ĐERĐ KONRAD: Sedamdeset godina posle

15 Apr 2015

Evropa za početnike (19)

Sunce je sijalo, ordonansi su poslužili konjak

Kad već gledam brojeve, kad je reč o Nemačkoj i Mađarskoj, postoji jedna – razmišljanja vredna – razlika. Jevreji su u Nemačkoj činili 0,5% stanovništva, u Mađarskoj je taj postotak bio deset puta veći: 5%. Zašto su Nemci premašili Mađare u pogledu netolerancije i radikalizma? Da li je reč o organizovanoj jedinstvenosti, o perfekcionizmu koja dolazi do izražaja i u dobru, i u zlu? O tome da se zadaci izvršavaju bespogovorno i bez ostatka? Sigurno nije reč o južnjačkoj opuštenosti, o balkanskoj aljkavosti. Pred sam kraj rata bilo je visokih nemačkih oficira koji su izbegavali posao ili čak i odbijali naređenja (zahvaljujući jednom od njih većina stanovnika budimpeštanskog geta ostala je u životu), ali sve do tada njihove ličnosti nisu uticale na tokove istorije. Među komandantima mađarskih jevrejskih radnih jedinica bilo je i podivljalih ubica, i bilo je čovečnih ljudi, kako je kome zapalo, životi su zavisili od toga, od puke slučajnosti. Jedan nekadašnji, ali preživeli logoraš, deportovan u Aušvic, jedan sedamnaestogodišnjak kome se posrećilo da se vrati kući, zureći u gust, garavi dim koji je kuljo iz dimnjaka krematorijuma, imao je osećaj da se iz plamena krevelji sam đavo. U književnosti holokausta su česte komparacije u vezi sa paklom, ali je stvarna konferencija na obali Vanzea, sastanak gospode najvišeg ranga u Rajhu – među kojima je bilo i desetak doktora prava – na kojem je ideja i otelotvorena, protekla je vrlo vrlo mirno. Konferencija je protekla u vrlo opuštenoj, vrlo prijateljskoj, vrlo ljubaznoj, vrlo profinjenoj atmosferi, nije bilo mnogo reči. Nije ni trajala dugo. Potom su ordonansi poslužili konjak i stvar je bila završena – kako se seća zapisničar Adolf Ajhman. I pripreme u Mađarskoj bile su srazmerno mirne i proticale srazmerno glatko, uvek se išlo samo korak po korak. Kad već postoji jevrejsko pitanje, treba raditi na njegovom rešavanju, i to u zakonskim okvirima. Do proleća 1944. godine ovaj proces koji je vodio do konačnog rešenja, do logora uništenja, postao je deo svakodnevnice, i skoro normalna stvar.

Samo po zakonu

Poslanici su u mađarskom parlamentu već pre početka rata raspravljali o ovim temama, poglavari i rimokatoličke, i reformatske hrišćanske crkve u Mađarskoj podržali su usvajanje predloženih jevrejskih zakona. Posle prvog jevrejskog zakona usledio je drugi, pa treći, a zatim u proleće 1944. godine, odmah nakon nemačke okupacije, usledio je pravi rafal uredbi kako bi se što brže nadoknadio zaostatak iza nemačkog modela. U ponedeljak, 20. marta 1944. godine, kao obično, išao sam u školu, i nisam mogao da ne primetim nemačke tenkove tipa „tigar” parkirane na glavnom trgu, na njima su sedeli vojnici u sivim uniformama, posmatrali umerenu vrevu male pijace, pušili, videlo se da se dosađuju. Glavnom ulicom, marševskim korakom, paradirali su gore-dole nemački vojnici u zbijenoj koloni. Mađarski vojnici su gazili strojevi korak nešto opuštenije, ali su retko iz svojih pesama izostavljali reči „oj, smrdljivi Ćivutine”. – Sad će im doći doći crni petak, rekao mi je jedan školski drug. Kome? – pitao sam ga, vama, rekao je, udario u grohotan smeh i otrčao. Mislio je na Jevreje, i nije pogrešio. Već 15. maja oficiri Gestapoa u crnim uniformama, u pratnji mađarskih žandara s kiticom petlovog pera zadenutom za traku šešira, uhapsili su moje roditelje. Bili su potom deportovani u Austriju, na prisilni rad, ništa nismo znali o njima. Čuli smo da su u okolini naše varošice, Berećoujfalua, u mnogim mestima odveli Jevreje u geta i potom su ih prenatrpanim stočnim vagonima otpremili u inostranstvo. Ni oca, ni majke, u velikoj kući bilo je samo nas, dece; mogli smo i tako da živimo, ali je izgledalo da je pametnije da iz našeg gradića odemo u Budimpeštu, gde su nas i zvali rođaci. Međutim, tada je Jevrejima već bilo zabranjeno da putuju. Ali da bismo ipak mogli da odemo, posredstvom jednog očevog poznanika, desno orijentisanog advokata, novcem koji su nam roditelji ostavili, po cenu jedne poveće kuće, kao jedanaestogodišnjak, podmitio sam nadležne vlasti. Klimnuo sam glavom, kad je njihov predstavnik, direktor građanske škole, saopštivši mi odluku, pozvao da i nadalje budem valjano mađarsko dete. U komandi žandarmerije dali su mi na naša imena ispostavljene, u to vreme izuzetne dozvole za putovanje.

Ko nije naročito obratio pažnju, taj nije ni primetio   

Oprostio sam se od rođaka, od Vere, moje sestre od tetke, vršnjakinje. Otputovali smo rano ujutro, centarfor gradskog fudbalskog tima, hrabri Laslo Kadar se ponudio da nas otprati. Sutradan nakon našeg odlaska svi jevrejski stanovnici naš varošice bili su otpremljeni u geto u obližnjem Nađvaradu, a odande, nedelju dana kasnije, u Aušvic – deca ispod četrnaest godina starosti, među njima i Vera, bili su u gasnim komorama ugušeni i potom spaljeni. Mađarska vlada, sa legitimacijom regenta Mikloša Hortija, za svega tri meseca deportovala je sve jevrejsko stanovništvo iz unutrašnjosti zemlje, blizu pola miliona ljudi, i time je likvidirana i poslednja remetilačka etnička zajednica. Deportirci su do granice su bili pod pratnjom mađarskih žandara, a odande pod paskom nemačkih esesovaca. Tada je još prijateljstvo po oružju između dve države bilo nesmetano. Toga leta su već u krematorijumima spaljivani uglavnom samo mađarski Jevreji. Kad je ovaj posao već dobro odmakao, regent Mikloš Horti je, na inicijativu poglavara katoličke crkve, rimskog pape, uputio molbu nemačkim vlastima da pokršteni Jevreji budu vraćeni u zemlju, a da se s ostalima postupa čovečno. Bio je popraćen sažaljivim osmesima. Dve nedelje kasnije šetao sam se na dunavskom keju. Nisam znao da smo od dve stotine jevrejske dece iz naše varošice u životu ostali samo mi, nas četvoro, koji smo otputovali samo dan pre nego što su svi ostali oterani u geto i potom odmah deportovani, i osim nas četvoro još samo dva tiha, pegava dečaka, braća blizanci, na čijim je testisima doktor Mengele obavljao svoje eksperimente. Ostali su spaljeni. Da li je mojoj sestri od tetke gasna komora bila sudbina? Da li je mojim školskim drugovima Svevišnji namenio takav kraj? Nije za to bilo nikakvih, u njima skrivenih razloga. Iz interesa, malodušnosti, tadašnji Nemci, Mađari i počinioci drugih nacionalnosti, nisu shvatili da su, hteli-ne hteli, postali saučesnici jednog velikog zlodela. Pored snishodljivosti, njihovo nerazumevanje je možda bilo u vezi i sa tim što su zavideli Jevrejima na njihovim kućama, dućanima, bili su najednom veoma skloni da prisvoje njihova dobra. I šta se dešava danas, posle sedamdeset godina? Ne pomišljati na sve to mnogim ljudima ne uspeva, i danas postoji želja da zajednice, konačno, ostanu same sa sobom. Samo oni, i niko drugi!


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

 

Podelite ovu stranicu!