ĐERĐ KONRAD: Ovde su svi ubeđeni da su žrtve

23 Sep 2015

Evropa za početnike (42)

Opojno samosažaljenje

Ovde su svi ubeđeni da su žrtve, ovde je mitologija zla bila tema o kojoj se raspravljalo za trpezom. Ostajem u blizini one kapije pred kojom su hteli da me ubiju. Pred sam kraj rata mnogi stanari iz naše zgrade su bili zverski mučeni, prema svedočenju starih stanara ovi mučenici su pokopani u bašti, ti grobovi su neoznačeni, neće biti raskopani, na blagim humkama raste cveće. Ali, govorilo se i o ljubavi. I posle svake jezive priče o zlu mnogi su bili mišljenja da je najlepše ipak to, ako jedan čovek i jedna žena zajedno prožive čitav život, i ako oboje odano služe jedno drugo. Jedna razumna rečenica o stanju ljudskog duha nema ni pasoš, ni krštenicu. Vladajući emotivni okvir je porodični pojam nacije, zajednica ljudi koji se međusobno poznaju i možda se služe i istim jezikom, kojima su stvari zanimljive i važeće unutar okvira te porodice-države, unutar njih umeju da razmišljaju, da se raduju ili da se ljute, kojima je ovaj, danas već televizijom premreženi svet – postojeće mi. Očigledno je da svaka nacionalna zajednica hoće pravo na samoopredeljenje, hoće samoupravu, autonomiju, vlastite institucije i vlastitu nacionalnu državu. Neko je rekao: „domovina – nema lepše reči”, a potom je sve začas prekrio kič i natopila krv. No, proći će ih sve to, istrezniće se, ali u početku su baš to želeli, da se istutnje, izduvaju. I bande će se prikloniti monopolu oružane vlasti, ali neka sad mulac puca, makar s prangijom iživljavajući se pred porodicom i drugarima iz kraja. A možda će od nekog da čuje i to, da se koža drugog čoveka sme dodirnuti samo ako to on, taj drugi, poželi, ili radi lečenja, inače ni ljutnja, ni srdžba kožu drugog čoveka ne sme da takne, jer ni čovek nije ružna reč. Pitanje je – bez obzira na to, koliko je ostalo u nama tragova iskonskog divljaštva ili sklonosti divljaštvu – da li ćemo naučiti da se u međusobnom ophođenju ponašamo civilizovano. Ne biti grub, ne pretpostaviti unapred da je drugi zlonameran, i to ne samo pred sudom, nego ni u politici. I u društvu, i u sebi, priznati poštenje i razum drugog čoveka.

Ljuta borba oko kazana s mesom

Godine 1989. smo se iskobeljali iz lepljive religije čije je vrhovno božanstvo očinska država, sad nas gurkaju nazad u nju. Na početku tranzicionih procesa oko mene je sve vrvelo od pluralizma, skoro svako se zanosio idejom da osnuje partiju, pa da bude čak i njen predsednik, posle dvadeset godina ovo euforično rasploženje je iščilelo, ostale su samo pretnje, navodne kriminalne radnje, zavere, smenjivanja, imenovanja, brzi zakoni jedne samovolje. Dvotrećinska većina Fidesa u parlamentu bila je po značenju jednako proglašenju diktature proletarijata – dakle, sve što je do sada bilo, više ne važi, jer je sve što je do danas urađeno i loše, i štetno, i kao takvo treba smesta ukinuti, a nova vlada ima odrešene ruke, može da radi šta god poželi. Posle dve gnusne decenije greha i zla sad počinje era čistoće, pre svega čiste nacionalne svesti. Posle mnogo raznovrsnih individualnih ispoljavanja i eksplozije boja mnoštva cvetova, dolazi povratak u sivilo. Ljudi osrednjih sposobnosti su shvatili da politika donosi znatno veće i sigurnije prihode nego bilo koja druga civilna profesija. Bili smo očevici hipertrofije kaste profesionalnih političara, a time, kao i s privatizacijom državnih dobara, pojačano je prelivanje budžetskih sredstava u privatne džepove, bili smo svedoci neobuzdane ekspanzije sprege partije i krupnog kapitala. Umesto da se skromno povuče na mesto koje joj pripada, politika je, upravo obrnuto, iskipela iz lonca, broj državnih činovnika i krug ljudi koji žive od novca poreskih obveznika sve više se širio, alimentacija države je sve skuplja, a borba oko kazana s mesom postaje sve bespoštednija.

Kakva je dobra nacionalna strategija?

Ne-evropsko je sve ono što i sami smatramo da je nevaspitano, ordinarno. Beščašće ima mnoštvo pojavnih oblika, moguće je zloupotrebiti novac, vlast, i moguće je zloupotrebiti i jezik. Demagogija je krađa, zloupotreba jezika koji, inače, služi da se sporazumevamo, da shvatimo sebe, druge i svet. Laž je prepreka, zakrčenost, embolija na putu razumevanja. Ponekad se i laž može korigovati, ponekad se pak ni vekovima ne može ispraviti. Izabrati Evropu znači izabrati ponašanje koje se služi argumentima, a znači i političku dobronamernost, što ne isključuje oštrovidost. Evropa je danas nadmetanje inteligencija i ponašanja. Rast duhovnih i pad materijalnih aktivnosti; na mrežama se beleži manji protok produkata izraženih u tonama, raste pak razmena ideja, misli. Kakva je jedna dobra nacionalna strategija? Sve su više potrebne, i na evropskom i na svetskom nivou, eksportno sposobne političke atitude – nisu dovoljna samo ona ponašanja koja kod kuće, unutar zemlje privlače publiku, nego ona koja i u inostranstvu pobuđuju poverenje, u koja i drugi ulažu ne samo svoje emocije, već su spremni da njima simbolizuju i sebe. Kao da iz našeg srca progovara, pomišljamo, kazuje ono što treba, ono što diktira savest i poštenje. Skloni smo onom stilu ljubavi prema domovini koji takvo ponašanje neguje, koje drži neupitnim prijateljsku ravnopravnost domovina. Svaki novi polazak ističe u prvi plan nove ljude, nova lica, neočekivana uzdizanja. Čas ovaj, čas onaj ima solo partiju, ostali mu terciraju, dobar džez se ne temelji na večnom soliranju jednog instrumenta. Na ramenima izabranog vođe je vanredno breme, zato i zaslužuje poštovanje ostalih onaj ko taj teret može neko vreme da nosi. Javna služba je izuzetno težak zanat, umnogome zavisi od plime i oseke popularnosti, slično profesiji jednog pevača ili filmske zvezde, i sasvim je logično da čovek negovanog ukusa, kad se zamori, prepusti mesto drugom. Prijatelji, da vidimo sad jednu drugačiju postavu, neka solira neko drugi.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko