ĐERĐ KONRAD: Šta biste vi odabrali: život ili herojsku smrt?

04 Nov 2015

Evropa za početnike (48)

Šta biste vi odabrali: život ili herojsku smrt?

Evropski mislioci su manje-više uspeli da izgrade jedan takav humani sistem vrednosti, koji polazi od moralne ravnopravnosti ljudi, nezavisno od bilo koje njihove druge pripadnosti.

Ovaj sistem vrednosti nije pao s neba, mnogo je truda u njega uloženo.

Prethodila mu je čitava istorija evropske kulture, ne samo s mudrim, nego i s budalastim mislima koje su jednako izlazile na ispit istorije. Dakle, ne samo s pobedama, nego i s porazima humanizma. Taj naš sistem vrednosti se temelji na iskustvima, ne samo na refleksijama. Dugoročne tendencije naše istorije nagoveštavaju dalje evropske integracije i na dobrim namerama utemeljenu saradnju. I naše poimanje prava odražava rezultate evro-američkog mišljenja. Svaki otklon od tog poimanja prava unutar evropskih društava, svako priznanje pravne validnosti vrednosnih načela zasnovanih na nama stranim premisama, bilo bi glupo, a uz to i kukavičko. Još kao dete sam odbacio nacionalsocijalizam, kao odrastao čovek odbio sam i komunizam; ne vidim na horizontu niti jednu idejicu koja bi me podstakla da odustanem od evropskog, svetovnog humanizma, kao duha poštovanja ljudske ličnosti. Uveren sam da je ovo držanje u skladu sa uzvišenim tumačenjem svake velike filozofije i svetske religije. Naravno, neuzvišene interpretacije mogu poslužiti kao opravdanje najrazličitijih vrsta nasilja. Evropski sistem vrednosti je rezultat višemilenijumskog učenja. Bilo bi šteta s nekim olakim relativizmom odustati od njegovih osnovnih ideja. Vi volite život, a mi smrt, zabeležio je jedan devet- ili desetogodišnji počinilac masovnog ubistva. U pravu je, s tim da bismo sa svoje strane dodali da nema nikakvog razloga da menjamo našu preferenciju. Postoje temeljne istine koje nisu dozrele na ovakvim-onakvim hirovima, već na krvavim iskustvima.

Evropska ars poetika

Umetnici kažu: u delima, dakle, preterujući, u hiperbolama izražavamo svoje krupne antinomije. Postavljamo sebi, uvek u novom obliku, stara pitanja. Najlepše je u njima to da nije moguće pronaći na njih odgovore. Mnogojezična evropska književnost (i pod tim se podrazumeva i mnoštvo umetnosti), jeste razgranato bogat i trajan razgovor kroz vreme i prostor između izuzetno nadarenih Evropljana. Dobrom i zlu ime je sloboda i ne-sloboda. Naša istorija je nedovršivi put prema slobodi, a to je suština čovečanstva, suština koja se postepeno uobličava. Koliko god budemo bolje shvatili da je sloboda najveće dobro, utoliko će ona i stvarno da bude najveće dobro. Ustavne slobode nisu dovoljne, potrebni su uz njih i čarobnjaci, i monstrumi slobode. Ne mogu da prihvatim državne granice kao svoje duhovne granice. Šta je dozvoljeno, šta nije? Postoji jedna granica preko koje će zabranama zasićeno bivstvovanje jednostavno postati samo glupo.

Pojaviće se ljudi koji će negovati inat i tvrdoglavost kojima je priroda obdarila njihov karakter, i koji neće da se pokore ni sopstvenoj državi, niti opštim mestima međunarodnog medijskog tržišta. Da li možemo govoriti o postojanju jednog evropskog humanizma u rano jutro trećeg milenijuma? Ovaj humanizam je blizak književnosti, i umetnostima uopšte, ne želi da sahrani nikakvu ljudsku stvarnost, ali neće ni da blagoslovi bilo šta slično. Ovaj tip humanizma nije nikakvo dodvoravanje ljudskom, iako je već bio u prilici da iskusi kako uzvišeni govor može lako da se udruži s niskostima, podlostima najgore vrste, ostao je ipak privržen ljudskim slobodama. Pisci nikad nisu ni hteli drugo nego da ispričaju svoja najtužnija i najsmešnija zapažanja o svom najčešće divljačkom i uz to uglavnom i glupom dobu.

Da, svetska književnost je jedan raskošni bezobrazluk, ali veliki bezobraznici su i te kako upućeni u tajne nežnosti, zaslužuju, dakle, ustrajnu pažnju čitalaca.

Duša Evrope, njena koheziona snaga je evropski humanizam koji ljudsku egzistenciju shvata kao eksperiment slobode. Humanizam? Reč koja se donekle već pohabala od prečeste upotrebe, ali, evo, izranja iz dubine zemlje, otrese se, i ume ponovo da bude izazovna.

Samo zanat!

Koja je struja jača u Evropi, građanska ili etatistička? Iskobeljali smo se iz prekomerno čvrstog zagrljaja države, iskusili poneke paradokse slobode, međutim, da li u potaji ipak želimo da se ponovo ugnezdimo u poredak paternalističke države? Ujedinjenjem Evrope završeno je jedno poglavlje načelnog angažmana s one strane književnosti. Socijalistički etatizam je pao na ispitu, ali evo već nadiru odasvud nacionalistički etatizmi sa gomilama njima svojstvenim opštim mestima. Ponavljam, meni se dopada evropsko, ustavno ograničavanje suvereniteta nacionalnih država, a dopada mi se i to kako se pod nacionalnom državom snalazi i upravlja sobom gradsko i seosko društvo. Vlast mora da bude kontrolisana i spolja, i iznutra. Na samosvest Evropljana, na korpus nacionalne kulture diže se novi sprat, sve jača svest o zajedničkoj evropskoj domovini. Tragom integracija naših snova i sve lakšeg, sve jednostavnijeg putovanja, sve više osećamo kao svoje sve gradove pod ovim podnebljem, sve velike duhove i sva njihova dela. Evropa se naročito zanima za tajanstveni ukus detalja, delova, minoriteta, naroda i individua. I književnost malih naroda je evropska; čak i kada njihove najvažnije knjige nisu prevedene. Na istoj polici, u uzajamnom ozračju stoje zajedno sa stranim, na nacionalni jezik prevedenim klasicima, sa poznatijim savremenicima. Prevodioci su klasični Evropljani: njihovim posredstvom se sporazumevamo. Sloboda mišljenja je za intelektualce najvažnija sloboda. Neprestano klizuckamo između našeg ličnog, i našeg kolektivnog ja. Sada sam baš samo ja, zatim smo mi zajedno sa ostalima, s kojima stvaramo jedno zajedničko, emotivno zajedničko ja. Ko zna kad sam ja , ko zna kad sam mi? Moguće je da štampu s vremena vreme preplave takvi ideološki talasi koji u ime ovih ili onih zajednica funkcionišu kao cenzura. Pisci mudro postupaju kad jasnovido i trezveno štite sebe, svoju slobodu i najspecifičnije profesionalne interese. I obrnuto: pisci jako greše kad god to ne čine.

Jedino je profesija nadležna da sudi o umetničkim delima i o umetnicima.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko