ĐERĐ KONRAD: Pogledajte lice onog ko govori

01 Oct 2015

Evropa za početnike (43)

Takmičenje stilova

Politika je vrlo slična književnosti, pokazuje ko je kakav. Svako je onakav kako govori, kakva su mu zapažanja i rečenice. Neka građani s pravom glasa dobro pogledaju lice onog ko govori, i neka osmotre šta se dešava na tom licu, koliko je iskren osmeh na njemu, koliko mu je pogled pažljiv, koliko lukav, krut ili svež. Neka obrate pažnju na njegove reči, neka pokušaju da ga slušaju kao da čitaju njegov tekst: da li bi voleli da popiju sa njim kafu ili čašu vina?

S kim bi najradije razgovarali, kome bi poverili novčanik na čuvanje, ili svoju decu na vaspitavanje i obrazovanje, koga bi saslušali kad bi im bio potreban jedan inteligentni savet? Večito srditi političar koji je vazda spreman da zapodene kavgu, da grubo, uvredljivim pridevima etiketira ljude, jedan takav svađalački, kverulantski mentalni sklop može da bude i naš izraz, ako smo baš srditi, ali glasanje nije pitanje izbora raspoloženja, nego egzistancijalna odluka o tome koja je ona politička atituda čiju ekspanziju priželjkujemo. Političko nadmetanje je nadmetanje ponašanja, držanja, stilova. Dešava se neretko da publika ima jezivo grozan ukus. Neka se samo političar udvara publici, pisac to ne treba da čini. Kad biramo,  biramo ljudsko držanje. A kad biramo timski rad, nije na odmet videti kako se ponašaju članovi tima jedan prema drugom. Kako prevladavaju neizbežne napetosti, nervozu, nezadovoljstva, sarkazam kolega. Pre 1989. godine stožer demokratske opozicije bio je stil solidarnosti i taj stil je i kasnije, u fazama lutanja, bio orijentir. Na svim mestima, i u svim profesijama postoji jedno uže društveno jezgro koje tvore ljudi sličnog karaktera, temperamenta, sličnog načina razmišljanja koji se logično približavaju, ili bi mogli da se približe ovoj ili onoj partiji. Već prema tome, kakav se kome stil dopada. Politički, upravljački stilovi se nadmeću za naklonost glasača.

Kakav stil, takva partija

Sa stanovišta evropske umerenosti i trezvenosti predsednik mađarske vlade važi za nadmenog i licemernog političara. Smeša razmetljivog i nezgrapnog Istočnoevropljanina, uvek u pripravnosti i uvek spreman na borbu. Kao što su se socijalistički funkcioneri tovili sve dok nisu svojim salom ispunili funkciju na kojoj su se nalazili, tako to čine i nacionalisti. Socijalistička partija je pre 1989. godine bila kadrovska partija, takav je danas i Fides, i njihovo delo je slično: kadrovska država čiji se činovnici mogu prepoznati po tome da ni slučajno neće pasti u greh iskrenosti. Ponovo se uspostavljaju međusobno suprotne pozicije partije i inteligencije, politike i struke. To će neminovno i da usledi ako će po novo-narodnjačkim nazorima, inače slab mađarski fudbal biti važniji od inače jake mađarske kulture, ako će udraci glavom biti važniji od glava. Svemoćna stranačka država nije nestala, sva je prilika da polovina glasača oseća za njom neodoljivu nostalgiju, i ako je neko neprekidno izložen medijskom linču, klevetničkoj kampanji, onda će u laži najpre poverovati manjina, a potom i većina. Razmahala se jedna prostačka, ubistvena propaganda. Da li je jedna partija demokratska, vidi se i po tome, kakvim stilom se oglašava o svojim protivnicima: civilizovanim, ili ordinarno-nenavidnim stilom. Tonom kolege, saradnika, ili smrtnog neprijatelja. Čovek je onakav kakav je njegov stil, i partija je onakva kakav je stil njenih vođa. Nije teško osetiti da li ima u njima i drugih pokretačkih motiva, osim halapljive, sveuništavajuće volje za moć. Pa će i država, i vlada, i administracija vrlo brzo nalikovati na partiju samu. Bilo bi nerazborito da se zanese, da se opusti, iz toga što su je izabrali, ne sledi da će i ostati na vrhu, mogu je svakog časa s iznenađujućom vehementnošću da je s tih visina počiste. Kvantitativni uspeh mora da bude potvrđen kvalitativnim uspehom. Ako je inteligencija gadljiva i sumnjičava, uspeh nije istinski i vrlo je nesiguran.

Neskromni premijeri

Orban i njegovo okruženje morali su uvideti da njegov voluntarizam nailazi na granice, da neće uvek biti ono što bi on hteo da bude. Pokupio je i iskoristio razne bizarne likove, demonstranti su se na njegov mig, ili bar na njegovo prećutno odobrenje, sukobili s policijom. A sad se sam kreće okružen jakom telesnom gardom. Od ove vlade se očekuje, s obzirom na to da odaje priznanje vodećim figurama Hortijevog režima, da se izjasni, u kojoj meri drži do kontinuiteta sa režimom od pre 1945. godine. Kakva je posla imala mađarska armija na Donu? U nadi da će doći do korekcije trijanonskih odluka, žrtvovali su milion mađarskih državljana, desetinu ukupnog stanovništva, polovinu gubitaka činili su Mađari, polovinu Jevreji. Greh je zajednički u odnosu i na jedne, i na druge. Izložili su zemlju uništenju i nisu ništa uspeli da ostvare od revizijiskih ciljeva. Uobražena, prema sebi nekritična politika bila je nacionalna glupost koju je sedamdeset godina kasnije posvojio i Fidesov režim. Ali ne smo on. Politička bolest koja se ispoljava od 1990. godine već više od dve decenije, ogleda se i u tome, da je zemlja imala neskromne premijere. Jožef Antal, Đula Horn, Viktor Orban, Ferenc Đurčanj i drugi Orban, svi su sebe smatrali većim i značajnijim nego što je bilo opravdano, jedino je Gordon Bajnai bio skroman, čovek koji se prihvatio da krizom zahvaćenoj zemlji odredi terapiju. Sve šira ovlašćenja koja daju jednom čoveku sve veću vlast dovode ga u velika iskušenja, a i unutar partije sve je više epigona. Eksperti su se udaljili od Fidesove vlade, ali je utoliko veća navala u nju karijernih i kičerskih junaka bez straha i mane. Uobličava se vrlo disciplinovana hijerarhija vrlo dobro plaćenih partijskih činovnika, a kao treći stub vlasti uobličava se, po modelu porodice organizovana nova, imućna klasa. Svedoci smo bezidejne, beskrupulozno laktaške vlasti desničarske revolucionarnosti, vlasti koja se trudi da stavi pod kontrolu javnu misao, ali joj to sve teže polazi za rukom, isvetrilo je poverenje javnosti, splasnulo je nacionalno samopouzdanje.

 


 

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko