ĐERĐ KONRAD: Stvaranje autokratske partijske države

13 Aug 2015

Evropa za početnike (36)

Ima svoju viziju i svoju tajnu službu

Neka nauče, dakle, da im nema povratka. Onaj koga vlada nacionalnog jedinstva izbaci iz vlasti, više nikad neće moći da stane na noge. Šta je zgrešio? Suprotstavio se viziji velikog vidovnjaka. Ima on ne samo ekonomsku politiku, nego i filozofiju istorije, svoje telohranitelje i vlastitu antiterorističku tajnu službu, za evidentiranje neprijatelja i za obračun s pobeđenim neprijateljima. Bili su pod prismotrom, posle jednog obruča zaštićenosti sledi drugi, Orban ih redom probija.

Vlada se nada da je osvojila i grešni glavni grad – porodica, red, rad, crkva, fudbal, defile provincije, volimo kobasice, slaninu i čvarke, i evo, ponovo nam je dozvoljeno da sami, u okvirima domaće radinosti, pečemo rakiju, valjani smo i ponosni Mađari. Pomno posmatramo nastup mađioničara: kako je moguće napraviti autokratsku partijsku državu tako da ona svima izgleda kao demokratija, i da se uz to još svi i čude, koliko je originalna. Demagoški vođa insistira da široke narodne mase urežu u svoje srce njegove tautologije. Evoluirati od statusa poslušnika države do slobodnog građanina – nije samo poduhvat za čitav jedan ljudski vek – uzlazna kriva tog uspeha je prilično valovita, sa bolnim nazadovanjima. Ono čemu sad prisustvujemo jeste ubrzano rasturanje postepeno građene pravne države. Najnovije razdoblje koje počinje 2010. godine, zaista je drugačije od proteklih dvadesetak godina. Većina se nije založila za onaj anahronizam da se, odbacivši politiku Kadarove ere (1956-1988), kao merodavnoj, okrenemo politici Hortijevog razdoblja (1919-1944). Regent-kontrarevolucionar, kao Hitlerov saveznik, objavio je rat najmoćnijim silama na planeti, i aktivno je doprineo usmrćivanju preko milion građana – pola miliona hrišćana i pola miliona Jevreja. Većina mađarskih vojnika nije izginula na Dunavu, nego na Donu, i nisu tamo otišli dobrovoljno, niti s namerom da naude tamošnjem stanovništvu. Bez revnosne saradnje Hortijeve administracije, Ajhman ne bi bio u stanju da pokupi jevrejski živalj u unutrašnjosti zemlje i da njegov najveći deo otpremi u Aušvic.

Povratak budalaština

Hortijev režim je svojom politikom desetkovao stanovništvo zemlje, a taj učinak ga svrstava, u tom pogledu, u sam evropski vrh. Ako režimi koji su usledili posle 1945. godine zbog svog nasilništva zaslužuju osudu današnje javnosti, šta je to što čini opravdanim pozitivno vrednovanje prethodnog, još nasilnijeg režima? Moj optimistički um je još dugo posle promene političkog sistema mislio da bombastične budalaštine neće moći da prevladaju realistični humor široke publike. Danas već ne mislim tako. Nije verovatno, da onaj duh koji je već dva puta doveo do svetskog rata, ne živi i dalje poput reke-ponornice i da ne traži put kojim bi mogao da izbije na površinu. Važan činilac tog duha je nacionalna uvređenost. Politika uvređenosti nije sasvim bez osnova, ali iz nje izleću sami krilati demoni. Govorimo o medijskim zakonima, ali suština je u gušenju slobode štampe i kulturalnih sloboda. Ukrali su baš to što je bio cilj javnog i podzemnog demokratskog pokreta i čudo 1989. godine. To je jedna nova vrsta samovlašća koje se uspostavlja, dakako, ne bez minucioznih prethodnih priprema. Njegova novina se ogleda u tome što pokušava da postoji i da deluje, da utiče unutar Evropske unije. Samizdat – podzemna, konspirativna štampa – bio je odgovor papirnog doba na izazove samovlašća u istočnoevropskim zemljama. Elektronsko doba nudi nove instrumente kojima jednako vešto mogu da barataju mladi ljudi i radnici, sav civilni sektor. Službeno regulisana kultura je dosadna i iritantna, ali iritirani pronalaze načine da novopokondireni postanu neizlečivo smešni.

Preuzimaš  li odgovornost za sebe

Tvoj autoportret se iscrtava u dvoboju počinjenih pokušaja i otpora sredine. Pisanje je prenapregnuta volja za životom. Upućuješ u svet knjige koje moraju u tom svetu same da opstanu, da se snađu, nadaš se da će se u nekima od njih nakupiti dovoljno energije da ne dopuste da budu sahranjene – hoće da postoje, i one imaju, kao i ljudi, moralnu ličnost. Kad čovek ide svojim putem, ako ima sopstvene zakone, postaje prirodna datost, niko ne može ni da ga proguta, ni da ispljune. U opakim vremenima ga ubiju, u tolerantnijim razdobljima ga malo i poslušaju. Preuzimaš li, dakle, odgovornost za sebe? Bićeš kažnjen. Ali možeš da prihvatiš ono što sledi kao što se dočekuje zima: možeš, kao odgovor, da naložiš vatru u peć. Jedna istina neće biti zabluda ni ako jedino ti sam stojiš iza nje. U pozadini grehova uočavaš pojedinačnu i opštu glupost, čoveka, na primer, kojeg ne interesuje da je drugima bolno ono što on čini. Kao što razumevanje nema moralne granice, tako su i besprizorni glupaci empatije. Ne mora čovek da ima neke naročite razloge, ali na čelu mu se ipak pojave nabori zadnjih misli, ako mu um zaokupi pitanje, šta u datom trenutku nije preporučljivo misliti. Zadah straha se probija kroz kožu i kroz rečenice. Pre 1989. godine je bilo, a ima i danas dosta gunđanja, besa, nervoze, ali bilo je dosta i pomirenosti sa onim što nije normalno. Bilo je sveopšte sumnjičavosti, uvređenosti, zavisti, borbe za golu egzistenciju i za napredovanje na hijerarhijskoj lestvici, te nadalje prekomernog pušenja i konzumiranja alkohola. Samosvesno neznanje je učinilo jezik bombastičnim. Bilo je permanentne, nakisele svesti o porazima, pakosne nemoći, zajedljive ravnodušnosti. Prema vladajućem verovanju, tada su spoljne snage bile jezivo premoćne u odnosu na našu smešnu slabost. I baš zbog toga se i nismo uplitali u tuđe probleme, pa čak ni u vlastite. Plišana strategija mišje rupe, kojoj se pridružio i popovsko-propovednički govor malih pametnjakovića, estetika familijarne idile i psihopatologija regresije. I ti si uprkos tome bio srećan? Jesam. Imao si za to neki poseban razlog? Nisam.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko