ĐERĐ KONRAD: To znaju samo oni gore

14 Oct 2015

Evropa za početnike (45)

Branim se, dakle cičim

Teško mi je palo što su u stanu jednog prijatelja pronašli i zaplenili rukopis jednog mog romana, i što su potom na nadležnom mestu doneli odluku da se rukopis uništi. Moj odgovor je bio još opreznije skrivanje, krijumčarenje, bio sam rešen da uprkos svemu zaštitim tekstove na kojima sam naporno radio. Srećom, postojao je i jedan drugi primerak, ja sam i u cirkusu najviše voleo onog klovna koji je, kad god bi mu uzeli muzički instrument, iz dubina svojih bezbrojnih džepova vadio nove, sve manje, na kraju sasvim sićušne instrumente, svaki put detinje-trijumfalno uskliknuvši: imam drugi! I ja sam se trudio da uvek imam i drugi, jedan skriveni drugi primerak, bilo zakopan u bašti, bilo prokrijumčaren u inostranstvo.

Davno je to bilo, već se samo pripoveda, ali i u demokratiji se dešavaju pljačke, krađe, ako ne drugačije, onda su mi u vozu, dok sam dremuckao, odnele moju torbu dve naizgled bezazlene mlade žene sa bebom kao paravanom u naručju. Glupa situacija, osećao sam se kao ostrižena ovca koja sad, eto, može strpljivo da poradi na tome da joj izraste nova vuna. Okusio sam, dakle, paranoju kad smisao mog radu posvećenog vremena odnese bilo ruka vlasti, bilo ruka lopova. Branimo se, čuvamo se, naravno, najčešće u tome i uspevamo, ponekad, međutim, ne. Granice se sve više sužavaju, samim tim veće su mogućnosti njenog probijanja. Kapija, vrata stana, sobna vrata, dokle može da prodre nepoznata i nepoželjna sila? Sve do mog tela? I ne samo pendrek, već i jedna batina, ili jedna pivska krigla. Osećamo do srži koliko smo nezaštićeni od opasnosti, koliko smo povredljivi, i zbog toga želimo oko sebe ogradu, granicu. Postoje fizičke granice, zaključana vrata, ali postoji i takav prag, koji se može, ali nije pristojno bez poziva prekoračiti. Već godinama više puta mesečno putujem preko granica, postajem zvanični „prelaznik” granica. Dešavalo se, da bih rekao u sebi, već s one strane granice, kao miš koji, skriven u rupi, s trijumfalnom zluradošću ciči: hehe, ovamo već ne možete da posegnete za mnom.

Gde je granica?

Šta sve može da bude granica? Jedna šumska staza, jedna aleja, jedan potok, jedan jendek. Ili jedan natpis na vratima lekarske ordinacije, da ne kucam, biću pozvan. U Americi sam se ne jednom prošetao pored takvih kuća, ispred kojih je na uočljivoj tabli lepo pisalo da u slučaju ometanja poseda – trespassing – počinilac može da računa na oružani odgovor – armed response. Dešava se da grešni čovek preterano ozbiljno uzima nepovredivost granica svoje privatne sfere. Jedan francuski građanin, dokopavši se pištolja i dozvole za držanje oružja iz razloga samoodbrane, prenuvši se noću iz sna, ispraznio je šaržer u svoju ženu koja se, hodajući na vrhovima prstiju, približavala iz pravca kuhinje sa čašom vode u ruci.

Ako se neko bez poziva ušunja u moju kuću, ako je verovati, mogu uljeza ustreliti i neće me kao ubicu strpati u zatvor? Granica? U prostoru, vremenu, reči, srcu – gde? A vremenske granice, rokovi? I njih nipodoštavam? Orahovo stablo iznad mene nema nikakve rokove, pa je vreme sazrevanja ipak došlo, i dokaz me odozgo kvrcne posred glave. Delo će se zgotoviti samo od sebe, ne treba da budem nikakav gonič ni samom sebi, niti bilo kome drugom. Priznajem, nema saradnje, nema normalnog života bez sebi postavljenih granica. Ovo je još dopušteno, a ono već nije. U tučama u školskom dvorištu možeš iz sve snage da šutneš protivnika, ali ne i da ga pljuneš. Oglasi se zvono, lak poljubac na obraz gošće, dva, možda tri, deset bi već bilo previše.

Postoji jedna stara izreka, svakog gosta za tri dana dosta.

Kad uđeš u šator beduina, tri dana možeš da duguješ domaćinu objašnjenje, kojim si dobrom, a potom moraš da se izjasniš.

I ako se neko šunja iza tvojih leđa, nameran da te ubije, ne sme da te sledi u šator u koji si se sklonio, ali ako izađeš, može da ti zarije nož u leđa. U Koloradu smo voleli da se s decom šetamo među crvenim stenama po otrovno zelenoj travi, mora da su i Indijanci voleli ovo mesto, jer su ga nazvali Vrtom Bogova, ovde su trgovali, sklapali brakove, pušili lule mira, njihova sloboda je imala samo jednu granicu: nisu smeli da ubiju čoveka. Meni se posebno dopalo to što su se granice prostora i morala ovako poklopile u znaku lepote.

Nema tajni

U varošici mog detinjstva, slično kao i u drugim selima, često je dolazilo do masovnih tuča između momaka iz donjeg, i momaka iz gornjeg kraja, skoro uvek zbog kršenja neke granice, baš kao u društvima maloletničkih i mafijaških bandi. Pravila čuvanja i gubljenja časti, svako kršenje tih pravila bilo je opasno. U jednoj zapadnoevropskoj zemlji jedna mađarska mafija je pobila sav, takođe mađarski, personal jednog periferijskog bordela jer gazda nije isporučio obećanu sumu; nisu čak ni pucali, sve su podavili žicom, ostalo je iza njih dvanaest leševa. Svaka vrsta tolerancije ima svoje osetljive granice. Kakve granice trpeljivosti važe na radnom mestu, u štampi, u ljubavnim vezama, koliko će ti prekršaja biti oprošteno? Ako si došljak, šta možeš da kritikuješ, i u kojoj meri? Državna granica će te zaštititi od mnogih neprijatnosti, grubosti, nasilja, ali ako nema granice, onda te neće zaštititi graničari, nego domicilna policija – već ako te bude zaštitila – naime, vlada objedinjuje ta dva tela. Mogu da te zaustave na bilo kojem auto-putu, da te provere i, ako hoće, da zavire i u memoriju tvog računara. U Evropskoj uniji smo, i u inostranstvu – kod kuće. Još malo, pa ćemo se, gde god bili, nalaziti kod kuće. Nema kontrole granica, ali svaku moju poruku, svaku transakciju, svaki moj podatak mogu da očitaju, ako hoće.

Granica je moje golo telo. Gde su granice ličnosti? Nema tajni. Zapravo, bez sumnje, ja sam go-golcat. Sa tim sam već dosta davno računao, kad sam na tavanu iščupao iz plafona staromodne tanjire prislušnih uređaja postavljene iznad svake sobe. Evo, sad me prisluškujte, špijunirajte! Bežaće, glavom bez obzira, od mojih beskonačnih tekstova. Islednik se uhvatio za glavu kad je morao preko noći da pročita našu knjigu. Nalivao se jakom kafom, ali je ipak zadremao. Primetio sam: „Sudeći po tome, nisam uspeo da vas uznemirim.” „Pa, da budem iskren, niste”, rekao je potpukovnik. „Zašto sam onda uhapšen zbog uznemiravanja javnosti, a u cilju podrivanja temelja državnog uređenja?” Potpukovnik je digao uvis obe ruke: to znaju samo oni gore.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko