ĐERĐ KONRAD: Živeti u stanju neprestane uvređenosti

30 Aug 2015

Evropa za početnike (38)

Osveta i gluposti

Može se reći da je svojevrsna osveta bila to što su slovački, rumunski, srpski manjinski političari u staroj Mađarskoj, smatrajući da su njihove manjinske zajednice potlačene, obespravljene, uz podršku matičnih zemalja, 1920. godine otkinule od ratne gubitnice Mađarske tri četvrtine njene teritorije, dve trećine stanovništva, i trećinu mađarskog življa. Osveta je, dakako, bila i tzv. „korektivna bečka odluka” iz 1940. godine, usled koje su vraćene, matičnoj zemlji ponovo pripojene dvadeset godina ranije oduzete teritorije, a kao odgovor na to, osveta je bila i poraz sila osovine 1945. godine, i od tada u mladim srcima, u pepelu ravnodušnosti, jednako tinja žar neke nove osvete. Strastveni rodoljub neprestano ima u vidu svaku uvredu, vredno je neguje, potpiruje i ne dozvoljava da iščezne. On baš hoće da živi u stanju neprestane uvređenosti koja čini legitimnom mržnju i, ustreba li, primenu sile. Herojska usamljenost, svi su protiv nas. Nacionalne manjine su rasturile državu, a među njima je najopasnija jevrejska manjina, ta lisica u kokošarniku. I zbog toga se treba izboriti za čistu naciju. Zapad, sa demokratijom, pomaže unutrašnju opoziciju, unutrašnjeg neprijatelja. Kult Ištvana Tise, predsednika vlade za vreme Prvog svetskog rata, i kult Mikloša Hortija, šefa države za vreme Drugog svetskog rata, upravo sad doživljava ponovni procvat. Na plato ispred parlamenta postavljaju se spomenici onim državnicima koji su se borili protiv Sila Antante i, potom, u Drugom svetskom ratu, protiv saveznika. U vraćene, Mađarskoj ponovo pripojene gradove, Horti je paradno ulazio na belom konju, to je makar vizuelno delovalo dostojanstvenije nego da je ulazio stojeći u otvorenom automobilu s napred ispruženom rukom, kako je to činio nemački vođa i kancelar. A onda je, svestan ogromne snage naše zemlje, u vrlo kratkom roku objavio rat Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama i Sovjetskom Savezu. Naš veledostojni gospodin regent poslao je trupe u Ukrajinu da budu od pomoći nemačkoj okupatorskoj vojsci. Naše trupe su učestvovale u zlostavljanju stanovništva, gde god je nailazila na otpor okupatoru, mađarska vojska je vršila odmazdu nad civilima. Za čišćenje minskih polja mađarska vojska je koristila nenaoružane Jevreje, regrutovane u takozvane radne jedinice sa vrlo visokim procentom gubitaka.

