ĐERĐ KONRAD: Spirala straha

07 Jan 2015

Evropa za početnike (5)

Hidrogenske bombe su naše opsesije (1984)

Svaka nova generacija varvarstva nosi novu masku. Sve vrste koncentracionih logora 20. veka imale su svoje čvrsto duhovno utemeljenje. Ratovi su pokretani i vođeni s odobrenjem merodavne inteligencije. Naše kulture su opravdavale masovna ubistva. Mehanizam naoružavanja nije sazdan od metala, nego od ljudskih misli. Ljudi su opasniji od oružja. Ali, najopasnija je igra u koju se upliću. Političari naročito vole reč: borba. Drugi ljudi sede i rade za pisaćim stolom, a oni se bore. Borci nikad nisu bili preterano mudri, sad su, međutim – a to je svetskoistorijski novum – u prilici da odlučuju o životima svih nas. Njihova vlast apsurdnih razmera, na kraju drugog milenijuma, u odnosu na druge ljude, svrstava političare u kategoriju naročito opasnih zanimanja. Pretpostavka da se druga strana sprema da napadne, rezultira uzajamnom paranojom, ravnoteža straha je samo jedan od njenih simptoma. Ako je druga strana, shodno njenom društvenom sistemu i ideologiji neprijatelj, nema sa njom sporazuma. Igrač A se boji igrača B. Da bi se manje bojao, kao odgovor, više će zaplašiti igrača B, nego što se sam od njega boji. Međutim, ni igrač B ne ostaje dužan odgovora, postupa po slovu iste logike. Dve strane odražavaju jedna drugu. Obema stranama sa znatnom kamatom se vraća prvobitni kapital straha. Učesnici ove društvene igre imaju sve više razloga da strahuju jedni od drugih. Autonomija igrača u ovoj društvenoj igri je srazmerno mala. Onaj ko je danas političar, mora da veruje u doktrinu ravnoteže straha. Samo što strah nema, niti može da ima ravnotežu, on ima samo spiralu. Verodostojno zastrašivanje je protivrečnost skrivena u pridevu. Uz mogućnost apsolutnog uništenja, nuklearno zastrašivanje nije strategija u koju bi trezveni um mogao da veruje, već je – naprosto – strategija kamikaza. A moguće je i to da obe strane blefiraju, i da je sve to samo privida radi.

Istok i Zapad upiru pogled jedan u drugog (1984)

U stvarnosti blokovi i ne postoje, reč je samo o tome da i ovde, i tamo imamo po nekoliko stotina miliona ljudi koji bi se uz svesrdnu asistenciju svojih država poubijali, a da im to uopšte ne bude u nameri. Unutar pojmovnog kruga blokovskog racionalizma retorika je moguća, ali ne i jasnovidost. Masovne kulture generišu blokovsku metafiziku dobra i zla: na programu je antiimperijalizam i antikomunizam. Jedna raketa s atomskom bojevom glavom brani mir, druga pak preti ratom. Pred stanovištima vojne logike klanja se svaka civilna racionalnost. Stoje ovde, jedan naspram drugog, dva načina razmišljanja – blokovsko imanentni i blokovsko transcendentni. Političke klase su se svrstale uz onaj pređašnji. Rat više nije nastavak politike drugim sredstvima, već kraj igre. Naše blokovske države su nam oduzele naše elementarno pravo na prirodnu smrt. Ako nisam u mogućnosti da iz delokruga odlučivanja saveza država izdvojim ono što je meni najvažnije, u tom slučaju, čini se, nisam nikakav igrač, nego žrtva, i nije mi nikakva uteha da su i prvosveštenici žrtve. Rat je završen, prošlo je četrdeset godina, ali mir još nije počeo. Evropa dozvoljava da bude nakljukana oružjem, i ne ume da kaže gotovo ništa suvislo o tome kakvu budućnost želi. Kakva da bude Evropa 2000. godine? Kome god treba očiti primer slabosti Evrope, neka samo jedan sat posmatra Berlinski zid. Pomirenost sa postojanjem gvozdene zavese bitno je doprinelo tome da paradiranja tenkova u Istočnom Berlinu, Budimpešti, Pragu i Varšavi budu moguća. Sve je više zagovornika političke emancipacije Evrope: kako zameniti jednom organskom evropskom strukturom anahronu, duhom Jalte obeleženu strukturu dva suprotstavljena vojna tabora? Evropa počinje da primećuje da je deo Evroazije. Već od druge obale reke Elbe počinje Azija. Držim da je sreća Zapadne Evrope isto tako neizvesna, kao što je neizvesna i naša nesreća. Istok i Zapad nisu neprijatelji. Budimpešta je zbog toga toliko neobičan grad, jer nije u potpunosti istočnjački, niti čisto zapadnjački.

Nadmetanje dva supernacionalizma (1984)

Nisu komunizam i liberalizam na ratnoj nozi. Liberalne Sjedinjene Američke Države su u sasvim pristojnim odnosima s komunističkom Kinom. Niti je reč o nadgornjavanju demokratije i diktature: demokratske Sjedinjene Američke Države tolerišu brojne diktatorske režime. Nisu u ratu dva društvena sistema, nego dva supernacionalizma u klopci američke i ruske blokovske dramaturgije. Evropa je propatila dva rata zbog, kako je tada izgledalo, fatalnog, a kako nam se sad čini, smešnog nemačko-francuskog suparništva. Dilema je razrešena, ni Nemci, ni Francuzi, nego Rusi i Amerikanci. Supersile su istakle svoje zastave na Elbi, i to je bila klopka u koju su pale. Svoje snage odmeravaju političke klase dveju velikih nacija, pozivaju se na univerzalne izgovore, i pokazuju jedni drugima svoje rakete s nuklearnim bojevim glavama. Tvrdnja da je reč o borbi između dva sistema, dve ideologije – samo je obična dimna zavesa. Niti je reč o borbi između religije i ateizma. Višestranačkog i jednopartijskog sistema. Ideologije tržišne privrede i državne planske privrede. Formalno uzev, dva vojna saveza temelje se na pravdanju prisustva okupacionih snaga u Evropi. Popuštanje je realno samo ako je perspektivni cilj uspostavljanje mira, a ne zamrzavanje blokovskog sistema. Četrdeset godina posle završetka rata dve velesile mogu da budu samo partneri svojim evropskim saveznicima, ali ne i modeli. I Sjedinjene Države, i Sovjetski Savez imaju sasvim dovoljno briga i u svojoj kući, obe zemlje su, same po sebi, prilično heterogene zajednice. Stvoriti koherentno društvo od tolikog broja različitih naroda na teritoriji veličine jednog kontinenta nije ništa manji posao od spore integracije evropskih društava. Dve supersile će pre ili kasnije morati da se oslobode bremena Evrope. Evropski nacionalizmi, sad prvi put u istoriji nisu militantni. Jedan novi američko-sovjetski sporazum već ne bi smeo da odražava ratom razornu, nego proteklih četrdeset godina obnovljenu Evropu. Svojevrsna je kazna za velike nacije to što ne vide sebe u svom okruženju – toliko su velike. Na koju god stranu pogledali, svuda vide samo sebe.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!