ĐERĐ KONRAD: Plitkoumni nacionalizmi

02 Apr 2015

Evropa za početnike (17)

Izme?u gradova je sve jednostavnije

Koraknuvši jednu stepenicu naviše, mogli bismo re?i da je unutar Evropske unije ili NATO-a teško zamisliti rat, okupaciju, aneksiju, sve što je u prošlom veku bilo, ako ne i normalno, svakako mogu?e. Komunikacija je unutar ovih širih zajednica olakšana, postala je prirodnija, raznovrsne veze izme?u gradova su pojednostavljene i racionalizovane. Interkomunikacija izme?u stanovnika raznih gradova ne iziskuje politi?ko objašnjenje. Pretpostavimo da zemlja u kojoj živim ima predsednika vlade sklonog diktaturi. Jedan takav lider s ?itavim državnim aparatom na raspolaganju može opasnije da determiniše moj život nego jedan tiraniji sklon gradona?elnik. Pitanje možemo postaviti i ovako: s koje strane mogu da o?ekujem više neprijatnosti, od državne, ili od gradske vrhuške? Ako se na?em u nevolji s ovom potonjom, lako mogu da se preselim u susedni grad, i to me još ne?e u?initi emigrantom, možda tek imigrantom, moja selidba ne?e biti neka naro?ito strastvena pri?a. Boravište i godine života tvore jedno prisnije zajedništvo – više lica, više razgovora, više uspomena me vezuju za one koje ?eš?e susre?em u njihovoj telesnoj stvarnosti, nego s onima koje vi?am na ekranu televizora. A klevetnike, lažove, treba naprosto ignorisati, nisu dostojni nikakvog odgovora. Ono što je nisko, toga i nema, kleveta je vetrom nošena prašina. Neke ljude pogledam u o?i, a neke ljude i ne pogledam. Bezmalo polovina mojih školskih drugova, nakon što je revolucija iz pedesetšeste u krvi ugušena, napustila je zemlju, ostali su izdržali i omatorili. Nestajali su, redom, prijatelji i prijateljice, neki su emigrirali na Zapad, neki su strpani u zatvor, a neki su, opet, osvanuli na nekom politi?kom položaju. Generacija koja je pedesetšeste digla ustanak, na razme?i drugog i tre?eg milenijuma napunila je sedamdesetu, osamdesetu, ofucali smo se i sasušili. S mojim savremenicima koji su kao odrasli ljudi doživeli, i živi prebrodili, drugu polovinu 20. veka, delimo istu sudbinu: pravac groblje i, možda, nekakva arhiva. Šta se dogodilo s našim licima za ovih pedeset godina? Ve?ina ih je ve? posmrtna maska, i prebiva izvan vremena, ostali se pak još nose s vremenom.

Ho?e li se nacionalisti do?epati vlasti?

O?ekivalo se da o tome razgovaram s kolegom piscem Paskalom Bruknerom u jednoj od dvorana pariskog Salon du Livre. Možda ?e se i do?epati, ako pobedi plitka pamet. Oni razumniji su federalisti, a oni manje razumni su nacionalisti. Nacionalizam se rodio ovde, u Evropi, i vrlo je verovatno da ?e ovde i lipsati, ali je mogu?e i to da ?e preživeti mnogo padova i federalisti?kih preporoda. Godine 1989. i 2004. otvorile su pred Ma?arima putevi dostojanstvenog prisajedinjenja, puteve probita?nog i fleksibilnog uklapanja u evropsku zajednicu. Mogli smo da pre?emo u viši razred civilizacijske škole, ali Ma?ari su se, sumnji?avi kakvi jesu, pitali: da li im je to doista dobro? Onome ko je potom ostao bez posla, nije bilo naro?ito dobro. Mnogi su se, tradicionalno, opredelili da okrive drugog – druge – opredelili su se, dakle, za jedno lenjstvuju?e, samokritici nesklono, prpošno držanje. Evropskoj uniji suprotstavljaju kolektivni nacionalni egoizam. Neka nam daje, neka nam daje što više, ali da se ni u šta ne meša, i neka nas ne vre?a kritikama, dovoljno smo mi pametni za svoje potrebe. Onaj ko je ranije bio potla?en, ?im malo smogne snage, ne zadovoljava se ulogom ravnopravnog partnera, kompanjona, odmah ho?e više, ho?e samostalnost, nadmo?, ho?e svu slavu nacionalne države i, ako je ikako mogu?e, da ponizi rivale, oponente, protivnike. Oni koji su ranije bili višestruko ponižavani, postaju najednom arogantni, i ako imaju na?ina da bilo koga ucene, ne?e se libiti da to i u?ine. Nacionalni revolucionari o?igledno se odli?no ose?aju, uživaju u konfrontacijama. Oni koji se naglo i brzo uzdižu, nisu u stanju da budu velikodušni i saose?ajni. Nacionalsocijalizam je bio najviši stadijum nacionalizma, a holokaust najviši stadijum nacionalsocijalizma.

Tada je još bilo i puteva kreativnog ujedinjenja

U 19. veku nacionalizmi su još ratovali, ali su i gradili, stvarali prestonice, metropole s celokupnim kulturalnim arsenalom. Tada su izgra?ene železni?ke stanice i mostovi, železni?ka i elektri?na mreža, nacionalni teatri i akademije, biblioteke i muzeji, univerziteti i bolnice, gimnazije i re?nici, ovo kreativno stole?e je bilo u stanju da na dugi rok ustali ljubav prema domovini i slobodi kroz poštovanje drugog ?oveka – poštovanje samo zbog toga što je i taj drugi: ljudsko bi?e. Suprotstavljanje ideala domovine i slobode bilo je delo 20. veka. I to je njegovo vrhunsko ume?e: svrstao je velike evropske nacije u dve krupne vojnopoliti?ke alijanse, nahuškavao ih je jednu na drugu, što je dovelo do dva svetska rata – oba svetska rata su delo Evropljana, oni su zapo?eli u centru, a Sjedinjene Države i Sovjetski Savez, dve velesile s periferije, obavile su ostatak posla. Kad god se Evropa obrukala, osramotila, to je uvek bila posledica histeri?nih sukoba entiteta unutra njenih okvira. A onda su dobronamerne spoljne snage odlu?ile da na sve to stave ta?ku, rekavši – dosta! Svet je kroz Ligu naroda i Organizaciju ujedinjenih nacija stavio pod svoj nadzor ovo tinjaju?e i svaki ?as požarom prete?e žarište koje, ?ini se, nikad ne može da se sasvim ugasi. London, Pariz, Berlin, Moskva – gledali su se podozrivo, ko ?e da potegne pištolj iz pojasa, sumnji?avo su odmeravali jedni druge, strahuju?i da u odsudnom trenu ne?e biti dovoljno brzi, a onda su se skoro u istom trenutku latili poslednjeg kraljevskog argumenta – oružja. Nivo rasprava u duhovnoj sferi, zahvaljuju?i masovnim medijima, spustio se blizu raspoloženja op?injenih fudbalskih navija?a. U svojoj slatkoj domovini još ima ljudi zga?enih nad raznovrsnim ispoljavanjima nacionalnog samoobožavanja, ali se dešava ne retko i to da me svakojake, plastelinske kreacije tu i tamo proglase izdajnikom. Na ovoj ta?ki se zaustavljam, jer sam ovu sintagmu naj?eš?e koristio po?etkom devedesetih godina, posmatraju?i zaprepaš?uju?e kulturalno presvla?enje mojih savremenika.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejisti?kih beleški ma?arskog pisca ?er?a Konrada. Na ma?arskom jeziku je publikovana u prole?e 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posve?uje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige poti?u iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata nazna?ena je i godina nastanka, tako da ?italac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se name?u i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o ma?arstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopoliti?koj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskepti?ne diskurse. I što posebno ?ini privla?nim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove re?i.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!