ĐERĐ KONRAD: Zabrinjavajuća moć snova

02 Jun 2015

Evropa za početnike (26)

Zabrinjavajuća moć snova (januar 1990)

Nezaustavljiva energija razara sovjetsku imperiju i, zajedno s njom, komunističku partijsku državu. Unutrašnje napetosti i zapadni uticaji bili su dovoljni da jedna ovakva tvorevina pukne po svim šavovima – no, da li je to dovoljno i za stvaranje institucija srodnih zapadnim demokratijama? Nemačka se ujedinjuje i to omogućava Sovjetskom Savezu da povuče svoje trupe iz Srednje i Istočne Evrope, jer troškove okupacije, i sve što sa njom ide, ni okupator, ni okupirani više ne želi, niti može da pokrije. Istočni deo Srednje Evrope je takvo područje gde su pokreti demokratske opozicije ideal nenasilnog civilnog društva suprotstavili vojno-policijsko-birokratskim diktaturama. Sama činjenica da se nalazimo između Rusa i Zapada, to što je između Istoka i Zapada uspostavljena jedna suverena zona, jeste takva istorijska zasluga čiji je značaj za sada još nesaglediv. U svakom slučaju to je kraj posleratnog razdoblja, i ta okolnost čini sve anahronističnijima institucije i ideologije hladnog rata. Kakva se struktura uspostavlja na mestu one koja se raspala, i koje su glavne ideologije ove transformacije? Šta ćemo zateći u uzavrelom loncu ako skinemo poklopac? U čemu se ogledala latentna unutrašnja alternativa komunizmu? Sasvim pojednostavljeno: nacionalizam i liberalizam. Da li će u narednom periodu pod ovim podnebljem u većoj meri prevladati građansko-liberalne, ili u većoj meri državno-nacionalističke relacije? Jedna od mogućnosti je nacionalistička opcija. S one strane državno-socijalističkog samoodređenja, šta bi drugo moglo i da padne na pamet prosečnom građaninu nego nacionalno-narodnjačko-jezička pripadnost? Ništa nije tako blisko i tako razumljivo kao što je nacionalni identitet. Socijalističko-imperijalne, odozgo kreirane i nametnute zajednice krenule su putem definitivnog raspadanja, a ispod njih se već pomaljaju virulentne nacionalne zajednice – nacionalno samopotvrđivanje koje možemo, ako nam se tako više dopada, nazvati i nacionalizmom, naprosto ne ume da ne bude.

Ono što smo imali, imamo i sad

Svi evropski narodi su nacionalistički, jedina razlika između njih je samo u tome što je nacionalizam starih, oprobanih demokratija organskog karaktera, taj nacionalizam je miran, promišljen, samokritičan i sam po sebi razumljiv, dok je nacionalizam gubitničkih država, nacionalizam onih demokratija koje nastoje da se pridignu na ruševinama oborenih diktatura, prvenstveno šizofrenog karaktera, nesiguran je i sklon žestoko emotivnim ispadima. Šta će odabrati narodi ovog podneblja: progresivni, ili regresivni nacionalizam? Većinska arogancija, asimilacijski pritisci na manjine nisu strani ni demokratskim društvima. Duhovne porodice koje se kriju pod zemljom kao ponornice najednom izbiju na površinu pokazavši svoje lice. Ništa od onog što je bilo, nije bilo moguće definitivno sahraniti, ono što smo imali, imamo i sad, probuđen nečim, izmili odnekud, svaka tradicija nastoji da održi i da unapredi sebe, svaka tradicija i zaboravlja, i uči. Sasvim je moguće, da na scenu stupi jedan nacionalistički autoritarijanizam koji se zalaže za afirmaciju ideja jedinstvene nacionalne države, i zbog toga stalno forsira homogenizaciju, centralizaciju, jedinstvo i – čistke. Nacionalizam ima brojne pojavne oblike, ima ekstremne i histerijama sklone varijante čiji su nosioci spremni i na ubistva, ali i da žrtvuju svoje živote. Bila bi velika greška zaboraviti da je pod ovim podnebljem antikomunizam imao jednu autoritarno desničarsku, odnosno fašističku varijantu. Regresivni nacionalizam nije u stanju da na duže staze kohabituje sa demokratijom. Nije nezamislivo da se na mestu komunističkih diktatura u pojedinim zemljama uspostave paternalistički sistemi, ovoga puta s nacionalističkom retorikom. Nije sasvim nemoguće da će narodi ovog područja ponovo upropastiti ovu izuzetnu istorijsku priliku da implementiraju građanske slobode, time što će se umesto za filozofiju integrisanja – pod uticajem nesrećnih istorijskih refleksija – opredeliti za filozofiju neprijateljstava. Demokratske mogućnosti se sad  otvaraju, i njih treba odbraniti od nacionalističkih autoritarnih eksperimenata – nacizam je samo njihova ekstrapolacija. Bilo je, da se podsetimo, ne samo komunističke, nego i fašističke internacionale.

Liberalna demokratija ili nacionalna autokratija (1990)

Oni koji su preživeli holokaust, oni koje je vlastita domovina odbacila iz svog organizma kao strano telo, oni koji su nekako morali i psihološki da izađu na kraj sa logorskim doživljajima, s tim da su bili mučeni, a njihovi najbliži ubijeni, vrativši se svojim domovima nisu ni na kojoj strani zapazili znake pokajanja, moralnog stida, ni sa strane starih, ni sa strane novih nosilaca vlasti. Nisu bili sigurni, s kim se identifikuju ostali, oni koji nisu bili isterani iz svojih kuća, njihovi sugrađani: s počiniocima, ili sa žrtvama? Po ovom pitanju se merodavna nemačka javnost jasno izjasnila, ali mađarska to još nije učinila. Šteta je o tome i govoriti, to bi samo raspirivalo strasti, razmišljala je valjda kako komunistička, tako i postkomunistička nacionalna demokratska administracija. Vreme je da Mađarska odluči, da li će biti liberalna demokratija, ili postkomunistička autokratija s izvesnom inklinacijom prema neofašizmu. Novi hrišćansko-nacionalni kurs oživljava predratnu frazeologiju, ulepšava ubijanje Jevreja, i ubeđuje sebe da su Jevreji krivi i za četrdesetogodišnji komunistički period. Antikomunizam polako prepušta svoje mesto antisemitizmu. Govor mržnje je generisao praksu holokausta. Onaj ko peva: „voz polazi u Aušvic”, taj i te kako zna šta govori, i zna nešto i o tome, šta se radilo u Aušvicu. Ovaj govor je deo jedne tradicije, nije ni naivan, ni bezazlen. Svi zločini ovog veka proistekli su iz reči. Od namere uništenja države Izrael okolni arapski svet odustao je iz straha od jevrejske oružane sile. Trebalo je jasno predočiti svima koji su eventualno bili zaokupljeni takvim planovima, da bi to bila svakako skupa zabava.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

 

Podelite ovu stranicu!