Dovesti u zabludu, igrati se žmure

Mađarski nacionalisti zaziru od mentaliteta zapadnih demokratija. Drže da je ponižavajuće ako Evropska unija racionalno nadzire suverenu nacionalnu državu. Ove dve bitke – protiv unije i domaće opozicije – uzajamno se uslovljavaju: liberali i socijalisti su saveznici Zapada, na levici pak vlada duh nacionalne izdaje. Strogo uzev, nacionalno nije kompatibilno sa Zapadom. Potreban je, dakle, jedan autoportret istočnjačkog tipa. Ali ne izričito ruski, bolje bi poslužio nekakav srednjeazijski. Ovde se, međutim, pomalja jedan sumnjiv momenat: preci Mađara, zaputivši se s one strane Urala prema zapadu, pomešali su se s narodima hazarskog carstva, čiji je vladar između ponuđenih monoteizama, hrišćanskog i islamskog, u nameri da sačuva svoju nezavisnost, uzeo jevrejsku veru, tako da se među Mađarima koji su se kroz borbu probijali u Karpatski basen nalazio i neodvojivi sloj jevrejskih Hazara, a ta okolnost stavlja pod znak pitanja i antičko-izraelsko poreklo istočno-srednje-evropskih Jevreja. Ovo stanovište bilo je podjednako neprijatno i za jevrejsku, i za antisemitsku stranu. Na nesreću, danas naša zemlja nije potrebna ni jednoj velikoj istočnoj naciji kao saveznica protiv Zapada. Za Kinu, na primer, stabilnost Evropske unije kao ozbiljnog poslovnog partnera, nadasve je važna. Iran bi, u principu, mogao da honoriše anti-izraelsku politiku, iransko državno rukovodstvo neguje prijateljske odnose sa Jobikom, mađarskom ekstremno desničarskom strankom, ali i sa tom kartom treba biti krajnje oprezan. Orban hoće da bude u dobrim odnosima i sa izraelskom desnicom, bez obzira na to što tu vezu opterećuju domaći antisemitski ispadi, o kojima i izraelska štampa uredno izveštava. Suština je u tome da se druga strana oprezno, neprimetno dovede u zabludu, da se zavara, da se sa njom igra žmurke, da se govori tako da se to dopadne onome ko sluša, a da se deluje nešto drugačije. Reč i delo, racionalna strogoća odnosa reči i činjenice – zapadnjačka je zabluda. Ovde delo može da odluta ko zna kud od reči, a može naprosto i da je zaboravi. Iz toga pak proističu improvizacije, pogrešna tumačenja, neiskrenost, neozbiljnost uz čašu vina, sve to nije nikakva definisana strategija, ali postoji, i čovek mora da je oseća na svojoj koži.

 

Jevrejima ni holokaust neće biti oprošten

Možda je progon, pljačka i istrebljenje Jevreja za vreme Drugog svetskog rata baš taj nemili događaj s kojim najradije ne bi opterećivali nacionalnu istorijsku svest. Pobeda nad prošlošću, Vergangenheitsbewältigung jeste nemačka ideja, preterano je ozbiljna, može se lako preokrenuti na šalu, i zaista, mađarska prošlost je bila i te kako mešovita, jer je bilo i ovakvih, i onakvih, nemilosrdnih žandara i, tu i tamo, ljudi koji su skrivali Jevreje, spasavali jevrejsku decu. 470.000 Jevreja, dve trećine mađarskog jevrejskog življa poslato je u smrt, tačno onoliko koliko je usmrćeno i u drugim zemljama: na evropskom nivou uništeno je 67 posto jevrejske populacije. Kad se o tome povede reč, lica se smrače, pogledi natmure, kao da bi auditorijum radije slušao sjajne ili humorno-dirljive priče iz lokalne istorije. Kao što su Nemci, s jedne strane, preuzeli na sebe i poraz, i odgovornost za počinjena zla, i sa tim su se pomirili, tako s druge strane mađarski nacionalizam u samom sebi i u mađarskoj naciji hoće da vidi samo žrtvu, a ne i počinioca zla. Humana solidarnost je bila retkost i samo pojedinačna, nikad zvanična ili državna. To baš i nije prijatno ovako naknadno priznati, a meritorni glasovi javnog mnjenja ne žele, dakako, da se sramote, te naglašavaju da je i hrišćanska većina mnogo propatila. U Jevrejima su hteli da vide nekakvu prosperitetniju, privilegovanu društvenu grupu, hteli su u njima da vide bogataše. Istina je, da je većina hrišćanskih Mađara bila siromašna, i mada je većina Jevreja takođe bila siromašna, Mađari su u proseku bili siromašniji, nego Jevreji. Zavist je nacionalna groznica, sa tog stanovišta uspesi Jevreja su neoprostivi. Ekstremna desnica je kivna na one sile koje su proizvele poraz i poniženje, a i na one koje umesto antisemitizma uvoze demokratski humanizam.

 


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko