ĐERĐ KONRAD: Razumevanje je put prema slobodi

21 Jul 2015

Evropa za početnike (33)

Dobrom i zlu drugo ime je sloboda i ne-sloboda. Naša istorija je beskrajni put prema slobodi koja se postepeno uobličava u suštinu čovečanstva. Sloboda je onaj pojam u kojem se susreću ontologija i etika. Što bolje budemo razumeli da je sloboda najviše dobro, utoliko će ona i stvarno biti najviše dobro. Najviše mogu za druge da učinim time što ću im u pisanoj formi predočiti moja stanovišta; ako su meni bila od koristi, možda će da koriste i njima. Predlažem, dakle, da i oni prihvate sebe, da se manje boje od drugih i da ne zaziru od kultura koje ih okružuju; možda će ih to bar donekle da umiri. Pokušavam da odbranim sebe suočavajući sa svetom ono što ja sam smatram istinom, ili bar slutim da je istina. U odnosu na svoju neposrednu okolinu izgradio sam jednu takvu atitudu, jedno takvo ponašanje koje mi omogućava da ne moram da vodim sa sobom ratove, i da se oslobodim uloga u kojima se ne osećam dovoljno nezavisan. Ako od ljudi ne očekujem, niti od njih tražim nešto posebno, ne moram da budem neiskren. Nemam vremena da tugujem zbog toga što govore ružno o meni, ima mnogo načina da se bolje provede vreme. Malo se jedim, a onda pomišljam na nešto drugo. Do sutra će i ova tuga sigurno naći svoje mesto, i neće me sprečavati u obavljanju svakodnevnih poslova. Mene zanima kako je šta bilo, a ne kako je trebalo da bude. No, da li ovaj način posmatranja – sa razumevanjem – suspenduje moral? Mada nisam imao neki naročito organizovani život, ali sam s vremenom uglavnom bio štedljiv, ili sam se trudio da budem štedljiv. Inače, ogroman broj časova proveo sam u razgovorima. Potom sam se postepeno povukao i počeo da cenim svaki slobodni sat. Kako vreme prolazi, imamo sve manje potrebe za društvom drugih ljudi. Volim da se u izabranom selu ujutro sam probudim, i ako sam već proveo ovde jedan dan, glava mi je bistrija, za pisanje je neophodna duševna pripravnost, a koncentracija je sebična.

Demokratura

U rano leto 2010. godine, kad je nova mađarska administracija bila još u povoju, morali smo upitati sebe: zar je to volja naroda? Da, dobar deo građana nije izašao na birališta, a polovina preostalog dela, dakle, otprilike četvrtina celokupnog biračkog tela, opredelila se za ovo. Da li je naš narod dozvolio sebi da bude prevaren? Ili je baš za ovim žudeo, baš je ovo po njegovom ukusu? Da li je tako živeo kroz čitav 20. vek? I pod Hortijem, i pod Kadarom? Znam da mu se raspoloženje menja, klizi na ovu ili onu stranu, sad uzdiže nekog u visoke sfere vlasti, a potom ga neočekivano ispusti. Jedan moj glas kazuje: ovaj narod je još detinjast, može mu se svašta servirati, halapljivo guta organizovanu demagogiju. Mnogi s dopadanjem, s odobravanjem primaju jezik i nazore radikalnih masovnih pokreta. Nije neka radost, još manje uteha, što ne delim raspoloženje većine Mađara, jer očekujem da ću i u buduće, bez obzira na promene duševnih raspoloženja, u ovom gradu da pozdravljam poznanike koje ću da susrećem na ulici. Kako je bilo 1944. godine? U proleće 1946. imali smo pismeni zadatak na temu „kako volimo domovinu”, i ja sam napisao da je moja domovina namerila da me ubije, ali sam ja uz pomoć niza slučajnosti izbegao obavezu tihog nestanka, tako da još moram da razmislim o tome, kako bih mogao da je volim. A potom, godine zaokreta? 1948-1949? U junu sam iz jednog veselog, mnogolikog razreda otišao na letnji raspust iz Budimpešte u moju malu varošicu, u Berećoujfalu, a već u septembru sve je bilo drugačije. Uđem u učionicu, svako sedi na svom mestu i peva revolucionarne pesme. Osim dvojice izopštenih. Prišao sam ovoj dvojici, oni su postali moji drugovi. Mnoštvo je i tada klicalo mudrom vođi, i tada je jedna nezasita, onisko-zdepasta partija slavila sebe i nazivala sebe revolucionarnom, jer je ukinula višestranački sistem, i izgradila jednopartijski.

Liderska država?

Jedan narod, jedna država, jedan vođa, u godini mog rođenja, 1933. godine, u Nemačkoj Republici s ovom parolom je ukinuta pluralna demokratija, politički protivnici strpani u zatvor i uvedena potpuna cenzura štampe. To su voleli i Rusi, osim onih koji su bili otpremljeni u logore i onih koji su kod kuće bez glasa strepeli, dok je Staljin uvodio red među brojnim strujama. Homogenizacija, uspostavljanje idejno-političkog jedinstva, Gleichschaltung-a ide dosta brzo, ne iziskuje više od dva-tri meseca, pod uslovom da se društvo ne gadi religiozne vere u očinsku državu, ako sve blagodeti i sve kazne očekuju odozgo, i ako sve to smatraju normalnim. Nova državna partija? Jedan novi, mekši totalitarizam? Demokratura? Mešavina demokratije i diktature? Liderska država u parlamentarnim okvirima? Ako opet bude diktature, biće i demokratske opozicije. Ritualno veličani vođa, s oreolom nad glavom, biće uzdignut u sakralne sfere posvećenosti. Uobičajeni kraj nadmene nadutosti je poznat: pukne kao zvečka. Ali pre toga samo nadimanje, nadimanje. Zar da ova zemlja opet igra ulogu skele između dve obale? Mađarska nastavlja svoje tradicionalno, batrgavo teturanje između Zapada i Istoka. Ugovor ili samovolja? Građanska civilizacija ili autoritarna grubost? Samodisciplina ili busanje u prsa? Da li su izabrani mađarski političari skloni ferpleju? Da li bi mogli i bez laži da opstanu? Da li je mađarska demokratija zaostala iza češke i poljske? Da li je ova najnovija mađarska tvorevina u stanju da se uklopi u evropsku konzervativnu paletu kao nekakva specifična mešavina boja? To bi možda i moglo da potraje neko vreme, sve dok ne bi izbilo nekoliko debelih skandala. A skandali se množe – kao pečurke posle kiše. Sve dok se pretnje, silom inercije, ne pretvore u dela, sve dok ne počnu sudski procesi koji će biti politički, montirani procesi, ako ih uopšte i bude, što dokazuje i to da pravda, koju čvrsto drže u ruci, sustiže samo gubitnike. Prema poukama najnovijih izbora, ni Slovacima, ni Poljacima se ne dopada radikalni nacionalizam i centralizovano energetsko polje na Orbanov način.

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko