformaciji“ na selu.

Obrazloženje Ministarstva poljoprivrede je poduprto i tekućim ekonomskim razlozima, to jest da država gubi oko 100 miliona evra zbog nenaplaćenih zakupnina na državnoj zemlji. Naime, od oko 800.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini samo 248.628 hektara je u zakupu, dok je ukupno 581.402 hektara ili uzurpirano ili potpuno neiskorišćeno. To jest, oko 330.000 hektara u državnoj svojini uopšte i ne postane predmet licitacija za zakup, a oko 240.000 ne nađe zakupca (navodno, namesti se tako da niko ne licitira za tu zemlju, jer se u lokalu zna ko tu zemlju stalno i redovno uzurpira).

Od spomenuth ukupnih 800.000 hektara u državnoj svojini, na teritoriji Vojvodine je oko 300.000 hektara. Kako se praktično svih 85.000 hektara, koje po osnovu zakona o restituciji potražuju oni kojima je zemlja oteta u okviru nacionalizacije posle Drugog svetskog rata, nalazi u Vojvodini i kako je većina državnog zemljišta pod zakupom u Vojvodini (dok je u Srbiji državna zemlja uglavnom u „sivoj zoni“), jasno je da se ceo projekat zakona o poljoprivrednom zemljištu odnosi pre svega na Vojvodinu, a jasno je i da jedino u Vojvodini postoji tražnja za obradivim zemljištem. Eto zašto je sukob oko zakona o zemlji postao i sukob između Vojvodine i centralne vlasti.

U stvari, kako se približavaju pokrajinski izbori (aprila ili maja 2016) i Vlada Vojvodine, na čelu sa predsednikom Demokratske stranke Bojanom Pajtićem i autohtone vojvođanske stranke na čelu sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine i njenim liderom Nenadom Čankom, dobro su razumele da bi „pitanje zemlje“ moglo za njih biti veoma korisna izborna platforma, a da su udruženja poljoprivrednika veoma efikasan instrument delovanja među biračima. Zbog toga je i došlo do jesenjeg udara na predlog novog zakona o zemlji.

Zanimljivo je primetiti da je Nenad Čanak akciju Vlade Srbije pre svega stavio u kontekst obespravljivanja Vojvodine i seljaka u Vojvodini, pa je rekao: „Ako ostanemo bez zemljišta kao što smo ostali bez nafte pod nama i neba nad nama, pa gde ćemo onda živeti“ (Dnevnik, 11. novembar). Tako je strah za egzistenciju seljaka Čanak stavio iznad ideoloških shema i načela. Efektno je formulisano i zvanično saopštenje LSV o ovoj stvari: „Još jednom upozoravamo da bi usvajanjem predloženih zakonskih rešenja bio doveden u pitanje jedan od najvažnijih resusrsa Vojvodine – poljoprivredno zemljište. Nećemo dozvoliti da vojvođanski paori postanu tehnološki višak na svojim oranicama“.

S druge strane, Bojan Pajtić je ogoljeno udario na Predlog zakona o zemlji sa načelno „leve pozicije“. On je, naime, rekao da SSP ne obavezuje Srbiju da prodaje državnu zemlju, nego je samo obavezuje da, ako je prodaje, izjednači domaća i strana lica. Idući tom linijom, Pajtić je izneo stav da državnu zemlju uopšte ne treba prodavati – što deluje dosta arhaično i socijalistički. Jer, lek protiv tajkunizacije koji on nudi, da se tajkunima, bilo domaćim, bilo stranim, ne dozvoli kupovina zemlje, na drugoj strani „tajkunizuje“ političare i činovnike, kao i razne druge institucionalne i neinstitucionalne mešetare koji „besplatno“ zarađuju velike pare na raznovrsnim vidovima uzurpacije prihoda sa državne zemlje. Zapravo, praktičnu svu obradivu državnu zemlju treba što pre prodati – to je najefikasniji lek protiv uzurpacija direktne vrste.

Stav LSV i DS protiv zakona o poljoprivrednom zemljištu pretočen je u konkretne amandmane Skupštine Vojvodine, koji su upućeni Skupštini Srbije, a koje ova uopšte ne mora da razmatra, što je deo one druge priče o ignorisanju autonomije Vojvodine. Pokrajinski sekretar za poljoprivredu Branislav Bogaroški, koji je obrazlagao spomenute amandmane i izneo da bi usvajanje ovog zakona oštetilo između 11.000 i 14.000 registrovanih zakupaca zemlje u Vojvodini, izneo je pri tome i jednu ilustraciju tretiranja pokrajinskih organa u ministarstvima Srbije. On je rekao da je u Ministarstvo poljoprivrede uputio 13 zvaničnih pisama, ali da ni na jedno nije dobio odgovor – osim što mu je Ministarstvo uputilo jednu novogodišnju čestitku. U stvari, i ovim povodom se postavlja pitanje zašto centralna vlast, po Ustavu Srbije, ima moć da potpuno ignoriše stavove „autonomnog“ predstavničkog organa, čak i ako je u pitanju osnovni privredni resurs Vojvodine.

Kako sada stvari stoje, Vlada Srbije u sukob sa seljacima Vojvodine ulazi sa lošim kartama. Pre svega imali smo jednu vremenski nepogodnu godinu za poljoprivrednu proizvodnju, koja će čini se na godišnjem nivou opasti za oko 8 odsto. Zatim, Vlada je snižavajući subvencije sa 100 evra po hektaru za registrovana domaćinstva na 6.000 dinara po domaćinstvima, koja raspolažu sa zemljištem do 20 hektara, loše proračunala ukupan iznos tih subvencija, koje je zatražilo 212.000 domaćinstava, sa 1.660.000 hektara. Tako je ispalo da budžetskih 2,72 milijardi dinara za subvencije nije dovoljno, već da je potrebno desetak milijardi dinara – pa stimulacije nisu isplaćene, iako je setva već obavljena. Tako se učvršćuje utisak da Vučićev kabinet ima snage da nametne neke ishitrene poteze i u poljoprivrednoj politici, ali da takvi potezi sve češće ne ostaju bez ogorčenog otpora. U stvari, stiče se utisak da ne samo mali i veliki tajkuni uzurpiraju obradivo zemljište, već da je najveći uzurpator tog zemljišta u suštini sama država.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!