ĐERĐ KONRAD: Osigurač protiv pojave ludaka

22 Jan 2015

Evropa za početnike (7)

Evropa je zanimljiva (1987)

Podeljenošću Evrope sad su još samo srednjoistočni Evropljani nezadovoljni. Ne žele da ostanu izvan evropskih integracija, ne žele stagnaciju koja je ravna nazadovanju, ne bi nikako da skliznu u treći svet. Za sada još samo mi držimo da je ovaj status quo neudobna forma koju, s vremena na vreme, na juriš, pokušavamo da strgnemo sa sebe. Društvu počinje da izrasta više glava, pa i nekoliko glava, i to višeglavo društvo je zanimljivije. Evropa je, ponajviše, sama sebi zanimljiva. Ko da voli Evropu, ako ne sami Evropljani? Moramo ponovo da promislimo temeljne vrednosti one kulture koja je generisala velike ratove, diktature, logore 20. veka. Evropa ima najmanje toliko razloga za samokritiku, koliko ima razloga da bude samosvesna. Posle razdoblja i superiornosti, i inferiornosti, Evropi je danas najviše potrebna civilno osamostaljenje, a pre svega intelektualna autonomija makar i u odnosu na sebe samu. Osvrnemo li se na nju, videćemo osinjak posvađanih nacija u kojem je uvek bila potrebna nekakva ideologija za međusobno istrebljenje. Ni verska neslaganja nisu bila loš razlog, ali se nacionalna samosvest nudila kao još pogodnija formula opravdanosti ratovanja. Gust kontinent, agresivnosti se guraju u prvi plan, u velikoj tišini lako se međusobno povredimo. Sve do časa svog poraza i poniženja, Evropa je po celom svetom širila frazeologiju budalaste nacionalne oholosti. Značajna manjina ovog kontinenta je s dopadanjem prihvatila ideju da, posle Napoleona, i Hitler pokuša da stvori jednu novu Evropu i veliki, imperijalni prostor. Ovaj poduhvat nije mogao da uspe, ostali narodi nisu bili u stanju da shvate zašto je dobro da podrede svoje interese nemačkim interesima. Nacionalizam nije dovoljan za vladavinu svetom. Evropa nije samo kao vojna sila krahirala do završetka Drugog svetskog rata, ona je krahirala i time što se prethodno veći deo kontinentalne Evrope, moralno slab, pokorio fašističkom savezu. Evropski humanizam? Evropa je najednom postala poprište totalnih ratova i koncentracionih logora.

Nismo bili čudesni

Uklanjanje i istrebljenje Jevreja evropskim hitleristima nije predstavljalo naročitu teškoću, ozbiljnijeg otpora nije bilo. Političke i moralne sile su se pomirile s gotovim činjenicama. Niko nije naredio bombardovanje gasnih komora i krematorijuma. Evropljani su postali deo, postali su činioci velike ljage. Baš niti jedna politička ustanova nije ostala moralno čista. Sa izuzetkom nekoliko izvanrednih ličnosti, crkve su ćutke asistirale, i jevrejske crkvene opštine su se prilagođavale. A potom je usledila promocija komunizma na istočnoevropskoj sceni. Dogodilo se. Ali publika već ne aplaudira. Kakvu bi funkciju Evropa mogla da ima u svetu? Može se očekivati da će Evropa biti treća, možda i druga na listi ekonomskih velesila. Može se očekivati da će evropska radinost tu i tamo uroditi privrednim čudima. Istočna Evropa je sad uistinu krizna zona, ali jednom bi i ovde moglo da nastane, da se desi nešto zanimljivo. Vojna sila je sve neupotrebljivija, zajedno sa završetkom sezone imperijalizama okončana je i čitava jedna kulturnoistorijska epoha. Čim se nađu izvan uloge velesile, nacije poprimaju svoju prirodnu veličinu, samo su onolike, kolike u stvarnosti jesu. Nema ničeg rđavog u tome ako jedna nacija, svedena na svoju stvarnu veličinu, zauzme svoje stvarno mesto u višeglavoj i ravnopravnoj zajednici naroda. Nema ničeg rđavog u tome ako je jedna nacija velika jer je svestrano nadarena, a ne zbog toga što ume da zastrašuje druge. Ako neko ume samo da zastrašuje, pre će ili kasnije oglupaviti. Evropa je koalicija manjih. Zapadnoevropljani su shvatili da mogu i bez krvoprolića da stvore veliki, jedinstveni evropski prostor, i to na taj način što će jednostavno sve više otvoriti granice između sebe. U Zapadnoj Evropi demokratizacija unutrašnjih odnosa bila je praćena i demokratizacijom spoljnih odnosa. Prilično uspešna praksa federalnih rešenja dokazuje da je na temelju demokratskih pravnih principa većinu regionalno-etničkih problema moguće rešiti, ili bar ublažiti, putem pregovora.

Evropsko-američki savez

Šta zapravo znači, da smo građani jedne evropske republike u nastanku? S obzirom na to, da ujedinjuje toliko različitih elemenata, posve je razumljivo ako praktikuje umetnost balansiranja između razumevanja i sile, između efikasnosti i pravednosti. Pravo pitanje glasi: kojim vrednostima dajemo prednost u odnosu na druge, koja ćemo istorijsko-duhovna dostignuća prihvatiti kao aksiome. Kao što priznajemo tehničko-tehnološki napredak, isto tako pretpostavljamo da postoji i moralno-politički napredak. Određujujuće je to, kakvima vidimo, ili hoćemo da vidimo sebe. Tako što ćemo izabrati, izmisliti, opevati sami sebe. Istorija sveta je nadmetanje međusobno rivalskih filozofskih samodefinicija, strategija ponašanja. Primamo k znanju, i to ne samo kao činjenicu, već i kao politički temeljni princip, da postoji transatlantski, evropsko-američki savez, ali da je on različit od stare blokovske discipline. I Amerika mora da nađe svoje mesto u globalnom dijalogu. Hladni rat je tako dobro uspeo, da su SAD najveći igrač, ali ipak samo jedan među velikim igračima, i zato su prinuđene da na severnoj hemisferi stupe u dijalog s Evropljanima, sa Rusima, Kinezima, Japancima i sa svim ostalima, pa tako i sa islamskim svetom. Polazimo od pretpostavke da sve ono što su različiti Evropljani morali da nauče, neće ni drugima biti manje zanimljivo. Nadmetanje učesnika u inicijalnom globalnom dijalogu već je u punom jeku. Evropa je svojevrsni osigurač protiv eventualne pojave ludaka, ali mora se računati i na underdog ressentiment, i gubitnici su ozlojeđeni, rado bi se svetili. Ako uloga SAD kao svetskog policajca ne bude tema rasprava među državama, tada će o tome na svoj način raspravljati podzemne organizacije koje seju strah među stanovništvom. Ako se u novinske naslove, u vrh televizijskih vesti ne budu probile države, onda će taj prostor zauzeti teroristi-samoubice, koji će precizno i svesni svojih ciljeva izračunati medijske efekte. Visok priraštaj dozvoljava mnogo samoubilačkih terorista.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!