ĐERĐ KONRAD: Živimo u vremenu prekida vatre

30 Dec 2014

Evropa za početnike (4)

Borbene grupe oko redistribucije

Iza ponosnog pročelja nacionalnog suvereniteta i Hitlerova, i Staljinova država činila je s vlastitim stanovništvom šta god je htela. Obradovalo bi me ako bi evropske integracije i odozgo, i odozdo skresale vlast nacionalnim političkim liderima. Ne želim da poduži periodi istorije moje zemlje budu označeni imenima pojedinih ličnosti. Smatram da je nadasve poželjno ograničiti vlast lokalne nacionalne političke klase, jer je moje poverenje u njih vrlo umereno. Treba pripaziti na političare, oni vole da sami prebivaju na vrhu, i s njihovim položajem ruku pod ruku ide i iskušenje: pribaviti što veći uticaj i što veću moć. To više i nije moralno, nego funkcionalno pitanje, i jasan pogled na njega ne može da zamagli moralizam koliko god demokratski bio. Postoji desni i postoji levi populizam, oba naginju etatizmu, i oba simpatišu podeljenost Evrope po koalicijama, savezima i osovinama. Nacionalne političke klase i jesu, i nisu zainteresovane za evropske integracije. Poistovećujući svoju vlast sa egzistencijalnim interesima svoje nacije, ne trpe da im se stranci mešaju u poslove. U Evropskoj uniji adekvatni političari sve više liče na pouzdane stručnjake, a ne na harizmatične vođe. Manje se čuju, manje se vide u medijima; ni iščekivanja, ni odbijanja se ne fokusiraju na njih. Ona pitanja intimnosti nacionalnih država, pitanja koja se uvek iznova postavljaju, kako je ko, s kakvom čarolijom pretvorio državni kapital u privatni – dobrim delom dakako i u svoj – kapital, samo me izdaleka zanimaju. U postkomunističkim zemljama, kako ni na desnici, tako ni na levici, nije se uobličio moral, i praksa samozauzdavanja. Nacionalne političke klase, samo na osnovu njihove strukturalne uloge, mogu da prepoznam kao društvene grupe koje imaju vlastite interese, kao redistributivne birokratije koje raspravljaju o izvorima, ciljevima, razmerama i metodama centralne redistribucije. Kome koliko da oduzmu i na šta oduzeto da potroše, tako da ni sami ne prođu loše.

Flash back: Evropa 1984.

Pre trideset godina nije bilo reči o novcu, već o pukom životu, o ratu i o miru. Tada sam pisao, otprilike, ovako.

Kad bi izbio Treći svetski rat, taj rat ne bi proizašao ni iz komunizma, ni iz kapitalizma, već iz dramaturgije blokovskog sistema. Konfrontacija dva vojna pakta, dva bloka, ima sopstvenu logiku, u kojoj se smenjuju hladnoratovska razdoblja i razdoblja otapanja. Ako se oko dve velesile koncentrišu dva međusobno neprijateljska vojna saveza, onda će blokovski centri nastojati da sve sile svrstaju na svoju stranu i da, ujedno, što više naruše koheziju drugog bloka. Iz dinamične strukture blokovskog sistema sledi eskalacija uzajamnog nuklearnog odvraćanja. Ova logika je zapravo nezavisna od kakvoće aktera. Čini se da je dramaturgija društvenih igara jača od namera igrača. Svako formalno logičko upoređivanje dva bloka na ovoj strani se odbacuje kao antisovjetizam, a na onoj kao antiamerikanizam, proglašavajući ta poređenja lažnim simetrizmom, ali mi ne možemo da se odreknemo ovog stanovišta, čak ni kad demokratiji pridajemo apsolutnu prednost u odnosu na diktaturu, pa čak ni kad sebe svrstavamo u demokratsku opoziciju državnog socijalizma, jer nije komunizam isključivi izvor naših neugodnosti i nevolja sveta. U tim krupnim, globalnim igrama niko nije nevin. U današnje vreme više nije nacionalna država vladajuća društvenopolitička stvarnost, nego blokovska država. Društvena i vojna stvarnost se uzajamno određuju, i meni se čini da je za sada vojna stvarnost u većoj meri određujuća. Igra dva saveza, dva tabora ima precizna pravila funkcionisanja. Kad postoje dva bloka, naprosto nije moguće da ne vode hladni rat. Približivši se, međutim, opasnosti izbijanja stvarnog rata, i jedna i druga strana ustukne, počinje otapanje, a onda se najednom uplaše da će se u tom uzajamnom približavanju istopiti kao dva sneška, i eto opet hladnog rata.

Živimo u vremenu prekida vatre (1984)

Dva tabora se još nisu sukobila, ali je verovatnoća da će nam taj eventualni sukob doći glave, višestruko je porasla. Ova verovatnoća – u perspektivi vizije nuklearne zime – vrlo je blizu stopostotnoj. Ako pogledamo koja je verovatnoća pogibije pojedinca u slučaju rata, odnosno verovatnoća preživljavanja, s priličnom dozom sigurnosti možemo da konstatujemo, da je stepen naše lične bezbednosti od završetka Drugog svetskog rata kontinuirano u padu. Nema bezbedne tačke na ovoj kugli zemaljskoj, niko ne može da se spase ma kakve racionalne zaštitne mere preduzeo. Između dva bloka nije došlo do rata, živimo u jednom od najdužih perioda mira na našem kontinentu. Sve dok blokovi budu opstali kao verski objekti, ne možemo računati na trajnu relaksaciju napetosti, na ozbiljne ugovore o razoružanju. Kad bismo imali trajnu relaksaciju, i vojni savezi bi se opustili, možda bi se čak i raspali. U današnjem smislu reči, popuštanje nije ništa drugo nego obećanje zamrzavanja status quo blokovskog sistema. Zaustavljanje eskalacije naoružavanja, uz dalje nesmetano egzistiranje blokova, odnosno ideja mirne ravnoteže blokovskog sistema je i istorijski i politički nemoguća. Održavati blokovski sistem i pri tom hteti trajni mir, takva je protivrečnost, koju može samo hipokrizija da premosti. Mi ne živimo u miru, nego u prekidu vatre. Život lišen straha i jasnovidost ne idu zajedno. Ne zavisi od nas, hoćemo li živeti ili mreti, nego od drugih ljudi koji imaju zakonska ovlašćenja da nas nasilno usmrte. Pitanje rata ili mira nije pitanje tehnike naoružanja i nije pitanje razoružanja, već je pre svega političko pitanje. Merodavno političko javno mišljene se zaglibilo u pojmovne krugove blokovskog racionalizma. Ovaj pogled na svet veruje za sebe da je realističan, i svako blokovsko-transcendentno stanovište smatra amaterizmom. Kao da su za donošenje krajnjih odluka o stotinama miliona života i smrti nadležni nekakvi eksperti.

 


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!