ĐERĐ KONRAD: Plitkoumni nacionalizmi

02 Apr 2015

Evropa za početnike (17)

Između gradova je sve jednostavnije

Koraknuvši jednu stepenicu naviše, mogli bismo reći da je unutar Evropske unije ili NATO-a teško zamisliti rat, okupaciju, aneksiju, sve što je u prošlom veku bilo, ako ne i normalno, svakako moguće. Komunikacija je unutar ovih širih zajednica olakšana, postala je prirodnija, raznovrsne veze između gradova su pojednostavljene i racionalizovane. Interkomunikacija između stanovnika raznih gradova ne iziskuje političko objašnjenje. Pretpostavimo da zemlja u kojoj živim ima predsednika vlade sklonog diktaturi. Jedan takav lider s čitavim državnim aparatom na raspolaganju može opasnije da determiniše moj život nego jedan tiraniji sklon gradonačelnik. Pitanje možemo postaviti i ovako: s koje strane mogu da očekujem više neprijatnosti, od državne, ili od gradske vrhuške? Ako se nađem u nevolji s ovom potonjom, lako mogu da se preselim u susedni grad, i to me još neće učiniti emigrantom, možda tek imigrantom, moja selidba neće biti neka naročito strastvena priča. Boravište i godine života tvore jedno prisnije zajedništvo – više lica, više razgovora, više uspomena me vezuju za one koje češće susrećem u njihovoj telesnoj stvarnosti, nego s onima koje viđam na ekranu televizora. A klevetnike, lažove, treba naprosto ignorisati, nisu dostojni nikakvog odgovora. Ono što je nisko, toga i nema, kleveta je vetrom nošena prašina. Neke ljude pogledam u oči, a neke ljude i ne pogledam. Bezmalo polovina mojih školskih drugova, nakon što je revolucija iz pedesetšeste u krvi ugušena, napustila je zemlju, ostali su izdržali i omatorili. Nestajali su, redom, prijatelji i prijateljice, neki su emigrirali na Zapad, neki su strpani u zatvor, a neki su, opet, osvanuli na nekom političkom položaju. Generacija koja je pedesetšeste digla ustanak, na razmeđi drugog i trećeg milenijuma napunila je sedamdesetu, osamdesetu, ofucali smo se i sasušili. S mojim savremenicima koji su kao odrasli ljudi doživeli, i živi prebrodili, drugu polovinu 20. veka, delimo istu sudbinu: pravac groblje i, možda, nekakva arhiva. Šta se dogodilo s našim licima za ovih pedeset godina? Većina ih je već posmrtna maska, i prebiva izvan vremena, ostali se pak još nose s vremenom.

Hoće li se nacionalisti dočepati vlasti?

Očekivalo se da o tome razgovaram s kolegom piscem Paskalom Bruknerom u jednoj od dvorana pariskog Salon du Livre. Možda će se i dočepati, ako pobedi plitka pamet. Oni razumniji su federalisti, a oni manje razumni su nacionalisti. Nacionalizam se rodio ovde, u Evropi, i vrlo je verovatno da će ovde i lipsati, ali je moguće i to da će preživeti mnogo padova i federalističkih preporoda. Godine 1989. i 2004. otvorile su pred Mađarima putevi dostojanstvenog prisajedinjenja, puteve probitačnog i fleksibilnog uklapanja u evropsku zajednicu. Mogli smo da pređemo u viši razred civilizacijske škole, ali Mađari su se, sumnjičavi kakvi jesu, pitali: da li im je to doista dobro? Onome ko je potom ostao bez posla, nije bilo naročito dobro. Mnogi su se, tradicionalno, opredelili da okrive drugog – druge – opredelili su se, dakle, za jedno lenjstvujuće, samokritici nesklono, prpošno držanje. Evropskoj uniji suprotstavljaju kolektivni nacionalni egoizam. Neka nam daje, neka nam daje što više, ali da se ni u šta ne meša, i neka nas ne vređa kritikama, dovoljno smo mi pametni za svoje potrebe. Onaj ko je ranije bio potlačen, čim malo smogne snage, ne zadovoljava se ulogom ravnopravnog partnera, kompanjona, odmah hoće više, hoće samostalnost, nadmoć, hoće svu slavu nacionalne države i, ako je ikako moguće, da ponizi rivale, oponente, protivnike. Oni koji su ranije bili višestruko ponižavani, postaju najednom arogantni, i ako imaju načina da bilo koga ucene, neće se libiti da to i učine. Nacionalni revolucionari očigledno se odlično osećaju, uživaju u konfrontacijama. Oni koji se naglo i brzo uzdižu, nisu u stanju da budu velikodušni i saosećajni. Nacionalsocijalizam je bio najviši stadijum nacionalizma, a holokaust najviši stadijum nacionalsocijalizma.

Tada je još bilo i puteva kreativnog ujedinjenja

U 19. veku nacionalizmi su još ratovali, ali su i gradili, stvarali prestonice, metropole s celokupnim kulturalnim arsenalom. Tada su izgrađene železničke stanice i mostovi, železnička i električna mreža, nacionalni teatri i akademije, biblioteke i muzeji, univerziteti i bolnice, gimnazije i rečnici, ovo kreativno stoleće je bilo u stanju da na dugi rok ustali ljubav prema domovini i slobodi kroz poštovanje drugog čoveka – poštovanje samo zbog toga što je i taj drugi: ljudsko biće. Suprotstavljanje ideala domovine i slobode bilo je delo 20. veka. I to je njegovo vrhunsko umeće: svrstao je velike evropske nacije u dve krupne vojnopolitičke alijanse, nahuškavao ih je jednu na drugu, što je dovelo do dva svetska rata – oba svetska rata su delo Evropljana, oni su započeli u centru, a Sjedinjene Države i Sovjetski Savez, dve velesile s periferije, obavile su ostatak posla. Kad god se Evropa obrukala, osramotila, to je uvek bila posledica histeričnih sukoba entiteta unutra njenih okvira. A onda su dobronamerne spoljne snage odlučile da na sve to stave tačku, rekavši – dosta! Svet je kroz Ligu naroda i Organizaciju ujedinjenih nacija stavio pod svoj nadzor ovo tinjajuće i svaki čas požarom preteće žarište koje, čini se, nikad ne može da se sasvim ugasi. London, Pariz, Berlin, Moskva – gledali su se podozrivo, ko će da potegne pištolj iz pojasa, sumnjičavo su odmeravali jedni druge, strahujući da u odsudnom trenu neće biti dovoljno brzi, a onda su se skoro u istom trenutku latili poslednjeg kraljevskog argumenta – oružja. Nivo rasprava u duhovnoj sferi, zahvaljujući masovnim medijima, spustio se blizu raspoloženja opčinjenih fudbalskih navijača. U svojoj slatkoj domovini još ima ljudi zgađenih nad raznovrsnim ispoljavanjima nacionalnog samoobožavanja, ali se dešava ne retko i to da me svakojake, plastelinske kreacije tu i tamo proglase izdajnikom. Na ovoj tački se zaustavljam, jer sam ovu sintagmu najčešće koristio početkom devedesetih godina, posmatrajući zaprepašćujuće kulturalno presvlačenje mojih savremenika.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko