ĐERĐ KONRAD: Ponovo ima razloga za strah

16 Jul 2015

Evropa za početnike (32)

Blago koje nam izmiče

U Mađarskoj, u novije vreme (pišem ove redove u rano proleće dvehiljadedesete), postalo je nekako uobičajeno da se olako napušta duh slobode, ili da se unapred strahuje od njenog mogućeg nestanka, da se prihvati kao svršen čin da je uskoro neće biti, jer je moguće da će ova rezignacija u bliskoj budućnosti zaista dopustiti da iščezne. Zabludeli narod ne može da shvati koliko je krhko i propadljivo ovo naše najveće zajedničko blago: sloboda. Stvarna je promena političkog raspoloženja koja može da se izmetne u autoritarnu vladavinu jednog vođe. Kao da je posustao demokratski nagon mojih sugrađana, kao da je zakazala njihova demokratska osetljivost, štaviše, kao da i s razumevanjem odobravaju svoj poraz. Kao da neka dečija radoznalost posmatra najavljeno uvođenje reda i sluša gromke zahteve ljudi očito manjkave inteligencije s kojima će, na jednom novom talasu duhovnog raspoloženja i sami posmatrači, pomireni sa stvarnošću, vrlo verovatno ostati bez posla, gurnuti na rub egzistencije. Ako se prisetimo raznih političkih preokreta na tlu Evrope koji su inklinirali prema raznolikim diktaturama, za sve njih je bila karakteristična ta malaksalost slobodarskih ideja. Koliko nam uistinu znači jedan drugi čovek, to što jedno voljeno biće u tišini, neprimetno, postaje naša životna potreba, to u naše tvrde, sujetne glave obično tek gubitak može da utuvi. A šta smo izgubili sa slobodom, kako zaista izgleda kad nas šutnu s posla jer smo se usudili da beknemo, to će većina Mađara tek kasnije da shvati, jer mi se čini vrlo verovatnim da će se političkim zaokretom udesno, i to u smeru ekstremne desnice, zapravo pokušati da se u ime nacije disciplinuju mađarski građani, pod izgovorom da su postali potpuno razduzdani u svojim individualističkim zaletanjima.

Ponovo ima razloga za strah

Drugačije stoje stvari u stranci današnjih četrdeseto- i kusur godišnjaka, u stranci mladih demokrata, u Fidesu. Onaj ko naljuti gazdu, taj neće imati nikakvu političku budućnost. I ovo vojničko upravljanje partijom ne odvija se samo unutar partije, već i izvan nje, ono je i u njoj naklonjenom delu biračkog tela delovalo naizgled uspešno. Mali vođa s karakteristično vojnički odsečnim, praskavim glasom, nije prećutao da umesto na dva gola, više voli igru na jedan gol pod vođstvom jedne velike i na vlasti dugovečne stranke. Kako bismo to mogli nazvati? Nameću nam se brojni eufemizmi, kao što su, na primer, partijsko-državna demokratija, sa strogom proverom retroaktivno polaganih računa, zaplenom imovine i uvođenjem u sudsku dvoranu, po mogućnosti s lisicama na rukama, ranije visoko rangiranih funkcionera. Ovakvi televizijski spektakli imaju svoju vernu publiku. Moguće je proizvesti dopola osnovane, otpola montirane sudske procese, ako određeni tužioci i sudije pokažu da imaju sluha za odozgo pristigle političke sugestije, a da za to imaju sluha, i te kako, u to ne treba sumnjati. Publika u sudnici oseća promenu jezika, i ne smatra nemogućim da se, u tek donekle promenjenoj formi, vratila teška atmosfera starih vremena, drugim rečima, da ponovo imamo valjane razloge da se bojimo, i da razmišljamo o prednostima i hendikepima spoljne ili unutrašnje emigracije. Većina se okrenula opreznijem jeziku.

Pravilo pobednika: argumenti su suvišni, dovoljno je opanjkati protivnika, ne treba ga ni saslušati, pogotovu ne raspravljati sa njim, kad bivši predsednik vlade dobije reč, demonstrativno napustiti dvoranu, ne tretirati ga kao čoveka, prilepiti mu odvratne prideve, porediti ga sa životinjama, proglasiti ga umobolnikom. Možda još nije bilo moguće predvideti šta će biti, kad je Fides, pobednička stranka, iz jednog ugla političke arene odlepršala u drugi ugao, iz liberalno-anarhističkog u nacionalno-konzervativni, upotpunjena kultom vođe i ćutljivim strpljenjem prema neofašistima koji na sva usta psuju Cigane i Jevreje. U diskursu ekstremne desnice uvek postoji neka antisemitska formula s kojom časte političke protivnike. Jer, mada nisu Jevreji, mogu hladno da budu jevrejski plaćenici, kao i papa, na primer, koji je u rimskoj sinagogi posetio glavnog rabina.

Regresija

Konzervativna, autokratska partija s ekstremno desnim priključcima, to je bio politički model pre Drugog svetskog rata. Regent Mikloš Horti je strpao je u zatvor Ferenca Salašija, vođu mađarskih nacista, ali je potom, pred kraj rata, bio prinuđen da mu prepusti vlast u zemlji. Ranije mu ne bi ni palo na pamet da bilo kakvom sličnom ludilu pribegne. Ali kako je moguće vratiti u bocu opasnog džina? Kako bi bio moguć povratak vrednostima hrišćansko-nacionalne gospodske srednje klase, povratak u devetstotridesete godine. To je ona peć u plesnoj dvorani od koje plesači mogu da pođu. Šta se dešava s ovim ljudima koji su u stanju da toliko izmene sebe? Juče još komunistički partijski kadar, danas novokapitalista, tačnije, smeša i jednog i drugog. Ili je opet partijski kadar, ali sad neke druge partije, ne komunističke, nego nacionalističke. Presvlačenje, promena retorike nije neki veliki problem.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko