ĐERĐ KONRAD: To znaju samo oni gore

14 Oct 2015

Evropa za početnike (45)

Branim se, dakle ci?im

Teško mi je palo što su u stanu jednog prijatelja pronašli i zaplenili rukopis jednog mog romana, i što su potom na nadležnom mestu doneli odluku da se rukopis uništi. Moj odgovor je bio još opreznije skrivanje, krijum?arenje, bio sam rešen da uprkos svemu zaštitim tekstove na kojima sam naporno radio. Sre?om, postojao je i jedan drugi primerak, ja sam i u cirkusu najviše voleo onog klovna koji je, kad god bi mu uzeli muzi?ki instrument, iz dubina svojih bezbrojnih džepova vadio nove, sve manje, na kraju sasvim si?ušne instrumente, svaki put detinje-trijumfalno uskliknuvši: imam drugi! I ja sam se trudio da uvek imam i drugi, jedan skriveni drugi primerak, bilo zakopan u bašti, bilo prokrijum?aren u inostranstvo.

Davno je to bilo, ve? se samo pripoveda, ali i u demokratiji se dešavaju plja?ke, kra?e, ako ne druga?ije, onda su mi u vozu, dok sam dremuckao, odnele moju torbu dve naizgled bezazlene mlade žene sa bebom kao paravanom u naru?ju. Glupa situacija, ose?ao sam se kao ostrižena ovca koja sad, eto, može strpljivo da poradi na tome da joj izraste nova vuna. Okusio sam, dakle, paranoju kad smisao mog radu posve?enog vremena odnese bilo ruka vlasti, bilo ruka lopova. Branimo se, ?uvamo se, naravno, naj?eš?e u tome i uspevamo, ponekad, me?utim, ne. Granice se sve više sužavaju, samim tim ve?e su mogu?nosti njenog probijanja. Kapija, vrata stana, sobna vrata, dokle može da prodre nepoznata i nepoželjna sila? Sve do mog tela? I ne samo pendrek, ve? i jedna batina, ili jedna pivska krigla. Ose?amo do srži koliko smo nezašti?eni od opasnosti, koliko smo povredljivi, i zbog toga želimo oko sebe ogradu, granicu. Postoje fizi?ke granice, zaklju?ana vrata, ali postoji i takav prag, koji se može, ali nije pristojno bez poziva prekora?iti. Ve? godinama više puta mese?no putujem preko granica, postajem zvani?ni „prelaznik” granica. Dešavalo se, da bih rekao u sebi, ve? s one strane granice, kao miš koji, skriven u rupi, s trijumfalnom zluradoš?u ci?i: hehe, ovamo ve? ne možete da posegnete za mnom.

Gde je granica?

Šta sve može da bude granica? Jedna šumska staza, jedna aleja, jedan potok, jedan jendek. Ili jedan natpis na vratima lekarske ordinacije, da ne kucam, bi?u pozvan. U Americi sam se ne jednom prošetao pored takvih ku?a, ispred kojih je na uo?ljivoj tabli lepo pisalo da u slu?aju ometanja poseda – trespassing – po?inilac može da ra?una na oružani odgovor – armed response. Dešava se da grešni ?ovek preterano ozbiljno uzima nepovredivost granica svoje privatne sfere. Jedan francuski gra?anin, dokopavši se pištolja i dozvole za držanje oružja iz razloga samoodbrane, prenuvši se no?u iz sna, ispraznio je šaržer u svoju ženu koja se, hodaju?i na vrhovima prstiju, približavala iz pravca kuhinje sa ?ašom vode u ruci.

Ako se neko bez poziva ušunja u moju ku?u, ako je verovati, mogu uljeza ustreliti i ne?e me kao ubicu strpati u zatvor? Granica? U prostoru, vremenu, re?i, srcu – gde? A vremenske granice, rokovi? I njih nipodoštavam? Orahovo stablo iznad mene nema nikakve rokove, pa je vreme sazrevanja ipak došlo, i dokaz me odozgo kvrcne posred glave. Delo ?e se zgotoviti samo od sebe, ne treba da budem nikakav goni? ni samom sebi, niti bilo kome drugom. Priznajem, nema saradnje, nema normalnog života bez sebi postavljenih granica. Ovo je još dopušteno, a ono ve? nije. U tu?ama u školskom dvorištu možeš iz sve snage da šutneš protivnika, ali ne i da ga pljuneš. Oglasi se zvono, lak poljubac na obraz goš?e, dva, možda tri, deset bi ve? bilo previše.

Postoji jedna stara izreka, svakog gosta za tri dana dosta.

Kad u?eš u šator beduina, tri dana možeš da duguješ doma?inu objašnjenje, kojim si dobrom, a potom moraš da se izjasniš.

I ako se neko šunja iza tvojih le?a, nameran da te ubije, ne sme da te sledi u šator u koji si se sklonio, ali ako iza?eš, može da ti zarije nož u le?a. U Koloradu smo voleli da se s decom šetamo me?u crvenim stenama po otrovno zelenoj travi, mora da su i Indijanci voleli ovo mesto, jer su ga nazvali Vrtom Bogova, ovde su trgovali, sklapali brakove, pušili lule mira, njihova sloboda je imala samo jednu granicu: nisu smeli da ubiju ?oveka. Meni se posebno dopalo to što su se granice prostora i morala ovako poklopile u znaku lepote.

Nema tajni

U varošici mog detinjstva, sli?no kao i u drugim selima, ?esto je dolazilo do masovnih tu?a izme?u momaka iz donjeg, i momaka iz gornjeg kraja, skoro uvek zbog kršenja neke granice, baš kao u društvima maloletni?kih i mafijaških bandi. Pravila ?uvanja i gubljenja ?asti, svako kršenje tih pravila bilo je opasno. U jednoj zapadnoevropskoj zemlji jedna ma?arska mafija je pobila sav, tako?e ma?arski, personal jednog periferijskog bordela jer gazda nije isporu?io obe?anu sumu; nisu ?ak ni pucali, sve su podavili žicom, ostalo je iza njih dvanaest leševa. Svaka vrsta tolerancije ima svoje osetljive granice. Kakve granice trpeljivosti važe na radnom mestu, u štampi, u ljubavnim vezama, koliko ?e ti prekršaja biti oprošteno? Ako si došljak, šta možeš da kritikuješ, i u kojoj meri? Državna granica ?e te zaštititi od mnogih neprijatnosti, grubosti, nasilja, ali ako nema granice, onda te ne?e zaštititi grani?ari, nego domicilna policija – ve? ako te bude zaštitila – naime, vlada objedinjuje ta dva tela. Mogu da te zaustave na bilo kojem auto-putu, da te provere i, ako ho?e, da zavire i u memoriju tvog ra?unara. U Evropskoj uniji smo, i u inostranstvu – kod ku?e. Još malo, pa ?emo se, gde god bili, nalaziti kod ku?e. Nema kontrole granica, ali svaku moju poruku, svaku transakciju, svaki moj podatak mogu da o?itaju, ako ho?e.

Granica je moje golo telo. Gde su granice li?nosti? Nema tajni. Zapravo, bez sumnje, ja sam go-golcat. Sa tim sam ve? dosta davno ra?unao, kad sam na tavanu iš?upao iz plafona staromodne tanjire prislušnih ure?aja postavljene iznad svake sobe. Evo, sad me prisluškujte, špijunirajte! Beža?e, glavom bez obzira, od mojih beskona?nih tekstova. Islednik se uhvatio za glavu kad je morao preko no?i da pro?ita našu knjigu. Nalivao se jakom kafom, ali je ipak zadremao. Primetio sam: „Sude?i po tome, nisam uspeo da vas uznemirim.” „Pa, da budem iskren, niste”, rekao je potpukovnik. „Zašto sam onda uhapšen zbog uznemiravanja javnosti, a u cilju podrivanja temelja državnog ure?enja?” Potpukovnik je digao uvis obe ruke: to znaju samo oni gore.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejisti?kih beleški ma?arskog pisca ?er?a Konrada. Na ma?arskom jeziku je publikovana u prole?e 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posve?uje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige poti?u iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata nazna?ena je i godina nastanka, tako da ?italac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se name?u i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o ma?arstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopoliti?koj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskepti?ne diskurse. I što posebno ?ini privla?nim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove re?i.

Preveo i priredio Arpad Vicko

 

Podelite ovu stranicu!