ĐERĐ KONRAD: Populizam + nacionalizam = autokratija

10 Mar 2015

Evropa za početnike (14)

Timska igra

Ne možemo da se bavimo javnim poslovima, niti da se bavimo politikom – samo prijateljima. Potrebni su i rivali, protivnici, oponenti koji se mogu, ukaže li se preka potreba, nagrditi, okriviti ili poslati dođavola, te pomno analizirajući detalje gnusnih osobina rivala, možemo da budemo sve zadovoljniji sobom. Što je onaj drugi odvratniji, utoliko smo mi bolji. A u odnosu na koga hoćemo da budemo bolji? Uvek se nađe neki stranac koji je opasan, arogantan i podmukao. Uvek nalazimo nekog protiv koga možemo s drugima da se udružimo, protiv koga možemo da nastupimo kao saveznici, ortaci, pa i kao prijatelji. Potrebno je nekako imenovati zlo, s nekim ga uporediti, u nekome ga prepoznati da bismo nekog mogli navesti kao primer. Oružanim napadima, divljačkim masakrima, pogromima, najčešće su izloženi došljaci, nerado viđeni i za razna zlodela osumnjičene manjine ili nametljive, agresivne većine. Ustaje se protiv gosta kojem se najednom prohte da zagospodari nama, protiv tuđinca, zavereničkih posetilaca. Ovi toposi su večno važeći, imaju svoja stalna mesta u gramatici odnosa. Evropska unija je odlično mesto za razne igre i igrokaze, ovde se manje zajednice mogu izdvojiti i povući u neki budžak gde će nesmetano nastaviti da neguju svoju mrzovolju ili baš i mržnju. Ovo nadmetanje moguće je izvoditi i figurativno, kao igru, pa deluje kao svaki drugi sportski događaj, mogu se slobodno deklamovati prigodne pesmice-rugalice o protivničkom timu, prilika je to da se osveži arsenal pretećih izreka. Sad je čas za timske igre; potrebno je samo uzdići nekoliko simbola, a druge simbole, opet, treba okaljati, treba oskrnaviti grobove, izmazati nadgrobne ploče bojama, izmetom, licemerno vređati, s visokog pijadestala kuditi. I neprijateljstva ograničenog intenziteta se bokore, u tim verbalnim čarkama nije neophodno da budemo fizički prisutni, dovoljno je instalirati računar, nakačiti se na globalnu mrežu i čitati, širiti antipatiju i mržnju u svim varijantama i u svim količinama. Drugom narodu, drugoj ličnosti je imanentna sumnja, kao što je za ljubav imanentna ljubomora i preljuba, svetlosti tama, tvrdnji poricanje, smehu plač, kao što nas je o tome, u kasno predvečerje svog život, obavestio kralj Solomon.

Populizam + nacionalizam = autokratija

Novi kliše: nacionalna samoodbrana naspram evropske transcendencije. Na scenu stupa parlamentarna diktatura, poziva se na to da je izabrana. Da li su nacionalne vlade, namerne da stupe u uniju, ozbiljno prihvatile i vrednosti i norme koje su uslov za dobijanje određenih privilegija? Ili su zainteresovane samo za novac, a ne i za demokratiju? Autonomna inteligencija bi morala da nadzire vlade nacionalnih država. Da li demokratski izabrane vlade imaju neku suverenu višu vrednost iznad intelektualaca i autonomnih profesija? Inteligencija, odnosno njena organizaciona tela ne mogu da se podrede ne samo diktatorskoj manjini nego ni demokratskoj većini, njihovi odnosi se mogu urediti ugovorima, a ne odozgo nametnutim uredbama. Desni populizam, ako se udruži sa nacionalizmom, preobraziće se u autoritarnu naredbodavnu vlast, sa cenzurom koja će se potruditi da osigura pobedu i na sledećim izborima. Pojaviće se jedna kolektivna uvređenost koja će sebe nazvati nacionalnim osećanjem, i pojaviće se potreba za unutrašnjim prilagođavanjem. A koja je vrhovna, krajnja vrednost? Da li je to nacija? Lideri novih nacionalnih država naročito su skloni papagajskom ponavljanju nacionalnih klišea, skloni su izbegavanju odgovornosti i kolektivnom samohvalisanju. Svaka zajednica bi mogla da bude, sa malo truda, još uvređenija i još samouverenija. Nacije najviše vole da o sebi razmišljaju kao o savršenstvu. Ako je taština pojedinca smešna, zašto ne bi bila smešna i nacionalna taština? Sasvim je opravdano primenjivati ista merila za pojedince i za zajednice. Pripadnost Evropskoj uniji znači i izazov da se raščiste vrednosti, i da se formulišu zajednički temeljni principi. Kuca na vrata apoteoza nacionalne sebičnosti sa fantazmagorijom da je jedna država identična s jednom nacijom, mada su stvarne države višekulturalne. Na suženom tržištu secesionističkih država inteligencija u većoj meri spada na državne subvencije. Pitanje je, dakle, sledeće: da li je u postkomunističko-nacionalističkim autokratijama društvo postalo nezavisnije ili zavisnije i, unutar toga, kako je prošla inteligencija i umetnički svet?

Regresija

U rano leto 1998. godine, na početku prvog četvorogodišnjeg mandata FIDES-ove vlade, prelistavao sam u Budimpešti novine, bile su krcate mržnjom prožetim budalaštinama protiv prosvećenosti, odbacivanjem svega laičkog, poistovećivanjem liberala i komunista s obrazloženjem da su i ovi, i oni, Jevreji, ili njima prišljamčeni hrišćani. Da li je ovde zaista i dalje prisustvo Jevreja pitanje broj jedan? Da li je moguće da im ovaj jedan jedini procenat ide na nerve, mrači pamet? Zar zaista ništa pametnije od antisemitizma nisu u stanju da izmisle? Kad god nešto ne ide, moguće je opsovati, i moguće je okriviti Jevreje. Ista ona kućepaziteljska njuška: bio je fašistički jurišnik, zatim se prešaltovao u komunističku državnu bezbednost, naposletku je i doktorirao, sad će biti unapređen i u neko zvanje. Isti onaj mrzitelj mrzi i dalje, isti nadrimajstori majstorišu i dalje. Sretnem na ulici jednog polupijanog simpatizera, uverava me u svoju naklonost, i obaveštava me da su me u ekstremno desničarskom nedeljniku pisca Ištvana Čurke Mađar Forum ponovo nagrdili. Nikad ne preduzimam napor da pribavim i da pročitam takva štiva. Postoje listovi koji me s vremena na vreme napadnu, posle pojave takvih članaka dešava se da me ovde, u Budimu, na ulici, stariji ljudi odmere s neskrivenim antipatijama, u Pešti mi se to ređe događa. Ako ste vi, poštovani građani-birači to hteli, ako vam je baš ovakav zaokret bio po volji: uživajte! Dobili ste ovaj desni centar koji njegovi neposredni saveznici povezuju sa neofašistima, pa i sa onim starim, dovode ga u vezu s onom odvratnom retorikom koja je u mom detinjstvu bila govor ubijanja. Zar vam se to dopada? Ne primećujete ga? Ili ga i te kako primećujete, i baš vam se zbog toga i dopada? Osećam smrad podmukle mržnje. Izviruju iz svojih rupa, gledaju kad će moći da istrče na scenu. Ponovo osećam staru, poznatu nelagodu, ne želim ni da ih vidim, ni da ih čujem. Neka se samo deru ti neofašisti, neka samo dižu uvis ispružene ruke.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

 

Podelite ovu stranicu!