ĐERĐ KONRAD: Opasna učaurenost i legitimitet terora

30 Oct 2015

Evropa za početnike (47)

Odbrana od sopstvenih demona

Ujedinjenje Evrope omogućava zapadna demokratija. Na sreću Evrope, atlantski saveznici su ideju pravne države i evropskog humanizma odbranili kako od nasrtaja nacionalsocijalista, tako i komunističkih socijalista. Može se unapred reći da će u budućnosti biti sve više govora o opasnostima koje prete čitavom čovečanstvu i koje celokupno stanovništvo našeg kontinenta postavljaju pred složene, globalne zadatke. Sve će biti više onih koji će smatrati da je evropski provincijalizam, zapravo, pogubno opasna učaurenost. Neće nam ni ubuduće biti lako da sačuvamo vlastito, zajedničko ja od nasilničkog ponašanja svakakvih ljudi. Naš je posao da prenesemo ljudima saznanje da najviše masovnih grobnica treba očekivati od onih država koje jedna ideja podstiče na to da svaku drugu ideju smatraju manje vrednom, inferiornom, koja zaslužuje da u borbi bude satrvena. Suština evropske integracije se ogleda i u disciplinovanju politika, u onemogućivanju svih onih opcija koje dozvoljavaju da se raznim populističkim romantikama poneka nacionalna država istrgne iz okvira disciplinovanog ponašanja i da pod vođstvom jednog tiranina poludi i, daleko bilo, zarati sa susedima. U političkom smislu, pak, znači shvatanje da niko ne može vladati Evropom – mnogi su to već pokušali, ali nikome nije trajnije uspelo. Zaštita života Evropljana iziskuje međunarodni nadzor. Jedna od dveju usmeravajućih logika 20. veka računala je s ujedinjenjem Evrope pod vlašću jedne nacije, dok je drugi koncept bio u znaku dobrovoljne i ravnopravne integracije evropskih nacija. Oba svetska rata izazvao je onaj histerični nacionalizam koji je pobio dve trećine evropskih Jevreja. Misija Evrope je u tome da spase sebe, pre svega od sopstvenih demona. Proširenje Evrope prema istoku i jugoistoku čini se da je trend koji će se nastaviti i u 21. veku.

Ako bi Rusija ostala izvan političke vizije Evrope, to sigurno ne bi donelo mnogo dobrog. Znamenita biblijska zabrana Ne ubij! u širokom luku prevladava impozantnu razdaljinu od San Franciska do Vladivostoka. Evropa će biti ogroman prostor između okeana.

Da li dobijaš ili izgrađuješ demokratiju?

Sve dok Rusija i Balkan ne budu integrisani u Evropu, svaki status quo je privremen. Onaj koga izostave, i nehotice će imati osećaj da su se ostali urotili protiv njega. Ignorisanje je doping za paranoične emocije. Izostavljeni će se međusobno udružiti samo da bi priređivali razne neprijatnosti. U današnje vreme onaj ko baš hoće da bude neprijatan, taj i zna kako da to postigne. Evropa ne sme da zastane, jer ako se zaustavi, okupiće neprijatelje protiv sebe, i tada će zbog sitnica da žrtvuje velike stvari, žrtvovaće budućnost za današnjicu. Ako dinamičnost Evropske unije popusti, ući će u modu glasnogovornici razdvajanja po nacionalnoj pripadnosti, zagovornici dezintegracionih procesa i veliki projekat će potonuti u provincijalne razmirice. Posle 1989. godine Srednja Evropa je narasla. Ako između Beča i Budimpešte, između Minhena i Praga, Berlina i Varšave više ne postoji ta rugoba od gvozdene zavese, ako smo već svi udružene evropske zemlje, irtorija i geografija će nas ponovo spojiti. Urušavanje komunističkih režima samo pojačava doživljaj srednjoevropskog diskontinuiteta, kao temeljno određujuće obeležje ovih prostora. Srednjoevropljani su pod ovim podnebljem svi oni koji se, kao relativni početnici, uče demokratiji. Srednjoevropska je ona zemlja u kojoj nije bilo pobedničke demokratske građanske revolucije. Uistinu samo one zemlje možemo smatrati pouzdano slobodnim, koje su sopstvenim snagama stvorile sebi demokratski ustav i pravnu državu. Jedna od njih je Nemačka posle Drugog svetskog rata i poraza, dok je druga sa nama, Istočnosrednje-Evropljanima istovremeno, u devedesetim godinama počela da se uči demokratiji. Reč je, zapravo, o izvesnoj vremenskoj razlici.

Englezi i Holanđani su pre počeli, Poljaci i Mađari kasnije, a drugi, istočnije, još kasnije. Proces građanskog preobražaja počeo je na Zapadu, pa se širio dalje prema Istoku – s kašnjenjem. 1789-1989; između pariske i budimpeštanske proklamacije slobode štampe prošla su tačno dva veka. Mnogo? Malo? Meni je izgledalo mnogo. Kuda ide Evropa? Hoće li da bude koloritna, ili će posiveti? Hoće li biti pametnija ili će se zaglupljivati?

Mudrost ili automat?

Evropsko ujedinjenje je u svakom slučaju čedo prosvetiteljstva, ali iskustva pokazuju da je, kao suprotnost univerzalnoj tendenciji, morala da se na sceni pojavi i jedna dezintegrativna romantika. Poslednjih pedeset godina u planu je bila integracija. Sve češće se postavlja pitanje: ne pokazuje li danas stvarni trend baš u suprotnom pravcu, prema dezintegraciji? Da li Evropa ima jedan postojani trend koji je relativno nezavisan od prolaznih unutrašnjopolitičkih nadgornjavanja u pojedinim zemljama? Da li se evropska strategija potčinjava brzim strujama političke mode? Na ideološki globalizam je kao odgovor usledila kontra-struja, ideološki kulturalizam, koji je proklamacija odlučnog međusobnog nerazumevanja, nespojivost temeljnih intencija. Kulturalizam shvata kulturu jednog naroda kao zatvorenu, organsku celinu. Kao da su kulture međusobne komunikacije lišeni, međusobno izolovani skupovi, koji imaju granice ponajviše slične orahovoj ljusci. Ova metafora prepušta društvo na milost i nemilost eventualne autokratske nacionalne države. Oni politički sistemi koji – pozivajući se na svoju kulturalno-versku različitost – odbacuju imperativ poštovanja univerzalnih ljudskih prava, ovlastiće sami sebe da po vlastitom nahođenju i na najrazličitije načine ograničavaju i onemogućavaju ljudske slobode. Pripadnici oružanih formacija onih režima koji se ponose svojom kulturalnom inkompatibilnošću i nepomirljivošću, bez razmišljanja će pucati makar u noge onima koji se usude da im protivreče. Evropski radikalno-romantičarski pokreti su skloni da bradatog, automatom naoružanog gerilca slave kao heroja. Opravdanost, legitimitet terora kojeg oni sprovode objašnjavaju njihovom religijom, filozofijom. Onaj ko je terorista u odnosu na spoljni svet, u odnosu na grupe ljudi koje po svojim merilima proglašavaju neprijateljskim, taj je i u svom unutrašnjem svetu, dakle, i u očima ljudi koji žive unutar njegovog kruga uticaja i pod njegovom zaštitom – takođe terorista.


Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko