Deset godina bez Đinđića: Nije dovoljno polagati cveće i držati govore!

27 Feb 2013

Tribina u prepunom "Zelenom zvonu"

U Zrenjaninu je sinoć održana tribina povodom deset godina od ubistva premijera Zorana Đinđića, na kojoj su govorili istoričarka Latinka Perović, Mikloš Biro, profesor političke psihologije i Zlatko Paković, filozof i režiser predstave “Ubiti Zorana Đinđića”, koja je prikazana po završetku tribine. U prepunom “Zelenom Zvonu”, i pod budnim okom organizatora Grubačkog-Gute, ovogodišnji jubilej po prvi put obeležen je u znaku promena. Ali ne onakvih kakve je Zoran Đinđić priželjkivao…

Latinka Perović je u svom izlaganju istakla da postoji mala istorija, koja traje već deset godina, u kojoj se ogleda evolucija odnosa srpskog društva prema Zoranu Đinđiću, njegovoj pojavi, njegovom tragičnom kraju i onome što je posle toga usledilo.

– Ja nisam lično poznavala Đinđića, ali ja poznajem pisanog Đinđića i provela sam dve godine čitajući njegove tekstove, koliko je potrebno da se pročita 240 bibliografskih jedinica, koje je on sa 52 godine stigao da napiše. To čitanje za mene je bilo velika intelektualna avantura i iako je država ubila Đinđića, i iako u tom smislu politika nije razdvojena u tom periodu od zločina, srpsko društvo se nikada nije pomirilo sa ubistvom. To se da proveriti na ovakvim skupovima; društvo se svih ovih godina opiralo da njegovu pojavu, političku ličnost i filozofska dostignuća ne prepusti zaboravu i javnoj skandalizaciji, koja je u vezi sa njim postojala i pre njegovog ubistva i neposredno posle njegovog ubistva i tokom suđenja – rekla je Latinka Perović, dodajući da je društvo odolelo i pritisku da se Đinđić kriminalizuje i predstavi kao slučajna, sporna i kontroverzna ličnost.

Modernizam protiv arhaizma 

– Mene je najviše impresioniralo to razumevanje istorije kod Đinđića i on je to razumevanje umeo da ugradi u svoju politiku. Postao je ličnost koja spada u najmarkantnije intelektualce u Srbiji i ličnost u velikoj evoluciji, kroz koju bi zapravo moralo da prođe celo srpsko društvo, ako želi da ima budućnost. On je utemeljivao politiku odgovornosti i to je jedna manjinska tendencija koju je jedan hrvatski istoričar definisao kao tendenciju koja u Srbiji u porazu traje, ali se nikada ne predaje. Jer, kad god se završi taj ciklus da se stvori moderna država, da u njoj dostojanstvo dobije građanin, da iz ličnih prava bude izveden politički sistem, dođe do obrta natrag, arhaizacije srpskog društva i vraćanja unatrag – objasnila je Latinka Perović. Prema njenim rečima, Đinđić je bio individualističke kulture, liberalne tradicije, moderne filozofije, sa velikim uvidom u njenu istoriju, posebno u nemačku filozofiju.

– Ali, Zoran Đinđić i u opoziciji i u Vladi deluje u neprijateljskom okruženju, ambijentu koji se opire promenama. Zbog toga je teško personalizovati ubice i locirati ih, jer je reč o istorijskom kontekstu stvorenom posle raspada Jugoslavije, nakon ratova, u društvu koje je došlo u svoje prirodno stanje i koje se teško stavljalo na noge i formulisalo svoju alternativu. Mislio je da promene nisu moguće bez građanina i da su one validne samo u onoj meri u kojoj ih građanin priznaje – istakla je Latinka Perović. Ona je objasnila da je u poslednjih mesec dana na delu provala interesovanja za Đinđića, što je, kako je rekla, rezultat pravljenja bilansa u Srbiji: – Šta se zapravo desilo za tih deset godina i šta je, preciznije, propušteno za to vreme i čemu se moramo vratiti, nikako ne mogavši da zaobiđemo Đinđića u tome.

Smrtonosan problem društva 

Zlatko Paković, režiser predstave „Ubiti Zorana Đinđića“, upozorio je da se prilikom obeležavanja godišnjice od ubistva zaboravljaju veoma važne stvari.

– Zaboravlja se da je on subjekat svoje smrti. Ta smrt se pominje, nad njom se plače, na grobu se ostavljaju ruže kao da je on objekat ubistva. Pa nije taj čovek ubijen slučajno. Nije taj političar ubijen samo zbog toga što je izručio Miloševića, već zbog toga što se on suočio sa suštinskim problemom ovog društva, a taj problem je smrtonosan. A gde je duh te i takve politike? – upitao je Paković, objasnivši da se u ceremonijama opraštanja od premijera svake godine zanemaruje duh Đinđićevske politike.

– Zaboravljamo da Zoran Đinđić nije ubijen samo kao premijer države na radnom zadatku, nego je ubijen i kao predsednik Demokratske stranke. Zašto je ta stranka pala na grane na koje je danas pala i zašto se urušava? Samo zato što je zaboravila da je Zoran Đinđić subjekt svoje smrti. Zaboravila je na tu dinamiku i na tu dijalektiku njegove politike. DS više ne liči na stranku koju je vodio Zoran Đinđić. Ali to ne znači da ne bi mogla ponovo da stane na noge i postane nešto veoma važno za ovo društvo. A ne da ulogu promotora nekih Đinđićevih ideja danas ima Vučić. Koliko god to skaradno zvučalo, čovek koji je lepio plakate preko Bulevara Zorana Đinđića i pretvarao ga u ulicu Ratka Mladića, nije isključeno da sutra neće propagirati neki Đinđićev stav. A već je na tom putu – rekao je Paković, upozorivši da je neophodno da se preispitaju za kakve je vrednosti Đinđić dao život.

– Treba i da sledimo te vrednosti, ukoliko mislimo da izađemo iz ovog užasa. U ovolikoj konfuziji čini nam se da stvari nekuda idu, a zapravo nikuda ne idu. Živimo jedno mrtvo vreme. I zato nije dovoljno polagati cveće i držati govore, već je potrebno nešto i uraditi. Potrebno je imati smelosti i odgovornosti. – zaključio je Zlatko Paković.

Srbija na stranputici 

Mikloš Biro, profesor političke psihologije, poručio je da je današnje društvo u Srbiji krenulo stranputicom i da vapi za nekim ko će ličiti na pokojnog premijera.

– Cilj bi trebalo da bude društvo u kojem ličnosti nemaju važnost i društvo u kojem postoje institucije u kojima političari nisu važni. Neophodno je izgraditi takve institucije u kojima neće biti važno da li su na njihovom čelu Vučić, Đinđić ili neko treći, i koje će rešavati probleme. Ovakvo stanje danas je odraz vapaja ljudi za nekim ko će nas odvesti u moderno i demokratsko društvo, jer mi to trenutno nemamo i to nam je potrebno – rekao je Biro.

Kako je rekao, od ubistva premijera se ništa ključno nije desilo, jer ono čemu je Đinđić težio i danas se teži.

– Na žalost, ne vidim u Srbiji političara koji bi mogao da ga zameni, ali vidim da njegovo ime zloupotrebljava ogroman broj njih, koji ne slede njegove glavne ideje, a to su pre svega modernizacija i izgradnja društva koje će nas odvesti u Evropu, ne zato što nas tamo primaju ili ne, već zbog toga što smo mi to zaslužili jer smo se promenili iznutra – rekao je Mikloš Biro.

Moderatori tribine, koja se ove godine zvala „Đinđić kao mitski heroj“ bili su Željko Bodrožić, ispred „Novog optimizma“, i Jovan Gvero iz novosadskog SKC-a, a ceo događaj pomogla je i Radio-televizija Vojvodine, kao i brojni drugi mediji i mnogobrojni gosti.

Žana Majski (Autonomija) 

 

Podelite ovu stranicu!