ĐERĐ KONRAD: EU sputava divljaštvo u nama

16 Jun 2015

Evropa za početnike (28)

Dok su Berlin i Pariz prijatelji, nema veće nevolje

Sve dok postoji usklađena nemačko-francuska evropska politika, nacionalizmi su pod kontrolom, ali ako se među njima pojave bilo kakvi animoziteti, vrlo je verovatno da će pod svoja krila okupiti male nacionalizme. A oni će tada bezglavo letuckati, svađaće se svaki sa svakim i to bi mogao da bude i kraj Evropske unije. Ako vođe bilo koje od ove dve sile, u interesu unutrašnjopolitičkih ciljeva i otklanjanja određenih pretnji, skliznu u nekad dobro uhodane gluposti nacionalizma, ako bi, dakle, u interesu osvajanja ili očuvanja vlasti pribegli nacionalističkoj, oholo-bahatoj politici – bio bi to veliki udarac zadat čitavoj Evropi. Znajući ono što se može znati, ni Nemci, ni Francuzi ne mogu sebi dozvoliti regresiju u populističku retoriku. Sve dok su Mađari jedinstveni, ekscesi marginalaca su irelevantni, i nisu dovoljni da se izgrađeno sruši. Nacionalizam može da pobedi samo ako bi neka od velesila unutar unije zalutala u neki nacionalistički ćorsokak. Vrednosni savez i ukupni autoritet demokratija treba sačuvati. Sve dok nemačka i francuska politika budu privržene atlantizmu – nema veće nevolje. Jer, bez podrške ove ili one velesile mali ekstremizmi postaju smešni. Bilo bi opasno samoporicanje, međutim, dati prostor ressentimentu koji je dominirao uoči izbijanja Drugog svetskog rata. Nacionalizmi dobijaju na snazi ako imaju obuhvatnu, transnacionalnu ideologiju, koja prilagođava njihov rečnik nekakvom paktu, osovini, zajedničkom interesu, to jest, ako je ta ideologija upotrebljiva od strane više nacija, kao što je bila ideologija nacionalsocijalizma ili komunističkog socijalizma, čije su pristalice imale za cilj da se dokopaju što potpunije državne vlasti i da je, dakako, i zadrže. I hitlerovska, a potom i staljinovska imperija imale su svoju koheziju, najveći deo plena su dobili najveći, ali je i skutonošama nešto preteklo. Ako bi se Evropa ponovo podelila, onda bi jedna jaka strana pomogla malim nacionalističkim etatizmima da dođu na vlast – na vlast koja ne bi umela da bude drugačija, nego diktatorična.

Pokladne svečanosti populizma

Postoji jedan populistički rezervoar mišljenja koji odobrava smrtnu kaznu. Glas naroda nije glas Boga. Evropska unija je građevina koja pretpostavlja intelektualno znanje, ali ona se ipak više dopada ljudima koji imaju bar maturu, jer su sa maturskim svedočanstvom možda u stanju da shvate racionalnost federacije. Evropska unija obuzdava, ublažava divljaštvo koje se u nama krije, i doprinosi komparativnoj jasnovidosti. S populizmom su se i nacizam i boljševizam sasvim dobro slagali, i jedan i drugi su operisali s primitivnim uopštavanjima, i jedan i drugi su predlagali da se nekima oduzme nešto, po mogućnosti što više, tačnije sve, uključujući i njegovo ime, i život. Svako razdoblje i svaka civilizacija ima svom karakteru prilagođeni i po meri skrojeni totalitarizam. Ovakva novo-totalitaristička ideologija je borbeni islamizam koji je pritisnuo sav muslimanski svet. Totalitarnim se može okvalifikovati onaj oblik vladavine koja drži u rukama sve poluge vlasti, spreman da strapa u tamnicu pa i da ubija neistomišljenike, uvećavajući time svoju slavu i tlačeći druge ljude. Ako dopuste da se populizam zakotrlja nizbrdicom, završiće u diktaturi. Za vreme rata, i neposredno posle rata, ona silesija presuda narodnih sudova, masovne osvete, linčovanja i pogromi bili su pokladne svečanosti populizma. Budući da su i nacionalizam, i populizam, takvi fenomeni koji, naprosto, ne mogu da ne budu, u igri koja se vodi sadržana je i mogućnost njihove pobede, kao i poraza. Nema revolucija bez ovakvih zabava, revolucija nije humanistički događaj. Nacionalizam nije obavezno protiv Evropske unije, ali radikalni nacionalizam i neofašizam jesu. Njihove pristalice zahtevaju neograničeni suverenitet vlade, i veoma im se dopada jak čovek, ili glumac koji glumi jakog čoveka. Hoće, nadalje, imetak, ali ne manje i simbolične uspehe, hoće kolektivnu slavu, etnička samopraznovanja, i borbu protiv nekakvih drugih, u eksgtremnijim slučajevima istrebljenje tih drugih. Vladajuća strast nacionalnih revolucionara je osveta: prebiti one koji su bolji od njih, koji su iznad njih, i ne samo zbaciti ih sa sebe, nego ih i izgaziti, išutirati. S ove tačke gledišta svako dobročinstvo i svaki znatniji znak – vapi za osvetom.

Integracija i dezintegracija

Ove dve kategorije su povezane, uzajamno se uslovljavaju, kao nastanak i nestanak, kao gradnja i razgradnja, kao dolazak i odlazak. Paralelni, ali suprotno usmereni procesi, čas se jedan, čas se drugi ubrzava, etapno napreduju, ni jedan, ni drugi nije isključiv niti nezaustavljiv, ni jedan ne može bez drugog. Što je integracija sveobuhvatnija, što se njene mreže dinamičnije šire, utoliko su male zajednice vitalnije. Demokratija, kao svetska tendencija, proširuje globalnu integraciju, i unutar nje oživljava delove koji teže samostalnosti – u tom cilju ili im uspeva da se dogovorno raziđu, ili se produbljavaju neprijateljstva, ili izazivaju čak i građanske ratove. Svetska privreda integriše, tržište se, ako ikako ima načina, širi, a građanska racionalnost, koja na osnovu uzajamnih interesa, ima poverenja u dogovore, nastoji da osvoji neotkrivene prostore. Moderna demokratija, sazdana na principu političke jednakosti, postala je dobra ili rđava savest Evrope. Naspram demokratskih vrednosti, ova ili ona vlast danas može svesno da guši u sebi osećanje krivice, ili da bude licemerna, ali ne može reći da joj se fućka na njih. Postoji i obnavlja se demokratski i humanistički transnacionalizam. Demokratija je univerzalna i ekspanzivna ideja, svuda pretpostavlja sledbenike slobode, ili – bar u svojim željama – slobodne građane. Dodiruju se razvijena Zapadna Evropa i razvijena Istočna Azija, oba ruba Evroazije su gusto naseljene oblasti, unutrašnjost joj je, međutim, prilično prazna. Evropa je trijumfalno postala tema kad je već transevropski aspekt postao aktuelan. Svet se organizuje policentrično, kao mreža, funkcije prevazilaze granice nacionalne države i kulture, kao i nacionalne privrede, one mogu da prežive samo u stalnom, međusobnom doticaju. Integracioni procesi su postali temelj evropskih autonomističkih stremljenja, oni ih drže u ravnoteži.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko