ĐERĐ SERBHORVAT: Beležio sam smrti i špijunirao

14 Aug 2017

Zatvoreno pismo ministru odbrane Aleksandru Vulinu

Izvini, g. Vulin, što ti ne persiram, upravo sam pogledao na Wikipediji, samo 16 dana stariji si od mene. Rođeni smo u oktobru 1972. godine. Pa mi smo generacija! Plus u horoskopu vaga. Dodatni razlozi da ti pišem.

Ne sećam se da smo se davne 1991/92. godine sreli u vojsci, u JNA, pa kasnije u Vojsci Jugoslavije. Otišao sam u vojsku posle srednje škole, morao sam, nismo imali izbora, regrutovanje nije šala. Ako ti to nešto znači, bio sam „septembarac”, to je uvek bila najbolja klasa. U njoj su bili oni koji su upisali fakultet. Ekipa je inače bila super: komandant srpski nacionalista, zamenik komandanta za moral (!) Makedonac, oficiri uglavnom Srbi, nešto Muslimana, Mađara, itd. Mada, u septembru 1991. još su svi bili komunisti (kao ti, zauvek). Vojnici – regruti iz Bosne, sa Kosova (jedan Albanac, mada je on odmah pobegao), iz Hrvatske (i oni su pobegli, i onda smo išli u kukuruz da ih tražimo), mi Mađari, i tako redom. Beograđani posle dva dana otkazali, otišli kući, kao neki psihijatrijski slučajevi. Bili su filozofi.

Što se tiče obuke, nismo imali baš mnogo vremena. Naš vod je odmah otišao u/na Vukovar – ja nisam, pošto su oficiri saznali da znam tipkati na mašini. Par puta smo imali gađanje, nešto fizičke obuke, trčanje ujutro, i sve to. Verovatno ne možeš da razumeš, jer nisi bio u vojsci, i ne znaš, ali jako je bilo dobro skupljati pikavce. Kad sam ušao u kasarnu, zaklinjao sam se da ću pušiti. Pa pušili smo dosta. I dim od baruta.

Donedavno si bio ministar za boračka pitanja, bavio si se veteranima. Pa i mi smo postali veterani, mada u dokumentima niko nema zabeleženo da je bio na frontu. Kao ćatu, zadužili su me da nikome ne upisujem u vojničku knjižicu koliko dugo je i gde bio na ratištu. Pošto nismo ni ratovali, zvanično. Pitam se ipak, zašto sam onda morao tako mnogo na mašini tipkati o onima koji su poginuli kod Vukovara ili u Baranji (mi smo malo bili zaduženi za Vukovar i za Baranju, 12. bataljon kikindski, 24. korpus kragujevački). Kao ćato, 19 godina sam imao, bio sam zadužen da se bavim nastradalima, da komuniciram sa rodbinom, sa udovicama uglavnom. Ako hoćeš da me opet pozoveš u rezervu, da se bavim mrtvima, tu sam. Imam iskustvo, a to je za ovaj zadatak veoma važno. Inače sam sociolog, a ne psiholog, ali iskustvo je dragoceno. Zaboravimo to što ni dan-danas, skoro trideset godina posle, ne spavam mirno. Ako treba da ostali poginu za otadžbinu, uvek ću biti tu. Ostali – a ne ja, naglašavam. Ja sam tu da zapisujem. Samo da napomenem, beležio sam smrti i Srba i Mađara, mnogo njih. Koji su poginuli ni za šta.

Svakako sam ponosan na to što sam služio JNA, pa VJ (drago mi je bilo što smo skinuli petokraku, stavili trobojku, i ujutro smo skinuli jugoslovensku, pa smo stavili malu-jugoslovensku-srpsku zastavu). Posle su svi otišli na front u Bosnu i Hrvatsku (Petrinja, Benkovac, a Srbi iz Bosne u svoje opštine). Dok sam ja kao neki Švejk iz Hašekovog romana bio u vojsci, sve ratove smo izgubili. Možda je to jedan od dobrih razloga de me ipak ne pozoveš opet u vojsku.

Ja sam inače bio snajperista. Nikad nisam skontao zašto su me izabrali za ovaj lep posao (iz zasede ubijaš, licence to kill, kako bi rekao Džejms Bond). Kasnije sam saznao, imam samo 160 cm, niko me neće videti na prvoj liniji fronta: to je bio razlog. Da se sakriješ, i čekaš. A ne da svakodnevno pričaš u medijima.

szerbhorvath-gyoergy

Napad smo očekivali iz Ruskog Krstura. Rekli su nam da će nas napasti četnici Vuka Draškovića. (foto: FB)

Kao što sam već rekao, zahvaljujući inteligenciji i kucaćim sposobnostima, nikad nisam ratovao. Jednom sam doduše bio u rovu sa puškom (ali bez streljiva), kad su nas isterali da branimo kikindsku kasarnu 9. marta 1992, na godišnjicu SPO-revolucije u Beogradu. Kao ćato, znao sam kad će biti uzbuna, u zoru u 3, imao sam čokolade, i taj snajper. Bilo nas je malo, na svakih 50 metara po jedan, pošto su ostali otišli ratovati za nebesku Jugoslaviju (još je postojala). I šta smo radili? Bacio sam oružje na grudobran i drkao kurac. To su radili i ostali. Napad smo očekivali iz Ruskog Krstura. Rekli su nam da će nas napasti četnici Vuka Draškovića. Kasnije sam pogledao na karti, Ruski Krstur je dosta daleko od Kikinde, negde u Bačkoj. Možda su mislili na Rusko Selo, nikad neću saznati. Pošto napada nije bilo, otišli smo na doručak u sedam sati, kao i obično. Vod je otišao da pokupi pikavce, a ja da kuckam o onima koji su poginuli na ratištu. Ginuli su, mada nismo ratovali. Čudo neviđeno.

