ĐERĐ KONRAD: Ovu boleštinu smo mogli da izbegnemo

08 Oct 2015

Evropa za početnike (44)

Horti, Kadar, Orban

Svaki drugi mlad čovek ima želju da napusti ovu zemlju, samo da je što dalje od nje. A oni koji ostaju kod kuće, mogu da razmišljaju i o tome, šta da rade sa svojom skomnom ušteđevinom, jer je vlada već spustila šapu na njihove uplate u privatne penzijske fondove, i ko zna na šta će još da spusi šapu, jer je ozbiljno naumila da nacionalizuje sve što se može nacionalizovati, i da sva dobra podvede pod centralizovanu upravu, pod svoju ruku. Pored najvišeg poreza na promet u evropskim relacijama, uspela je da kreira i da uvede još dvadeset i četiri vrste poreza, bez zakonskih mogućnosti da se o njima prethodno povede bilo kakva javna rasprava. Za šta je potreban onaj lukavo sročen tekst, proglašen za novi ustav, u kojem, za razliku od prethodnog ustava, onog iz 1989. godine, više nema reči o garantovanju prava na duhovne slobode? Potreban je utoliko što omogućava da vladavina Viktora Orbana bude isto tako trajna koliko je dugovečna bila i vladavina Mikloša Hortija, saveznika nacističke Nemačke, ili pak vladavina komuniste Janoša Kadara. Taj tekst, zvani osnovni zakon, ponajviše je potreban onome ko ga je i napisao, ko ga požuruje pozivajući se na dvotrećinsku većinu parlamentu: njemu samom. Partijska država, podržana sovjetskim okupacionim snagama, urušila se u svoj grob 1989. godine, potom smo dvadesetk godina uglavnom živeli u miru i spokojstvu, nismo morali da se bojimo neke nove tiranije. Sad, kad je u jeku izgradnja jedne nove partijske države, po svemu sudeći moramo opet da računamo i s tom opcijom, i ovaj ustav će biti njen smokvin list. Režim koji se temelji na propagandi i lakovernosti, pre ili kasnije će se, po običaju, urušiti. Bio sam zadovoljni svedok pada dve autokratije, fašizma i komunizma, posve je predvidljiv kraj i ove, treće. S obzirom na to da se gradi na lažima, i njen pad će biti mizeran. Ovu boleštinu smo mogli da izbegnemo. Ali ćemo, bar – nadam se – naučiti nešto iz nje.

Sve više, ali dokle i zašto?

U liderskim strukturama drugi, treći čovek sledi daleko iza prvog čoveka. Prvi čovek je nepomerljiv, što znači da u toj partiji nema iskrenosti. U ovakvim strukturama sveprisutan je strah od autokratskog predsednika, a ni on neće pozvati u vladu najbolje stručnjake, već one koji su njegove skutonoše. Bilo bi dobro s vremena na vreme isprobati nekog novog vođu: šta može da izvuče iz samoga sebe i iz svojih pristalica? Ko i koliko može da pridobije svoje ljude? Ko i koliko ume da na svoje saradnike prenese ono pobedničko osećanje sigurnosti i vedrine? Nije sigurno da je najefikasnije ono što je meni najbliže i najsimpatičnije. Sumnjičavost je vrlina filozofa, a ne lidera. Meni se dopada ono držanje koje je više sklono iščekivanju, analizi, distanciranosti, ona atituda koja kaže: hajde da vidimo šta će iz toga da ispadne. Neka naše izabrane vođe budu profesori sumnjičavosti s kojom odbacuju lake ideje, isprazan govor, neutemeljene tvrdnje. Neka promisle stvari i sa lica, i sa naličja, neka ih dobro prouče. Biti vođa – to je kao biti neprekidno na ispitu, to je nevolja; čovek izlaže sebe kao metu i trpi da pucaju u njega. Da nije taj čovek skrenuo pameću? U čoveku koji je u prilici da kaže: ja vas predstavljam, skoro se neizbežno budi osećanje više vrednosti i važnosti, ali mora da otrpi i više uvreda. Ja bih bio sklon da kažem: sve to ne vredi toliko da me potpuno nepoznati ljudi vređaju i psuju. Kralja, obično, pojedu. Šta je potrebno, da ne bude pojeden? Da ume vladati sobom, i ako oseti da mu je vreme prošlo, da se povuče. Logično je, da bude zamenjen; neka pokuša neko drugi. Dobar vođa je dvojna duša, jedna je razmaženi intelektualac a druga takmičar željan pobede. I doći će dan kad pristalice više neće biti sigurne da je u vođi dovoljno snažan duh koji žudi za pobedom, kad će primetiti da je u njemu malaksao takmičarski polet, i kao da ga sve više obuzima osećaj koji je više u domenu naše profesije, zanata spisateljskog: osećaj uzaludnosti, velike uzaludnosti.

Granice u Evropi

Ne volim granice, većinom su me ispunjavale strahom, retko su mi bile korisne, više puta su bile neprijatne, preteće. Predočavaju mi zorno vlast države, oružanu nadmoć ne preterano pametnih, uniformisanih ljudi nada mnom. Ovlašćeni su da mi ne dozvole da izađem iz zemlje ili da uđem u nju, da se poigravaju sa mnom. Mogu da mi uzmu pasoš, da mi zaplene neka dobra, moje rukopise, na primer, da mi izvrnu džepove, da me ispipaju, da me učine upitnim, da me proglase sumnjivim. (Već sam doživeo da mi zajedno s računarom ukradu i tekstove, i to je umelo da bude isto tako bolno, kao kad su četvorica naoružanih pripadnika ureda za bezbednost države obavili u stanu temeljitu premetačinu, vadeći iz ormana i trpajući u vreće moje zaplenjenima proglašene rukopise.) Znam, naravno da znam da bi još neprijatnije bilo kad bi se ispostavilo da je moj saputnik u avionu bombama naoružani terorista. U tom svetlu treba priznati da ovi uniformisani zvaničnici ne nameravaju da me zajedno sa mojim vozilom dignu u vazduh. Pa ipak, moja prva reakcija bila je najčešće da raspršim, da spiritualizujem, da relativizujem, da odgurnem u stranu spuštenu rampu. Još u ona davna vremena, kad su u Mađarskoj bile stacionirane sovjetske trupe, s jednim drugarom, kao mladi sociolozi, hitali smo u malom automobilu u jedno malo selo, ali pred nama se na putu neočekivano isprečila jedna improvizovana, na brzinu sklepana rampa, a pored puta je na travi ležao mladi ruski vojnik, očito se dosađivao. Pusti nas, molim te, da nastavimo ovim putem, rekoh. Možno, rekao je prijateljski. Ali tamo niže se puca, a onda je vaš auto kaput, i vas dvojica ste takođe kaput. Da li to hoćeš? Nisam hteo. Kako sam se samo gadio berlinskog zida: taj je zid, poput vrata zatvorske ćelije iza zatvorenikovih leđa, zaklapao istočne Nemce. Radije razgledam one granice, na kojima se na tabli pored puta obznanjuje da ovde prelazimo iz jedne županije u drugu, iz jednog grada u drugi, s jedne obale reke na njenu drugu obalu, dakle, kao putokaze, koje obaveštavaju putnike-namernike da mesto u koje ulaze ima svoje ime, koje može da u njima pobudi i zanimljive asocijacije. Nije naročito dramatičan doživljaj u Budimpešti prelazak preko kvartovskih granica, ali kad sam radio u socijalnoj službi za zaštitu maloletnika u sedmom kvartu, i te kako se sedmi kvart razlikovao od osmog kvarta.

 


 

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!