Dakle, svakako možeš da računaš na nas. Ako smo odbili taj napad jedinica Vuka Draškovića, i svaki drugi napad možemo odbiti, sa bilo koje strane. Naš kapetan bezbednosti bio je kao Mađar, mada mislim da je bio asimiliran, uvek smo pričali na srpskom. Tad sam malo naučio srpski jezik, tražio je od mene da cinkarim oficire, pa i moje drugare. Onomad su bili još u bataljonu i Hrvati iz Hrvatske, koji su hteli pobeći u svoju domovinu, ali nisu uspeli. Pošto je moje prezime Horvat, dakle Hrvat, kapetan je imao ideju da se ubacim kod Srećića, Jelašića i Tomića, pa da organizujem bekstvo, i da ih usput prilikom bekstva ubijem. Taj posao nisam uradio kako treba, nisu pobegli na vreme, nisam ni koristio svoj TT-pištolj. Otišli su doma kada je nastala SRJ, u aprilu 1992. Ovo ti pišem da naglasim da imam neki mali radni staž kao doušnik, cinkaroš. Svaka dobra vojska mora da ima i oficira za moral, pa i za bezbednost, a mi – mali ljudi – neophodni smo za taj posao. Svaka vojska štiti sebe doušnicima.

Niko nas ne sme iznenaditi, Vulinu. Generacijo moja, moram ti reći da je posle tih ratova koje smo izgubili, sve bilo dosta dosadno. Bavio sam se izbeglicama u to vreme, oficirima iz Sarajeva koji su izbegli u Kikindu. Nisam više radio sa mrtvima, nego sa izbeglicama – tipkao sam na mašini, kao konj, njihove molbe, pisma raznim službama. Inače, oni su bili pukovnici i veterinari – iz konjušnice u Sarajevu. Konje nisu izvukli iz centralne kasarne kod Železničke stanice u Sarajevu, mada živu glavu jesu. Imali su jednu kesu, sa nekim dokumentima, to im je ostalo od života. Nisu znali gde su, a nisam znao ni ja, ni šta radimo, ni kako je sve otišlo u kurac. Nikad u životu nisam ni pročitao, a kamoli napisao toliko curriculum vitaea, koliko za njih. Oni su bili gospoda, doktori. Rekli su, hvala, Đerđ. Ako, Vulinu, hoćeš da ratuješ, moraš da računaš i na izbeglice. I na obične ljude, i na pukovnike.

No da nastavim, druže generale srpske vojske. Pošto nismo imali više neprijatelja, naši đenerali su očekivali da će nas napasti Mađarska, njihova nepostojeća armija, plus Savez svih Sovjeta, ili nešto slično su nam govorili. Meni je kapetan bezbednosti rekao da moram ići na granicu, da prisluškujem mađarsku vojsku (posto kao Mađar valjda razumem mađarski!). Slušao sam ja tamo svašta kao elektronski izviđač naše armije, no uopšte nisam uhvatio ništa što bi se ticalo tog planiranog ili izmišljenog napada. Mađari nas izgleda nisu hteli napasti! Mada, mi smo već imali u Kikindi ne samo pukovnike konjušare bez konja, nego i tenkove, iz Bosne, mislim. Tenkove – bez goriva. I tamo sediš danima u Banatu, slušaš mađarske radio-stanice, taksiste, sve te ljude koji koriste toki-voki dok rade. Zahvaljujući mom uzornom radu, ni Mađarska nije napala nas, ni mi njih.

Onda su došla druga vremena, otišao sam da studiram u Budimpeštu, kasnije sam radio kao novinar u Novom Sadu, ali uvek sam bio interesantan službama. Iz Ambasade Mađarske u Beogradu su mi javili da pobegnem iz Vojvodine 1999, dan uoči bombardovanja. Onda su me ispitivale mađarske službe, imao sam ponudu da radim za njih. Svašta. Naravno, odbio sam to. Možda važi izreka „jednom špijun, uvek špijun”, ali puj pike, za mene ne važi više. Danas imam dosta loše plaćen posao na Mađarska akademija nauka i umetnosti (MANU), nešto ponekad napišem i dobijem honorar, imam prijatelje, baš mi je ovako dobro.

Vulinu, generacijo moja! Šteta što se nismo sreli u vojsci onomad, imao sam tetejac kao kurir, ali kad sam se „skidao”, zaklinjao sam se da nikad oružje u ruci neću držati… Ipak, nadam se da ćemo jednom popiti koje pivo, bez ratovanja. Da možda dođeš, ako je to moguće, pameti, pa da razumeš našu, moju generaciju, septembar/oktobar te davne 1972/1991. I ti si taj.

Pozdrav,

Đerđ Serbhorvat

Napomena: Ovo je moj književni pseudonim, ali uopšte nije teško saznati i moje pravo ime, koje se sadrži u ovom pseudonimu.

(Autonomija/naslovna fotografija: pixabay)

Podelite ovu stranicu!